PIŠE: MILICA KRALj

Cve­ta­je­va ni­je ima­la ni pre­te­če ni sled­be­ni­ke, ka­ko na knji­žev­nom ta­ko i na fi­lo­zof­skom pla­nu. Mak­si­mi­li­jan Vo­lo­šin jed­nom je re­kao: „Ma­ri­na, te­bi ško­di tvo­je obi­lje. U te­bi ima ma­te­ri­ja­la za de­set pje­sni­ka i to iz­van­red­nih.”
Auto­pe­tič­ki pro­gram kog se sve do smr­ti pri­dr­ža­va­la gla­sio je:
„Sve je to bi­lo. Mo­je su pje­sme dnev­nik, mo­ja po­e­zi­ja je – po­e­zi­ja vla­sti­tih ime­na.
Svi će­mo pro­ći. Za pe­de­set go­di­na, svi će­mo bi­ti u ze­mlji. Po­ja­vi­će se no­vi li­ko­vi pod vje­či­tim ne­bom. I imam vo­lju da svi­ma ko­ji još ži­ve do­vik­nem:
Pi­ši­te, pi­ši­te što vi­še! Učvr­šćuj­te sva­ki tren, sva­ki gest, sva­ki uz­dah! Ali ne sa­mo gest – ne­go i ob­lik ru­ke ko­ja ga je na­či­ni­la; ne sa­mo uz­dah – ne­go i iz­rez usa­na s ko­jih je la­ko sle­tio.
Ne pre­zi­ri­te `ono što je spoljašnje`! Bo­ja va­ših oči­ju jed­na­ko je va­žna kao i nji­hov iz­raz; pre­svla­ka ka­na­be­ta – ne ma­nje ve­žna od ri­je­či ko­je su na nje­mu iz­re­če­ne. Za­pi­suj­te što tač­ni­je! Ne­ma ne­va­žnih stva­ri! Go­vo­ri­te o svo­joj so­bi: je li vi­so­ka ii ni­ska, ko­li­ko je u njoj pro­zo­ra i ka­kve su na nji­ma za­vje­se, i ima li ći­lim, i ka­kve je bo­je?
Bo­ja va­ših oči­ju i va­šeg aba­žu­ra, nož za sje­če­nje har­ti­je i ša­ra na ta­pe­ti, dra­gulj na omi­lje­nom pr­ste­nu – sve će to bi­ti ti­je­lo va­še u ogrom­nom svi­je­tu na­pu­šte­ne, jad­ne, jad­ne du­še.“
Ma­ri­na je ro­đe­na 1892. go­di­ne u Mo­skvi u po­ro­di­ci uni­ver­zi­tet­skog pro­fe­so­ra isto­ri­je umjet­no­sti, di­rek­to­ra Mu­ze­ja Ru­mjan­co­va i osni­va­ča mu­ze­ja li­kov­nih umjet­no­sti I. V. Cve­ta­je­va. Još u dje­tinj­stvu, sve­stra­no obra­zo­va­na, pi­sa­la je pje­sme na ru­skom, nje­mač­kom i fran­cu­skom je­zi­ku. Knji­žev­nost je stu­di­ra­la u Pa­ri­zu i Lo­za­ni. U po­stok­to­bar­skoj epo­hi stva­ra­la je i u So­vjet­skom Sa­ve­zu sve do mar­ta 1922. go­di­ne, ka­da je emi­gri­ra­la na Za­pad i pri­dru­ži­la se mu­žu bi­je­lo­gar­dej­cu, Ser­ge­ju Efro­nu, ko­ji se ka­sni­je bo­rio i u špan­skom gra­đan­skom ra­tu.
Do 1939. go­di­ne ži­vje­la je u emi­gra­ci­ji u Pa­ri­zu, Ber­li­nu i Pra­gu. Do tog pe­ri­o­da štam­pa­la je pje­snič­ku zbir­ku „Vr­ste“, po­e­mu „Ca­ri­ca de­voj­ka“ i po­et­sku dra­mu „Kraj Ka­za­no­ve.“. U emi­gra­ci­ji štam­pa još če­ti­ri knji­ge pje­sa­ma, se­dam po­et­skih dra­ma, vi­še ese­ja i me­mo­ar­skih i auto­bi­o­graf­skih ra­do­va.
Cve­ta­je­va je iz­ra­zi­ta lir­ska pje­sni­ki­nja, ali njen te­mat­ski ra­spon je ve­o­ma ši­rok: od naj­in­tim­ni­jih mo­ti­va do dru­štve­ne i fi­lo­zof­ske pro­ble­ma­ti­ke. Nje­na ra­na po­e­zi­ja („Ve­čer­nji al­bum“ 1910, Ča­rob­ni fe­njer, 1912) is­ka­zu­ju di­na­mi­ku mo­ti­va i rit­mo­va, sa stra­stve­nim i pr­ko­snim, po­ne­kad isto­rij­ski ko­sti­mi­ra­nim, lir­skim žen­skim su­bjek­tom ko­ji se na tre­nut­ke po­ja­vlju­je kao „dr­ska krv“. Njen pje­snič­ki je­zik je eks­pre­si­van, afo­ri­sti­čan, zvu­kov­no in­stru­men­ti­ran na je­dan bo­ga­ti na­čin, i uvi­jek, uvi­jek mo­de­ran. Ka­sni­ji pe­ri­o­di nje­nog stva­ra­la­štva oda­ju po­tre­bu za mo­nu­men­tal­no­šću i uz­vi­še­nim sti­lom („Uče­nik“, 1921).
Pre­dio zvu­ka sva­ka­ko osta­je naj­pre­sud­ni­ji i naj­in­ten­ziv­ni­ji dio pje­sni­štva Cve­ta­je­ve. Nje­no sa­zvuč­je je da­le­ko od sva­kog uljulj­ku­ju­ćeg ton­skog prin­ci­pa. Na­pro­tiv, ono je za­sno­va­no na od­stu­pa­nji­ma, lo­mo­vi­ma, pre­ko­ra­če­nji­ma – na vi­šem ste­pe­nu sa­gla­sno­sti zvu­ka, ko­ji se po­ne­kad pre­po­zna­je van oči­gled­nog po­da­tka. Vi­so­koj ten­zi­ji – to jest sa­zvuč­ju sti­ha slu­ži sve: ri­tam i ri­ma, i zvuk i ri­ječ – svo­jim smi­slom i svo­jom zvuč­nom vri­jed­no­šću.
Pr­vih go­di­na u emi­gra­ci­ji Ma­ri­na je do­bro pri­hva­će­na, ali ka­ko vri­je­me pro­la­zi emi­grant­ski kru­go­vi ne pri­hva­ta­ju nje­nu mo­der­nost. Ona je raz­o­ča­ra­na i po­či­nje da pi­še pje­sme sa pro­so­vjet­skim ras­po­lo­že­njem, pro­že­te lju­ba­vlju pre­ma do­mo­vi­ni. Emi­gra­ci­ja je oštro boj­ko­tu­je i ona ži­vi po­sve sa­ma.
U So­vjet­ski Sa­vez se vra­ti­la 1939. go­di­ne sa ci­je­lom po­ro­di­com. Ser­ge­ja Efro­na ubr­zo hap­se kao i ćer­ku Ari­jad­nu. Cve­ta­je­va ko­ja je uvi­jek leb­dje­la u obla­ci­ma, su­o­če­na sa su­ro­vom sva­ki­da­šnji­com, pri­mo­ra­na je da se bo­ri za op­sta­nak svo­je dje­ce u uslo­vi­ma ko­ji ne li­če ni na­šta što je pri­je zna­la. No­va so­vjet­ska vlast do­no­si de­kret o od­u­zi­ma­nju 100.000 ru­ba­lja ko­je je ču­va­la u Dr­žav­noj ban­ci kao i od­u­zi­ma­njen ve­li­ke po­ro­dič­ne ku­će. Pri­nu­đe­na je da sa dvi­je kće­ri i da­di­ljom ži­vi u naj­ma­njoj so­bi­ci, lo­že­ći par­ket da bi za­gri­ja­la dje­cu i se­be. Po sa­vje­tu pri­ja­te­lja da­je dje­voj­či­ce u Dje­či­ji dom u Kun­ce­vu, s na­dom da će bar ta­mo ima­ti do­volj­no hra­ne i da ne­će gla­do­va­ti. Alja se u do­mu raz­bo­lje­la od di­zen­te­ri­je i Ma­ri­na je do­vo­di ku­ći i nje­gu­je. Sa­svim slu­čaj­no sa­zna­je da joj je u me­đu­vre­me­nu dru­ga kćer­ki­ca Iri­na umr­la u Kun­ce­vu. Ma­ri­na je uža­snu­ta, mu­či je osje­ćaj kri­vi­ce da ni­je do­volj­no bri­nu­la o mla­đoj kće­ri: „Umr­la je bez bo­le­sti, od is­cr­plje­no­sti. A ja ni na sa­hra­nu ni­sam oti­šla. Alja je tog da­na ima­la vi­so­ku tem­pe­ra­tu­ru, 40,7 ste­pe­ni i ja ni­sam jed­no­stav­no mo­gla.(...) Si­nu sam bi­la po­sve­će­na vi­še ne­go što je to uspio da sa­zna. Da­la sam mu mno­go vi­še od sop­stve­nog ži­vo­ta. Ni­je vri­je­dje­lo. Sva­ka bit­ka sa sud­bi­nom una­pri­jed je iz­gu­blje­na.“
Po­čet­kom lje­ta 1941. sa si­nom Mu­rom eva­ku­i­sa­na je u Je­la­bu­gu, gra­dić ko­ji se na­la­zi u ta­tar­skoj re­pu­bli­ci. Ta ok­to­bar­ska zbi­va­nja opi­sa­la je u dje­lu „Ok­to­bar u va­go­nu.“ U jed­nom pi­smu pi­še:“ Ne mo­že ni da se za­mi­sli u ka­kvoj bi­je­di ži­vim. Ni­ka­kvih sred­sta­va za ži­vot.“ U jed­nom je­di­nom lon­cu ku­va oskud­nu hra­nu i ot­ku­va­va veš. Po ko zna ko­ji put far­ba iz­no­še­nu ha­lji­nu, jed­nu je­di­nu ko­ju ima i ko­ju uve­če sta­vlja kao za­vje­su na pro­zor­čić sa­mot­nič­ke izbe.
Na­sta­vi­će se