PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Me­đu pr­vi­ma ko­ji se po­bu­nio pro­tiv neo­bjek­tiv­nog pre­zen­to­va­nja i opi­sa krup­nih do­ga­đa­ja i lič­no­sti u nji­ma od stra­ne vla­da­ju­će di­na­sti­je Pe­tro­vić i nji­ho­vo sa­mo­i­sti­ca­nje, kao i svo­ga kra­ja, a mi­ni­mi­zi­ra­nje dru­gih, bio je bri­ga­dir Ba­jo Bo­ško­vić, član Se­na­ta Cr­ne Go­re i Br­da. On je zah­ti­je­vao da se iz­no­si isti­na, ka­ko po­je­di­nač­na ta­ko i ko­lek­tiv­na pre­ma kon­kret­nim za­slu­ga­ma, bez ob­zi­ra na to da li je ne­ko Cr­no­go­rac, Br­đa­nin, Her­ce­go­vac ili dru­gi i da ar­ši­ni bu­du isti, bio on se­ljak ili gla­var. Ka­ko je bri­ga­dir Bo­ško­vić uvi­dio da knja­že­vi dvor­ski „kre­a­to­ri isti­ne” broj­ne do­ga­đa­je i lič­no­sti ten­den­ci­o­zno opi­su­ju, ona­ko ka­ko od­go­va­ra „ga­zda­ma” i da su ta­kvi pri­ka­zi li­še­ni objek­tiv­ni­sti i auten­tič­no­sti, on uoči Her­ce­go­vač­kog ustan­ka ovla­šću­je Mak­si­ma Šo­ba­ji­ća, kao ja­ko obra­zo­va­nog i mo­ral­nog čo­vje­ka, da o tim pred­sto­je­ćim do­ga­đa­ji­ma slo­bod­no pi­še i opje­va­va ih „ni po ba­bu ni po stri­če­vi­ma”. On mu je pri­tom sa­op­štio: „Te­be osta­vljam slo­bod­na, kao pi­sca-pje­sni­ka, mi bo­lje­ga ne­ma­mo. Ti mo­žeš obi­ja­ti od bo­ja do bo­ja đe ti je vo­lja, da sa­sta­vljaš ju­nač­ke pje­sme ni za či­ju lju­bav, ni za in­te­res, no sva­kom ple­me­nu kao i sva­kom ju­na­ku sve pra­vu isti­nu ka­ko ko za­slu­žu­je, bio on Cr­no­go­rac ili Br­đa­nin, Her­ce­go­vac ili ko bio, pro­sto­me ju­na­ku kao i gla­va­ru... Brd­sko se ju­na­štvo do sa­da go­mi­la­lo na Ka­tu­nja­ne i dru­ge Cr­no­gor­ce. A po da­nas ne da­mo ta­ko kad već i mi umi­je­mo da pi­še­mo i da pje­va­mo. Pa ako te ko od Cr­no­go­ra­ca na­pad­ne za to sam ja od­go­vo­ran, za sve što je isti­na u to­me”.
Mak­sim Šo­ba­jić je tvr­dio da se u opi­su do­ga­đa­ja dr­žao isto­rij­skih či­nje­ni­ca i objek­tiv­no­sti, što mu je kva­ri­lo „pje­snič­ku fan­ta­zi­ju za ljep­ši ures i na­kit pje­sa­ma”. Ka­da su Mak­si­mu Šo­ba­ji­ću pje­sme bi­le u ru­ko­pi­su, mno­gi su ima­li uvid u njih i po­hval­no se iz­ra­zi­li o nji­ma kao voj­vo­da Bo­žo Pe­tro­vić, voj­vo­da Ša­ko Pe­tro­vić, voj­vo­da Đu­ro Pe­tro­vić i dr. Me­đu­tim, po­je­di­ni nik­šić­ki ko­man­di­ri kao Bo­ško Mar­ti­no­vić, Ba­ćo Mi­ću­no­vić, Jo­van Vu­ko­tić, ali i ne­ki ser­da­ri i per­ja­ni­ci bu­ni­li su se na svo­ju ulo­gu ko­ju im je Šo­ba­jić na­mi­je­nio u pje­sma­ma i pri­je­ti­li mu osve­tom, ako im ne „po­pra­vi spo­men u pje­sma­ma”. Je­dan od njih ko­man­dir Bo­ško Mar­ti­no­vić se zbog to­ga ža­lio knja­zu Ni­ko­li „da ne­će no­si­ti oruž­je ako pje­sme Šo­ba­ji­ća osta­nu ona­kve ka­kve su, na lič­no po­ni­že­nje nje­go­vo i na po­ru­gu Ka­tun­ske na­hi­je”. Od ta­da po­či­nje haj­ka pro­tiv Šo­ba­ji­ća, ko­ja je sa pre­ki­di­ma tra­ja­la na­red­nih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, sve do­kle se Šo­ba­ji­ći ni­je­su ise­li­li iz Cr­ne Go­re i ži­vot na­sta­vi­li u Sr­bi­ji, gdje su bi­li li­še­ni do­ta­da­šnjeg ši­ka­ni­ra­na i ta­mo bi­li iz­u­zet­no uva­ža­va­ni, pa su po­sta­li ugled­ni i is­tak­nu­ti kul­tur­ni stva­ra­o­ci, ko­jim po­slom su se ba­vi­li i u Cr­noj Go­ri.
Nad Šo­ba­ji­ći­ma u Nik­ši­ću je od stra­ne gru­pe nik­šić­kih ko­man­di­ra (Ka­tu­nja­na) po­red ucje­na i splet­ki, ko­je su im či­ni­li, po­ku­ša­na i fi­zič­ka li­kvi­da­ci­ja. Nji­ho­ve ku­će su bi­le op­sa­di­ra­ne voj­skom, sa ci­ljem da ih oru­ža­nim pu­tem uklo­ne iz gra­da. Ka­ko Šo­ba­ji­ći ni­je­su uspje­li da mir­nim pu­tem uru­zu­me ko­man­di­re ka­ba­da­hi­je da oni ne ra­de sa­mo za svo­je do­bro, ne­go i za do­bro gra­da po­ma­žu­ći ne­volj­ni­ke, ula­žu­ći svoj ime­tak u raz­vo­ju pro­svje­te, kul­tu­re, do­ni­ra­nju cr­kva­ma i sl, bi­li su pri­nu­đe­ni da na si­lu od­go­vo­re si­lom ako bu­du na­pad­nu­ti.
Bra­ća Šo­ba­ji­ći su od se­dam fa­mo­znih ko­man­di­ra, ko­ji su bez obra­zlo­že­nja do­ni­je­li od­lu­ku da ih pro­tje­ra­ju iz Nik­ši­ća, tra­ži­li za to pi­sme­nu pre­su­du sa obra­zlo­že­njem, a da će se zbog nji­ho­vog po­na­ša­nja ža­li­ti knja­zu. Na to su im oni re­kli da pi­sme­nu pre­su­du ne­će da­ti, a da „ne ma­re za nji­ho­ve žal­be”, ne­go da od­mah na­pu­ste Nik­šić „da vas voj­ska ne bi pre­ga­zi­la i raz­gra­bi­la sve što ima­te”. Ka­ko su uvi­dje­li da ko­man­di­ri ne­će od­u­sta­ti od na­u­ma da ih is­tje­ra­ju iz Nik­ši­ća, Šo­ba­ji­ći su se za­ba­ri­ka­di­ra­li u ku­ći i spre­mi­li se da oruž­jem bra­ne svo­ju čast i kuć­ni prag. To su sa­op­šti­li i iza­sla­ni­ci­ma ko­man­di­ra ko­je su po­sla­li da ih po­sled­nji put upo­zo­re da od­mah na­pu­ste Nik­šić, a ako ne­će na­pa­šće ih oru­ža­nim pu­tem, ali bra­ća se ni­je­su za­pla­ši­li, već is­ka­za­li svo­ju hra­brost i od­luč­nost, sa­op­šta­va­ju­ći da vlast tih ko­man­di­ra ne pri­zna­ju za za­ko­ni­tu: „O Đor­đi­ja i Ob­ra­de, haj­te ka­ži­te vi toj vla­sti ko­ja vas je na nas po­sla­la, da mi nju ne pri­zna­je­mo za za­ko­ni­tu vlast ovo­ga gra­da, no nji­ho­vu vlast sma­tra­mo za na­si­lje i ti­ra­ni­ju, pa ako ho­će da iz­vr­še svo­ju pre­su­du ne­ka iza­đu na meg­dan, mi smo se pri­pre­mi­li za kr­va­vi do­ček i evo Šo­ba­ji­ći ne­će da bje­že”.
Mak­sim Šo­ba­jić je na­ro­či­to is­ti­cao da mu je ovaj na­pad na nji­ho­vu ku­ću i de­ša­va­nja u ve­zi sa tim te­že pao od svih dru­gih ži­vot­nih ne­da­ća kroz ko­je je ova po­ro­di­ca pro­la­zi­la, kao i od 13 ve­li­kih bo­je­va i vi­še ma­njih kroz ko­je je do ta­da vo­je­vao.(Na­sta­vi­će se)