Pi­še: dr Vu­kić Ilin­čić


K
ad je u pi­ta­nju ge­ne­a­lo­ško sta­blo Bo­ži­da­ra Žu­gi­ća, i po mu­škoj i po žen­skoj li­ni­ji, naj­pri­la­go­dlji­vi­ja je na­rod­na po­slo­vi­ca: „Gdje je vre­lo uvi­jek će ka­pa­ti”. Po­ruč­nik Bo­ži­dar Žu­gić je pra­u­nuk ju­na­ka Mi­ća Žu­gi­ća po oče­voj stra­ni, ko­ji se is­ta­kao u her­ce­go­vač­kom ustan­ku 1875. go­di­ne i u bi­ci za od­bra­nu Ostro­ga.
Bo­ži­da­ro­va maj­ka Ma­ri­ja je unu­ka ču­ve­nog ju­na­ka Trip­ka Dža­ko­vi­ća.
Bo­ži­dar Žu­gić se još kao đak di­vio ju­na­štvu pre­da­ka i dru­gih broj­nih srp­skih ju­na­ka. Kao član re­ci­ta­tor­ske i li­te­rar­ne sek­ci­je SPD Brat­stvo, pi­sao je i pje­sme. U ča­so­pi­su „Na­ša Iskra” ( br. 4, 7 - 8 jun, 1931. go­di­ne ), ob­ja­vlje­na je nje­go­va pje­sma u osam sti­ho­va i osmer­cu, u ko­joj Bo­ži­dar ve­li­ča „srp­skog si­na, so­ko­la Ba­ja Pi­vlja­ni­na” – nje­go­vo ju­na­štvo i po­gi­bi­ju.
Bo­ži­dar je imao bra­ću Sa­vu, Alek­san­dra i Vi­to­mi­ra i se­stru Sa­ve­tu. Nje­go­va se­stri­či­na je Ran­ka Ve­li­mi­ro­vić (su­pru­ga po­zna­tog re­di­te­lja Zdrav­ka Ve­li­mi­ro­vi­ća). Ona je ina­če sni­mi­la i do­ku­men­tar­ni film o Bo­ži­da­ru pod na­zi­vom: „Be­smrt­ni po­ruč­nik u smrt sa osmi­je­hom”. (Vi­dje­ti: PV Por­tal i čla­nak Voj­ka­na T. Bo­jo­vi­ća, 13.4.2014).
Obi­ljež­je si­nu he­ro­ju Bo­ži­da­ru po­di­gla je maj­ka Ma­ri­ja o svom tro­šku. Da bi pre­ži­vje­la, ra­di­la je te­ške fi­zič­ke po­slo­ve u plje­valj­skim pred­u­ze­ći­ma, ču­va­ju­ći u sr­cu maj­čin­sku lju­bav i uspo­me­nu na svo­je si­no­ve. Po­sli­je mno­gih ospo­ra­va­nja, vlast je do­zvo­li­la da se bi­sta sa li­kom Bo­ži­da­ra Žu­gi­ća po­sta­vi na li­je­voj oba­li Ta­re po­red mo­sta, 1966. go­di­ne. Maj­ka ni­je do­če­ka­la ot­kri­va­nje spo­men-obi­ljež­ja. Umr­la je ma­lo ra­ni­je.
Na po­sta­men­tu je epi­taf maj­ke Ma­ri­je, ko­ji je na­pi­sa­la za ži­vo­ta: „Spo­men di­žem te­bi si­ne / da ti maj­ku že­lja mi­ne / a va­lo­vi br­ze Ta­re / glas pre­u­zmu maj­ke sta­re / pa i put­nik ne­ka zna­de / za­što tvo­ju mla­dost da­de.”
Po­red ovog ar­hi­tek­ton­skog ču­da, gra­đe­nog od 1838–1940. go­di­ne, (pri­mi­tiv­nom teh­ni­kom gle­da­ju­ći iz sa­da­šnje per­spek­ti­ve), pro­jek­tan­ta – in­že­nje­ra Mi­ja­ta S. Tro­ja­no­vi­ća, du­ži­ne 366 me­ta­ra, vi­si­ne 149 me­ta­ra, sa ra­spo­nom lu­ka od 116 me­ta­ra, sto­ji spo­men Bo­ži­da­ru Žu­gi­ću.
Ta­ko, ako ni­je­su htje­li lju­di, bar je Bo­ž­ja prav­da, da bar ovim spo­men-obi­ljež­jem osta­ne sje­ća­nje na ovog vi­te­za. Po­red mo­sta na Ta­ri, re­mek- dje­lu ar­hi­tek­tu­re i pri­ro­de, sto­ji traj­no bi­sta he­ro­ja Bo­ži­da­ra Žu­gi­ća, ko­ja sva­kog put­ni­ka opo­mi­nje ka­ko se bra­ni svo­ja otadž­bi­na. Sa­mo je in­stinkt maj­ke mo­gao na­ći naj­ljep­še mje­sto za traj­nu uspo­me­nu na svo­ga si­na.
Po­ruč­nik Bo­ži­dar Žu­gić se da­nas ri­jet­ko spo­mi­nje. Naj­vi­še o nje­go­voj hra­broj po­gi­bi­ji opo­mi­nju na­ra­šta­je gu­sla­ri, iz­vo­de­ći uz drev­ni in­stru­ment pje­smu Ra­do­va­na Be­ći­ro­vi­ća Tre­bje­škog:

„...Kad je ono mje­se­ca apri­la
Ne­ču­ve­na ka­ta­stro­fa bi­la...
Tu ma­đar­ski ten­kov­ski pu­ko­vi
Ki­di­sa­še ko glad­ni vu­ko­vi
Na po­sad­ni puk Ju­go­sla­vi­je
Boj kr­va­vi po­če da se bi­je
Dok evo ti iz­rod ple­mi­ća
Ge­ne­ra­la Ne­va­lja­lo­vi­ća...
Al’ ne vi­đe pla­nin­sko­ga vu­ka
Iz de­se­tog po­sad­no­ga pu­ka
Po­ruč­ni­ka Žu­gić Bo­ži­da­ra
Ko­ji će mu sr­ce da ras­pa­ra
K nje­mu Žu­gić pri­đe i za­vi­ka:
– Đe da lju­biš u sa­blju krv­ni­ka
Zar to ra­de lju­di i ju­na­ci
Ku­ka­vi­ce ko­ja ne­maš ča­sti...
Tu po­gi­be vi­tez Cr­ne Go­re
Me­đu voj­ske tri­de­set hi­lja­da
Ka’ Sin­đe­lić kod ni­ško­ga gra­da
Mom­če mla­do dva­des’t i pet lje­ta
Obi­li­ću, oba ti svi­je­ta
Od­li­kuj­te ovo­ga vi­te­za
Sa le­gi­jom ko­sov­sko­ga kne­za!...
To­ga da­na u nje­ga je bi­la
De­sna ru­ka Prin­ci­pa Ga­vri­la
Mu­ško sr­ce Nik­ca od Ro­vi­na
A lje­po­ta Ju­go­vić Vo­ji­na
Tvr­de oči Ko­streš ha­ram­ba­še
Mje­sto Šar­ca da ten­ko­ve ja­še
Sve to nje­mu gor­ske vi­le da­še
Oli­če­nje ve­li­či­ne na­še!...
To je pr­vi pot­ko­pa­ni la­gum
Na br­lja­vi mar­tov­ski spo­ra­zum!?”
(Na­sta­vi­će se)