Pi­še: dr Vo­ji­slav Mi­lja­nić

Iz­bje­glo sta­nov­ni­štvo je osta­lo u sklo­ni­šti­ma Nje­go­ša i Ci­gan­ke i ni­je se vra­ća­lo u po­pa­lje­ne do­mo­ve, jer su u sklo­ni­šti­ma ima­li ko­li­ko-to­li­ko po­volj­ni­je uslo­ve, a pla­ši­li su se po­nov­nog do­la­ska Šva­ba. To se po­sli­je kra­ćeg vre­me­na i do­go­di­lo ka­da se od Tre­pa­ča po­ja­vi­la gru­pa od oko če­tr­de­se­tak žan­dar­ma, ko­ji su pro­kr­sta­ri­li se­lom i ob­i­šli zga­ri­šta po­pa­lje­nih ku­ća. Ka­ko u se­lu ni­je­su na­šli ni­ko­ga, to su se vra­ti­li oda­kle su do­šli. Kra­jem mar­ta se u Du­boč­ka­ma iz prav­ca Bi­le­će i Gac­ka oku­pi­la ve­li­ka voj­ska, po pro­cje­ni ve­li­či­ne jed­nog pu­ka. Pri po­kre­tu voj­ska se ras­po­re­di­la či­ta­vom udo­li­nom iz­me­đu ob­ro­na­ka Je­lo­vi­ce i Nje­go­ša i ta­kvim ras­po­re­dom pro­šla kroz Mu­že­vi­ce. Ka­ko u Mu­že­vi­ca­ma ni­je­su na­i­šli na vje­ro­vat­no oče­ki­va­ni ot­por, to su se po pre­la­sku Bu­ska svr­sta­li u mar­šev­ski stroj i na­sta­vi­li put pre­ma Nik­ši­ću.
Švap­ske vla­sti su po­čet­kom pro­lje­ća 1918. go­di­ne pro­gla­si­le am­ne­sti­ju za sve, ka­ko su na­gla­si­li „za­ve­de­ne” s obe­ća­njem da ni­kog ne­će uzi­ma­ti na od­go­vor­nost zbog uče­šća u na­ve­de­noj bu­ni. Ka­ko je sta­nov­ni­štvo ži­vje­lo u ne­iz­dr­ži­vim uslo­vi­ma, a i tre­ba­lo je oba­vlja­ti pro­ljeć­ne ra­do­ve, to su od­lu­či­li da se vra­te u se­lo, ma­da su mu­škar­ci iz­bje­ga­va­li švap­ske pa­tro­le. Pro­kla­mo­va­ne am­ne­sti­je Šva­bi se ni­je­su do­sled­no pri­dru­ža­va­li s ob­zi­rom da su iz­na­la­zi­li bi­lo ka­kve po­vo­de da bi po­je­din­ce hap­si­li i od­vo­di­li u za­tvo­re Nik­ši­ća i Bi­le­će. Ta­ko su iz Mu­že­vi­ca hap­še­ni i du­že dr­ža­ni u za­tvo­ru ra­ni­ji ko­mi­ti Mi­lja­ni­ći –Ste­van La­za­rev u Nik­ši­ću, a Mi­tar Ze­kov i Va­silj Pe­trov u Bi­le­ći. Pri is­pi­ti­va­nju za­tvo­re­ni­ka že­lje­li su sa­zna­ti ko su or­ga­ni­za­to­ri i uče­sni­ci Mu­že­vič­ke bu­ne, o če­mu je na­ro­či­to is­pi­ti­van Ste­van La­za­rev. Ka­ko Ste­van ni­je pri­znao ni­šta, to je jed­nom pri­li­kom isljed­nik lju­ti­to vik­nuo: „A ko on­da po­bi 40 voj­ni­ka na­šeg ca­ra”, na osno­vu če­ga je iz­ve­den za­klju­čak da su Šva­be ima­le to­li­ko, vje­ro­vat­no mr­tvih i ra­nje­nih, pri­li­kom po­sled­njeg na­pa­da na Mu­že­vi­ce.
Austro­u­gar­ske vla­sti su na­sto­ja­le da i da­lje dr­že mje­šta­ne pod kon­tro­lom, pa su im to­kom pro­lje­ća za­bra­ni­li da sa sto­kom iz­di­žu na ka­tu­ne Nje­go­ša i Je­lo­vi­ce, već da grup­no lje­tu­ju na Bu­sku i u Du­boč­ka­ma, ka­ko bi bi­li pod nji­ho­vom stal­nom kon­tro­lom. No ka­ko je vri­je­me pro­la­zi­lo i Šva­be su, vje­ro­vat­no oče­ku­ju­ći br­zu pro­past, gu­bi­li sa­mo­po­u­zda­nje, te su bla­že po­stu­pa­li pre­ma mje­šta­ni­ma, dok naj­zad ni­je­su do­če­ka­li slom svo­je Ca­re­vi­ne, a Mu­že­vi­ča­ni s osta­lim na­ro­dom že­lje­nu slo­bo­du.
(Kraj)


Kad se isto­ri­ja po­na­vlja

Po­sto­ji još jed­na enig­ma iz­me­đu oku­pa­ci­o­nih sna­ga i Mu­že­vi­ča­na ko­ja se de­si­la če­tvrt vi­je­ka po­sli­je Mu­že­vič­ke bu­ne. Na­i­me, ka­da je je­dan ba­ta­ljon nje­mač­ke zlo­gla­sne 7. SS „Princ Eugen” di­vi­zi­je, po­čet­kom ma­ja 1943. go­di­ne iz Ko­ri­ta upu­ćen prav­cem Cr­kvi­ce–Du­boč­ke–Trep­ča-Zla­go­ra–Gor­nje Po­lje sa za­dat­kom da se tu spo­ji s jed­nim ba­ta­ljo­nom iste di­vi­zi­je ko­ji je pre­ko Kr­sca i Du­ge sti­gao u Gor­nje Po­lje. Na­ve­de­ni ba­ta­ljon je u to­ku da­na ra­no sti­gao do Zlat­ne stra­ne i Mra­mor­ja i tu se ulo­go­rio, iako je u to­ku da­na mo­gao sti­ći znat­no da­lje. Istog da­na je, sa­mo pri­je pod­ne, je­dan nji­hov avi­on is­pi­ti­vao te­ren pre­ma Nik­ši­ću i vi­še pu­ta kru­žio iz­nad Mu­že­vi­ca u ko­ji­ma, po mi­šlje­nju mje­šta­na, ni­je mo­gao vi­dje­ti ni­šta sum­nji­vo. Sa­znav­ši da se se­lu pri­bli­ža­va­ju Njem­ci, mje­šta­ni su s po­ro­di­ca­ma i sto­kom kra­jem da­na po­bje­gli u Nje­goš i Ci­gan­ku, osta­vlja­ju­ći ku­će sa svim što se u nji­ma za­de­si­lo. Sle­de­ćeg da­na, po­što je na­pu­šte­no se­lo, je­di­no na pu­tu od Ko­ri­ta do Gor­njeg Po­lja, bom­bar­do­va­no i iz avi­o­na is­pa­lje­no vi­še mi­tra­lje­skih šan­že­ra po se­lu i oko­li­ni, tek se ta­da po­kre­nuo ba­ta­ljon i du­gom ko­lo­nom na ve­ćem ra­sto­ja­nju iz­me­đu po­je­di­na­ca pro­šao kroz se­lo či­ji su po­je­din­ci iz na­pu­šte­nih ku­ća uzi­ma­li što im se do­pa­lo, da bi se ba­ta­ljon tek po­sli­je pre­la­ska Bu­ska svr­stao ka­ko tre­ba. Da li su ta­ko po­stu­pi­li iz pre­do­stro­žno­sti na osno­vu sa­zna­nja šta se de­si­lo 1918. go­di­ne ili je po­sa­da avi­o­na uoči­la ne­ka­kvu opa­snost (!), osta­lo je ne­po­zna­to.