PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić

Voj­vo­da je bi­ran na ple­men­skim (na­rod­nim) skup­šti­na­ma. Voj­vod­stva su u dr­ža­vi Sta­ro­ku­či, od­no­sno Mr­nja­če­vi­ći. Osta­lo je u na­ro­du pre­da­nje da je Dre­co De­din iz Be­ro­ve po­tvr­dio iz­bor Dre­ka­la za kuč­kog voj­vo­du. „Po­što je, ve­li na­rod, iza­brao Dre­ka­la za voj­vo­du, pri­đe ora­hov­ski voj­vo­da Dre­ca jed­noj dre­nji­ni, ski­ne ka­pu sa gla­ve i oki­ti je svud oko­lo pro­cve­ta­lim dre­no­vim gran­či­ca­ma. Za­tim do­đe do iza­bra­nog voj­vo­de, uze nje­go­vu ka­pu i met­ne je se­bi na gla­vu, a nje­mu met­ne na gla­vu cve­ćem is­ki­će­nu ka­pu, če­sti­ta­ju­ći mu iz­bor i že­le­ći i nje­mu i na­ro­du sva­ku sre­ću i bla­go­sta­nje i bla­go­slov od Bo­ga“.
Er­de­lja­no­vić je pi­tao kuč­ke pa­me­ta­re za­što su baš ki­ti­li ka­pu dre­no­vim cvi­je­ti­ma. Na to pi­ta­nje ni­je do­bio od­go­vor. Mi sma­tra­mo da je to či­nje­no iz raz­lo­ga što se ce­re­mo­ni­jal iz­bo­ra voj­vo­de Dre­ka­la do­go­dio kra­jem mar­ta i to kad dru­gog vi­dlji­vog cvi­je­ta ni­je bi­lo sem dre­nji­ne. Dre­nji­na je pr­vi cvi­jet ko­ji za­ki­ti kuč­ku go­ru.
Od ta­da Dre­ka­lo­vi­ći dr­že voj­vod­stvo u Ku­či­ma. I pre­ma na­rod­nom pre­da­nju i pre­ma pi­sa­nim iz­vo­ri­ma Dre­ka­lo­vi­ći su od še­sna­e­stog vi­je­ka do­la­zi­li re­dom je­dan za dru­gim na voj­vod­ski pre­sto i to od Dre­ka­la, La­la, Vu­jo­ša, pa pre­ko voj­vo­de Ra­do­nje Pe­tro­vi­ća i sve do poslednjeg voj­vo­de Mar­ka Mi­lja­no­va Po­po­vi­ća. Da­kle, rav­no 18 voj­vo­da je bi­lo iz brat­stva Dre­ka­lo­vi­ća. Svi su oni bi­ra­ni na ple­men­skoj (na­rod­noj) skup­šti­ni. Sa raz­li­či­tim uspje­hom su vo­di­li ple­me. Pre­ma Er­de­lja­no­vi­ću naj­u­spje­šni­ji i naj­po­zna­ti­ji me­đu svim voj­vo­da­ma su Ra­do­nja Pe­tro­vić i voj­vo­da Mar­ko Mi­lja­nov. Voj­vo­da Ra­do­nja se po­seb­no is­ta­kao u stva­ra­nju sa­ve­za ple­me­na, a voj­vo­da Mar­ko se is­ka­zao i kao voj­vo­da i kao knji­žev­nik i kao po­zna­va­lac kuč­ke pro­šlo­sti.
Ple­men­ska skup­šti­na Ku­ča se mo­že sma­tra­ti svo­je­vr­snim par­la­men­tom. Er­de­lja­no­vić je ve­o­ma pla­stič­no opi­sao su­šti­nu i na­čin ra­da ple­men­ske skup­šti­ne. „Ple­men­ska skup­šti­na se obič­no sa­sta­ja­la jed­nom u go­di­ni, u pro­le­će, oko Đur­đe­va-dne (obič­no na Sv. Mar­ka, 25. apri­la) i to uvek na vi­so­rav­ni Ro­ge iz­me­đu Gor­njeg Me­du­na i Ko­so­ra. U slu­ča­ju pre­ke po­tre­be sa­zi­vao je voj­vo­da skup­šti­nu i u ma ko­je dru­go do­ba go­di­ne. Na skup­šti­nu su do­la­zi­li svi voj­ni­ci iz ple­me­na pot­pu­no na­o­ru­ža­ni. Voj­vo­da se uvek naj­pre sa gla­va­ri­ma sa­ve­to­vao o pred­me­ti­ma ko­je su ima­li iz­ne­ti na re­ša­va­nje pred skup­šti­nu, te su oni ujed­no do­no­si­li i svo­ju od­lu­ku ko­ja se ima­la iz­ne­ti pred skup­šti­nu kao go­tov pred­log. Skup­šti­na se po­sta­vlja­la u krug oko voj­vo­de i gla­va­ra. Voj­vo­da se peo na jed­nu od ka­me­nih go­mi­la, ko­je sto­je na Ro­ga­ma. Tu se na­rod upo­zna­vao sa rje­ša­va­njem na­rod­nih stva­ri. Sva­ki od sa­ku­plje­nih lju­di imao je pra­vo ka­za­ti svo­je mi­šlje­nje. Po­što bi se ta­kva stvar pre­tre­sla, do­no­si­la se od­lu­ka ko­ja je uvek mo­ra­la bi­ti jed­no­gla­sna. Ova se jed­no­gla­snost po­sti­za­la ti­me, što ono ma­lo lju­di, ko­ji bi gla­sa­li pro­tiv, ni­su sme­li to či­ni­ti, jer se go­to­vo uvek re­ša­va­lo o vr­lo krup­nim pi­ta­nji­ma ko­ja su uti­ca­la na sud­bi­nu ce­log ple­me­na, te bi ih obi­le­ži­li kao iz­daj­ni­ke. A na oru­ža­nom sku­pu ta­kvi ne bi pro­šli do­bro. Ako se pak de­si­lo da se ja­ka brat­stva ni­su mo­gla slo­ži­ti oko od­lu­ke, pa bi već bio po­vod raz­dor u ple­me­nu. Kad bi se do­ne­la od­lu­ka, skup­šti­na je po sta­rom obi­ča­ju či­ni­la „Amin“. Sva­ki bi uzeo po je­dan ka­men u ru­ku i ba­cio na sred skup­šti­ne, te se od tog ka­me­nja na­či­ni­la oma­nja go­mi­la. Ba­ca­ju­ći ka­men re­kao bi sva­ki “Amin!“ i do­dao bi još ko­ju kle­tvu za ono­ga ko­ji bi taj “Amin“ pre­kr­šio ili od­šte­tio.
Ta­go­đe je sta­ri obi­čaj, da se u slu­ča­ju, kad je skup­šti­na re­ši­la da se ide u rat, svi voj­ni­ci za­ku­nu na ver­nost, da „za­da­du ve­ru“ je­dan dru­go­me. To su či­ni­li ova­ko. Hva­ta­lo bi se ru­ka­ma za je­dan “dže­fer­dar“, ono­li­ko lju­di ko­li­ko bi mo­glo sta­ti, pa bi se kle­li onim što im je naj­mi­li­je, da ne­će ni­kad iz­da­ti. Po­sle bi se na isti na­čin kle­li i dru­gi i tre­ći itd.
Ko bi pre­kr­šio „”Amin“ ili za­kle­tvu to­ga je oče­ki­va­la, ne sa­mo sra­mo­ta i pre­zi­ra­nje ce­log ple­me­na, ne­go i ka­zna. Nje­ga je mo­gao sva­ki ubi­ti ili bi ga ple­me iza­gna­lo iz svo­je ze­mlje i svo mu ima­nje spa­li­lo i raz­de­vi­lo“.
Iz ra­da na­rod­ne skup­šti­ne ple­me­na Ku­ča, mo­gu se iz­vu­ći ne­ke po­u­ke i za sa­da­šnje funk­ci­o­ni­sa­nje dr­žav­nog par­la­men­ta, a na­ro­či­to kad je u pi­ta­nju ami­no­va­nje i bes­pre­kor­no spro­vo­đe­nje ključ­nih od­lu­ka.
Nad­le­žno­sti skup­šti­ne ple­me­na Ku­ča su bi­le slje­de­će: bi­ra­nje no­vog voj­vo­de, ugla­vlji­va­nje mi­ra, rje­ša­va­nje o od­la­sku u rat, spolj­no-po­li­tič­ki od­no­si, od­no­si sa dru­gim ple­me­ni­ma, o vre­me­nu iz­di­ga u pla­ni­nu i o na­či­nu ču­va­nja i oču­va­nja ple­men­skih me­đa. Ma­lo je ko­ja ple­men­ska skup­šti­na funk­ci­o­ni­sa­la kao skup­šti­na ple­me­na Ku­ča.(Na­sta­vi­će se)