PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


Oko na­stan­ka i for­mi­ra­nja di­nar­skih ple­me­na, u na­uč­noj li­te­ra­tu­ri se vo­di­la du­go­traj­na po­le­mi­ka. U toj za­i­sta zna­čaj­noj po­le­mi­ci iz­de­fe­rin­ci­ra­la su se dva shva­ta­nja. Na jed­noj stra­ni se iz­dvo­jio po­zna­ti isto­ri­čar Mi­lan Šu­flaj sa svo­jim pri­sta­li­ca­ma, a na dru­goj dr Jo­van Er­de­lja­no­vić sa svo­jim pri­sta­li­ca­ma i sled­be­ni­ci­ma.
Shva­ta­nje Mi­la­na Šu­fla­ja se mo­že pre­zen­ti­ra­ti u sle­de­ćem zgu­snu­tom vi­du: „Za­pad i Vi­zan­ti­ja ras­to­či­li su u sred­njem ve­ku svo­jim uti­ca­jem slo­ven­sko ili ra­ni­je ilir­sko-ple­men­sko tki­vo Bal­ka­na. Kad su Tur­ci us­pe­li da do kra­ja uni­šte po­sle­ko­sov­ske srp­ske di­o­do­me, tlo Cr­ne Go­re i Al­ba­ni­je pre­kri­le su moć­ne ple­men­ske tvor­be ko­je tra­ju i do da­nas”. (M.Šu­flaj, „Sr­bi i Ar­ba­na­si-nji­ho­va sim­bi­o­za u sred­njem ve­ku”, EGD, 1925,str.59)
Dr Jo­van Er­de­lja­no­vić ima druk­či­ji pri­laz u po­i­ma­ju na­sta­ja­nja di­nar­skih ple­me­na, od­no­sno ple­me­na u Cr­noj Go­ri. On u for­mi­ra­nju ple­me­na u Cr­noj Go­ri vi­di kon­ti­nu­i­tet i to od ra­ne slo­ven­sko-srp­ske fa­ze, za­tim nji­ho­vog je­nja­va­nja u to­ku ja­ča­nja Ne­ma­njić­ke dr­ža­ve i naj­zad nji­ho­vog po­nov­nog oži­vlja­va­nja sa do­la­skom Tu­ra­ka. To je ja­sno i pre­ci­zno uočio aka­de­mik Pe­tar Vla­ho­vić: „Va­žnost Er­de­lja­no­vi­će­vih pro­u­ča­va­nja je u to­me što su ona oba­vlje­na u pr­voj de­ce­ni­ji dva­de­se­tog vi­je­ka, u vri­je­me dok je tra­di­ci­ja, ko­ja se pre­no­si­la sa ko­lje­na na ko­lje­no, bi­la ve­o­ma svje­ža i kad su na iz­ust zna­li pre­ci sve do ro­do­na­čel­ni­ka ple­me­na. Is­tra­ži­va­nja su po­ka­za­la da moć­na dr­ža­va Ne­ma­nji­ća, to­kom svog tra­ja­nja, ipak ni­je pot­pu­no po­ti­sla i iz­bri­sa­la svi­jest ple­men­ske pri­pad­no­sti, kao što je to, na pri­mjer, tvr­dio Mi­lan Šu­flaj, jer su se u vri­je­me tur­ske oku­pa­ci­je, ka­da su te po­tre­be na­lo­ži­le, mno­ga ple­me­na ob­no­vi­la i re­ge­ne­ri­sa­la”. (J.Er­de­lja­no­vić, „Ku­či, Bra­to­no­ži­ći, Pi­pe­ri”, Na­rod­na bi­bli­o­te­ka „Ra­do­sav Lju­mo­vić”, Pod­go­ri­ca, 1977.g., str. 634)
Er­de­lja­no­vi­će­vo shva­ta­nje su sli­je­di­li na­ši po­zna­ti isto­ri­ča­ri, et­no­lo­zi i so­ci­o­lo­zi kao što su Va­sa Ču­bri­lo­vić, Mi­li­sav Lu­to­vac, Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić i Cvet­ko Ko­sić. Mo­že se re­ći da je naš naj­po­zna­ti­ji so­ci­o­log se­la Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić u svom dje­lu „Or­ga­ni­za­ci­ja i for­mi­ra­nje di­nar­skih ple­me­na” dao pot­pu­no ana­li­zu for­mi­ra­nja ple­me­na u Cr­noj Go­ri, u di­nar­skoj obla­sti. On je, zna­či, pro­du­bio i po­tvr­dio kon­cept J. Er­de­lja­no­vi­ća o na­sta­ja­nju di­nar­skih ple­men­skih za­jed­ni­ca i to sa so­ci­o­lo­škog sta­no­vi­šta što pred­sta­vlja do­dat­no i ubje­dlji­vo ob­ja­šnje­nje. Tre­ba re­ći da je Va­sa Ču­bri­lo­vić u svom dje­lu „Ple­me Ku­či” sa isto­ri­o­graf­skog sta­no­vi­šta raz­ra­dio i po­tvr­dio shva­ta­nja Jo­va­na Er­de­lja­no­vi­ća. Iz ovog pro­iz­i­la­zi da je dr Jo­van Er­de­lja­no­vić po­sta­vio čvr­ste te­me­lje o na­stan­ku ple­me­na u Cr­noj Go­ri. Na tom te­me­lju, broj­ni is­tra­ži­va­či ple­men­skih za­jed­ni­ca za­sni­va­ju svo­ja is­tra­ži­va­nja, svo­ja tu­ma­če­nja.
Sva­ko od ple­me­na, ko­je je Er­de­lja­no­vić iz­u­ča­vao, ima ne­ku od spe­ci­fič­no­sti nje­go­vog na­sta­ja­nja i for­mi­ra­nja. Naj­vi­še od svih njih, svo­ju oso­be­nost po­sje­du­ju Ku­či. Ovo naj­vi­še iz raz­lo­ga što su se Ku­či na­sla­nja­li na et­nič­ku gra­ni­cu, na gra­ni­cu pre­ma Al­ba­ni­ji. No, uzev­ši u cje­li­ni, po­sto­ji nit ko­ja ih spa­ja, ko­ja ih či­ni slič­nim kad je u pi­ta­nju nji­ho­vo for­mi­ra­nje. Ovo na­ro­či­to va­ži za Ku­če, Bra­to­no­ži­će i Pi­pe­re.
Da bi ob­ja­snio pro­ces for­mi­ra­nja ple­me­na, Er­de­lja­no­vić uvo­di ka­te­go­ri­ju ko­ja se na­zi­va sple­me­nja­va­nje. Sple­me­nja­va­nje je, u stva­ri, pro­ces ko­jim se ple­me pre­tva­ra u jed­nu cje­li­nu. U stva­ri, oko ja­čih brat­sta­va se oku­plja­ju (sje­di­nju­ju) osta­la brat­stva. No, de­ša­va­lo se da se dva ve­li­ka brat­stva uje­di­nju­ju na do­bro­volj­noj osno­vi. Ti­pi­čan pri­mjer su Ku­či u ko­ji­ma su se sje­di­ni­la dva brat­stva: Dre­ka­lo­vi­ći i Mr­nja­če­vi­ći (Sta­ro­ku­či). Nji­ho­vi me­đu­sob­ni od­no­si su obi­lje­ži­li pro­ces sple­me­nja­va­nja u Ku­či­ma. U pro­ce­su sple­me­nja­va­nja, Er­de­lja­no­vić je pri­mi­je­tio da su se sla­bi­ja brat­stva pri­kla­nja­la ja­čim i, na pri­mjer, i pri­hva­ta­la nji­ho­vu kr­snu sla­vu. Ina­če, pr­o­ces sple­me­nja­va­nja je bio du­go­tra­jan. Ni­je za­vi­sio sa­mo od unu­tra­šnjih fak­to­ra već i od spolj­njih. Ta­ko su spolj­nji fak­to­ri ne­kad i do­mi­ni­ra­li. Opa­snost od tur­skog osva­ja­nja i ka­žnja­va­nja je tje­ra­la ple­me­na da se ho­mo­ge­ni­zu­ju i da na taj na­čin pa­ri­ra­ju ne­pri­ja­te­lju. Me­đu­tim, pro­ces sple­me­nja­va­nja ni­je baš išao glat­ko, bez te­ško­ća. Bi­lo je tu i nad­gor­nja­va­nja i na­pe­to­sti, ali, ipak, na kra­ju se do­go­di re­zul­tat ko­ji se zo­ve ple­me, ple­me kao po­li­tič­ka or­ga­ni­za­ci­ja, ple­me kao dru­štve­na za­jed­ni­ca.
(Na­sta­vi­će se)