Pi­še: dr Vo­ji­slav Mi­lja­nić

Kom­ple­ti­ra­ne švap­ske je­di­ni­ce su po pret­po­stav­ci po­sled­njih da­na dru­ge de­ka­de ja­nu­a­ra 1918. go­di­ne za­po­sje­le pred­vi­đe­ne po­lo­ža­je, od Tre­pa­ča su pre­ma Bu­sku, za­hva­ta­ju­ći i dio Lju­ti, dok je dru­ga, broj­ča­no ne­što ma­nja je­di­ni­ca do­šla iz prav­ca Ce­ro­vi­ce sa za­dat­kom da iz­vr­ši na­pad pre­ko Ja­se­no­ve gla­vi­ce i Kon­šti­na is­pod Je­lo­vi­ca s tim da se nje­no li­je­vo kri­lo spo­ji s de­snim kri­lom je­di­ni­ce iz Bi­le­će. Do­la­skom u Du­boč­ke, je­di­ni­ca iz Bi­le­će je do­bi­la za­da­tak da pre­ko po­vr­ši Zla­ta ovla­da Bu­ko­ro­vim Do­lom, Zlat­nom stra­nom i pre­ko Mra­mor­ja se spu­sti u Mu­že­vi­ce ra­di spa­ja­nja sa osta­le dvi­je je­di­ni­ce.
Ka­da su bra­ni­o­ci pre­ko no­ći sa­zna­li da će po­red na­pa­da od Tre­pa­ča usli­je­di­ti i na­pad s dru­ge dvi­je stra­ne iz­vr­ši­li su pre­ra­spo­dje­lu sna­ga ra­di pru­ža­nja ot­po­ra na svim prav­ci­ma. Pri ras­po­re­du ljud­stva vo­di­lo se ra­ču­na da se bra­ni­o­ci na­đu is­pred svo­jih ku­ća ka­ko bi ih bo­lje bra­ni­li. Do­go­vo­re­no je i to, s ob­zi­rom na sna­gu pro­tiv­ni­ka, da se bra­ni­o­ci (mje­šta­ni i ko­mi­ti) u slu­ča­ju ne­u­spje­ha ne žr­tvu­ju ne­po­treb­no, već da se ljud­stvo ču­va, a da se po­vla­če­nje vr­ši pre­ma Nje­go­šu i Ci­gan­ki, pre­ma ko­ji­ma su već bi­la upu­će­na dje­ca i že­ne.
Osva­nuo je i od­lu­ču­ju­ći dan ko­ji su švap­ske je­di­ni­ce do­če­ka­le u pri­pre­ma­ma za na­pad, dok su ih na su­prot­noj stra­ni oče­ki­va­li bra­ni­o­ci s na­mje­rom da im za­gor­ča­ju do­la­zak u Mu­že­vi­ce. Usli­je­dio je i taj tre­nu­tak ka­da su ju­tar­nju ti­ši­nu po­re­me­ti­li pu­šča­ni i mi­tra­lje­ski ra­fa­li uz gla­snu vi­ku s obje stra­ne. Ka­ko su se pro­tiv­ni­ci pri­lič­no ra­zu­mi­je­va­li, soč­nih psov­ki ni­je ne­do­sta­ja­lo. Po­sli­je vi­še po­ku­ša­ja znat­no broj­ni­je švap­ske sna­ge su po­ste­pe­no po­ti­ski­va­le bra­ni­o­ce, ko­ji su se, s ob­zi­rom na po­zna­va­nje te­re­na, po­vla­či­li na no­ve po­lo­ža­je. Uz to, oni su po­zna­tim sta­za­ma za­ska­ka­li švap­ska odje­lje­nja i iz­ne­nad­nim uda­ri­ma na­no­si­li im znat­ne gu­bit­ke. Švap­ske sna­ge ko­je su na­stu­pa­le od Du­bo­ča­ka uspje­le su ovla­da­ti Bu­ko­ro­vim Do­lom i Mra­mor­jem i spo­ji­ti se s li­je­vim kri­lom je­di­ni­ce ko­ja je na­stu­pa­la pre­ko Kon­šti­na, ali ni­je­su uspje­li za­u­ze­ti vrh Zlat­ne stra­ne, iako su to upor­no na­sto­ja­li.
Iako su ne­što is­pred no­ći zdru­že­ne švap­ske je­di­ni­ce ovla­da­le se­lom, svoj za­da­tak ni­je­su is­pu­ni­li: pre­tr­pje­li su znat­ne gu­bit­ke, a ni­je­su po­hva­ta­li po­bu­nje­ni­ke, po­bi­li ko­mi­te, za­ro­bi­li ne­jač i pli­je­ni­li sto­ku. Za­to su svoj bi­jes is­ka­li­li pljač­ka­ju­ći i pa­le­ći sve pred so­bom – ku­će, šta­le, si­je­no i dru­go.
Po­što su spa­li­li sve što je mo­glo gor­je­ti, po­vu­kli su se, ima­li su oko 40 mr­tvih i ra­nje­nih, ma­da ta­čan broj ni­je utvr­đen. Ovo iz raz­lo­ga što su austro­u­gar­sku voj­sku či­ni­le je­di­ni­ce iz Nik­ši­ća i Bi­le­će, pa u svo­je mr­tve i ra­nje­ne po­vu­kli so­bom.
Na stra­ni bra­ni­la­ca ra­nje­ni su Si­mo Mar­kov Ra­do­vić u obje no­ge, ta­ko da je ostao do­ži­vot­ni in­va­lid; ko­mi­ta Ob­ran La­lić iz Tre­pa­ča te­ško je ra­njen i ra­na­ma pod­le­gao po­sli­je ne­ko­li­ko da­na, dok se ko­mi­ta Obren Ki­li­bar­da od ra­na iz­li­je­čio, ma­da je kra­jem go­di­ne umro od „špa­njo­li­ce”. Po­red njih je i ne­ko­li­ko bra­ni­la­ca s lak­šim ozlje­da­ma, ma­da ni­je­su na­pu­šta­li po­lo­ža­je. Ra­nje­ni­ke je ri­zi­ku­ju­ći vla­sti­ti ži­vot li­je­čio na­rod­ni vi­dar Ga­jo Pe­ro­vić iz Ma­ca­va­ra.
Po­vla­če­ći se pre­ma Nje­go­šu, da bi s po­ro­di­ca­ma pre­ži­vje­li su­ro­ve zim­ske da­ne, bra­ni­o­ci ni­je­su klo­nu­li du­hom. Ta­kvi su bi­li i to­kom bor­bi ka­da su gle­da­li smr­ti u oči i ka­ko im Šva­be pa­le ku­će i uni­šta­vju imo­vi­nu. Upam­ćen je i je­dan de­talj iz vre­me­na bor­bi ka­da se sta­ri Spa­so­je Ste­va­nov Mi­lja­nić s po­lo­ža­ja po­čeo gro­ho­tom smi­ja­ti ka­da je vi­dio ka­ko mu go­ri ku­ća, što je iz­ne­na­di­lo nje­go­ve sa­bor­ce. Na pi­ta­nje za­što se ta­ko smi­je ka­da mu ku­ća go­ri, Spa­so­je je kroz smi­jeh od­go­vo­rio: „Ka­da im ja ni­je­sam mo­gao ni­šta, pla­ti­će sa­da Šva­ba­ma”, alu­di­ra­ju­ći na mi­še­ve, ko­jih je vje­ro­vat­no u ku­ći i šta­la­ma bi­lo. Spa­so­je je smi­je­hom na­sto­jao da uti­če na sa­bor­ce da ne klo­nu du­hom, da se ne de­mo­ra­li­šu gle­da­ju­ći ka­ko im ku­će go­re, te da ih ne za­o­ku­pe zle mi­sle ka­ko će s po­ro­di­ca­ma pre­ži­vje­ti zim­ske da­ne u le­de­nom Nje­go­šu, već da hra­bro na­sta­ve bor­bu u če­mu je i uspio. (Na­sta­vi­će se)