U tim te­škim da­ni­ma ni mje­šta­ni Mu­že­vi­ca ni­je­su sje­di­li skr­šte­nih ru­ku. Iz­vr­ša­va­li su dio švap­skih na­re­đe­nja, ali i su­dje­lo­va­li s ko­mi­ti­ma u ra­znim ak­ci­ja­ma. Iz se­la su se to­kom 1917. go­di­ne od­met­nu­li u ko­mi­te bra­ća Ili­ja i Sa­vo Ra­do­vić, si­no­vi pok. ko­man­di­ra Mar­ka, da bi im se ubr­zo pri­dru­ži­la či­ta­va po­ro­di­ca – bra­ća Si­mo i Žar­ko, maj­ka An­đa i se­stre Sin­đa i Jo­ka. Svo­ju ku­ću su za­mi­je­ni­li sklo­ni­štem na vr­hu Nje­go­ša u tzv. Vi­li­noj pe­ći­ni i oda­tle u gru­pa­ma ili skup­no uče­stvo­va­li u ra­znim ak­ci­ja­ma oko Gac­ka i da­lje po Her­ce­go­vi­ni. Nji­ho­vo sklo­ni­šte bi­lo je isto­vre­me­no i sklo­ni­šte ra­znih ko­mit­skih gru­pa ko­je su po si­li ili ra­di za­jed­nič­kih ak­ci­ja do­la­zi­li kod njih. Ko­mit­skoj gru­pi Ra­do­vić ubr­zo su se pri­dru­ži­li Mi­lja­ni­ći – kmet Ste­van La­za­rev, Mi­tar Ze­kov i Va­silj Pe­trov, a po­vre­me­no i broj­ni dru­gi. Za vo­đu te ko­mit­ske gru­pe iza­bran je Ili­ja Mar­kov Ra­do­vić, na­red­nik cr­no­gor­ske voj­ske, vr­lo hra­bar i od­lu­čan ko­mi­ta ko­ji je kroz vi­še uspje­šnih ak­ci­ja ste­kao po­vje­re­nje i kod dru­gih ko­mit­skih gru­pa ta­ko da je na ko­mit­skom zbo­ru u Du­boč­ka­ma u pro­lje­će 1918. go­di­ne u pri­su­stvu oko 50 ko­mi­ta, iza­bran u pri­je­ki ko­mit­ski sud za­jed­no sa stu­den­tom Mi­trom Ko­va­če­vi­ćem i Đor­đi­jem Mar­ko­vi­ćem.
Po­zna­to je da su uz­bro po­sli­je oku­pa­ci­je Cr­ne Go­re austro­u­gar­ske vla­sti pri­stu­pi­le, u in­te­re­su svog ka­pi­ta­la i lak­šeg ma­ne­vr­sa­nja te­re­nom, i na­rav­no, uz ko­ri­šće­nje jef­ti­ne rad­ne sna­ge, iz­grad­nji pu­te­va kroz Cr­nu Go­ru. Za taj po­sao su pla­ni­ra­li svu za rad spo­sob­nu rad­nu sna­gu ko­ja bi po smje­na­ma i uz ne­znat­nu za­ra­du oba­vlja­li te­ške po­slo­ve. Ra­do­vi su iz­vo­đe­ni po di­o­ni­ca­ma ta­ko da je Mi­lja­ni­će za­pa­la di­o­ni­ca kod Osje­če­ni­ce na tra­si Pod­bo­žur – Vi­lu­si – Bi­le­ća. Ra­di­lo se pri­mi­tiv­nim sred­stvi­ma bez ob­zi­ra na vre­men­ske uslo­ve, a ra­do­vi su iz­vo­đe­ni na tvr­dom i ka­me­ni­tom te­re­nu. Pri ta­kvom sta­nju, bez sko­ro ika­kvog smje­šta­ja, lo­še is­hra­ne (su­pa od re­pe bez me­sa i hlje­ba) i pri­stoj­nog od­mo­ra te­ško je bi­lo iz­dr­ža­ti pa smrt­ni slu­ča­je­vi na tra­si ni­je­su bi­li ri­jet­ki. Ka­ko ni od ku­ća, zbog su­šnih 1916. i 1917. go­di­ne, ni­je­su mo­gli do­bi­ti ka­kvu po­moć, to su Mu­že­vi­ča­ni, ko­ji su se ja­nu­a­ra 1918. go­di­ne za­de­si­li na Osje­če­ni­ci do­go­vo­ri­li da kri­ju­ći po­đu ku­ća­ma svje­sni šta će ih za­de­si­ti uko­li­ko bu­du uhva­će­ni. Ipak, su se do­go­vo­ri­li da im iz­go­vor bu­de da su po­šli ku­ća­ma da bi s po­ro­di­ca­ma pro­sla­vi­li svo­ju kr­snu sla­vu Sv. Jo­va­na Kr­sti­te­lja. De­si­lo se da su tih da­na do­bje­gli u Mu­že­vi­ce mje­šta­ni ko­ji su pri­je to­ga bi­li uhap­še­ni i stra­žar­no po­ve­de­ni pre­ma Nik­ši­ću, da bi zbog ma­log bro­ja pra­ti­la­ca uspje­li sko­ro svi po­bje­ći. Ta­ko su se od­bje­gli mje­šta­ni, bi­lo s pu­ta ili hap­še­ni, na­šli u is­toj opa­sno­sti, te su se do­go­vo­ri­li da, uko­li­ko žan­dar­mi bu­du do­šli da ih uhap­se, da im se od­u­pru oruž­jem. Njih su po­dr­ža­li svi, pa i one po­ro­di­ce iz ko­jih ni­je bi­lo bje­gu­na­ca, či­me je is­po­lje­no je­din­stvo u ova­ko kri­tič­nim vre­me­ni­ma. O od­lu­ci mje­šta­na da se su­prot­sta­ve Šva­ba­ma, oba­vi­je­šte­ni su ko­mi­ti.
Na­kon do­go­vo­ra da se Šva­be bez ot­po­ra ne pu­šta­ju u se­lo, or­ga­ni­zo­va­ne su da­no­noć­ne stra­že ka­ko ih Šva­be ne bi iz­ne­na­di­le. Mje­šta­ni su bi­li do­bro na­o­ru­ža­ni i s do­sta mu­ni­ci­je s ob­zi­rom da su pri­li­kom ras­pu­šta­nja di­je­la cr­no­gor­ske voj­ske (21. ja­nu­a­ra 1916) u Nik­ši­ću, pro­tiv­no na­re­đe­nju za­dr­ža­li svo­je oruž­je i s njim po­šli ku­ća­ma uz na­po­me­nu da su čak s go­mi­le uzi­ma­li no­vi­je pu­ške s do­sta mu­ni­ci­je ka­ko bi snab­dje­li mla­đe i sta­ri­je ko­ji su se na­la­zi­li kod ku­ća. Do ta­da je oruž­je bi­lo do­bro ukri­ve­no, da bi tih da­na bi­lo pri­pre­mlje­no za upo­tre­bu. Od­re­đe­ne su gru­pe s gru­po­vo­đom i pred­vi­đen te­ren ko­ji će ko­ja gru­pa bra­ni­ti, uko­li­ko Šva­be bu­du fron­tal­no na­pa­da­le. Iza­bran je pre­voj Bu­sak pre­ko ko­jeg se oče­ki­vao na­pad od Tre­pa­ča sa osi­gu­ra­njem li­je­vog kri­la pre­ma te­že pro­hod­noj go­ro­vi­toj Lju­ti i Ja­se­no­ve gla­vi­ce i Kon­šti­na s de­sne stra­ne, uko­li­ko Šva­be raz­vi­ju svo­ja kri­la. Pred­vi­đe­na je i mo­guć­nost da se u slu­ča­ju ne­u­spje­ha po­vla­če­nje vr­ši po­ste­pe­no, ka­ko bi se ne­jač po­vu­kla pre­ma Nje­go­šu i te­ško pro­hod­noj Ci­gan­ki u ko­ji­ma su po­red ljet­njih ka­tu­na pri­pre­ma­na i dru­ga sklo­ni­šta.
I Šva­ba­ma se žu­ri­lo pa je jed­nog ju­tra sku­pi­na od oko če­tr­de­se­tak žan­dar­ma po­šla iz Tre­pa­ča pre­ma Mu­že­vi­ca­ma. Pri­ku­plje­ni mje­šta­ni su ima­li dva mr­tva i jed­nog ra­nje­nog, dok mje­šta­ni ni­je­su ima­li gu­bi­ta­ka. Žan­dar­me su sa­hra­ni­li na li­va­di ne­da­le­ko od ku­će Va­sa i Ćet­ka Pe­ro­vi­ća u ko­joj je bi­la smje­šte­na žan­dar­me­rij­ska sta­ni­ca, gdje se i da­nas, pre­ma iz­ja­vi ep­skog pje­sni­ka Dra­gu­ti­na Pe­ro­vi­ća, na­la­ze nji­ho­ve hum­ke. Žan­dar­mi su sa po­ja­ča­nji­ma iz Nik­ši­ća na­pa­da­li i na­red­nih da­na, ali utvr­đe­ne po­lo­ža­je na Bu­sku ni­je­su mo­gli za­u­ze­ti, pa su se sva­kog da­na is­pred no­ći po­vla­či­li pre­ma Trep­či­ma. Ka­da su se uvje­ri­li da s po­sto­je­ćim sna­ga­ma ne mo­gu sa­vla­da­ti or­ga­ni­zo­va­ne mje­šta­ne po­mog­nu­te ko­mi­ti­ma, za­tra­ži­li su ve­ća po­ja­ča­nja. Po­ja­ča­nja su do­bi­li od Go­ne­ćeg od­re­da „štraj­hcung” pu­kov­ni­ka Ho­spo­dar­ca, ko­je­ga je po zlu za­pam­ti­lo sta­nov­ni­štvo nik­šić­kog i ko­la­šin­skog sre­za. U po­moć im je pred­vi­đe­na i jed­na je­di­ni­ca vje­ro­vat­no uve­ća­na če­ta iz Bi­le­će ko­ja je pre­ko Vuč­jeg Do­la sti­gla u Du­boč­ke.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: dr Vo­ji­slav Mi­lja­nić