Dr Jo­van Er­de­lja­no­vić je do­bar dio svo­je is­tra­ži­vač­ke ka­ri­je­re „po­tro­šio“ u rev­no­snom is­tra­ži­va­nju ple­me­na u Cr­noj Go­ri. On je, ta­ko­re­ći, u jed­nom is­tra­ži­vač­kom da­hu, tj.od 1906–1910. go­di­ne is­pi­tao brd­ska ple­me­na Ku­či, Pi­pe­ri i Bra­to­no­ži­ći, kao i ple­me­na u Sta­roj Cr­noj Go­ri: Ce­tinj­sko ple­me, Nje­gu­ši, Će­kli­ci, Bje­li­ce, Cu­ce, Kče­vo (Če­vo), Pje­šiv­ci, Za­ga­rač (Za­ga­ra­če), Ko­ma­ni, Ce­klin, Lju­bo­tinj, Ko­si­je­ri, Do­br­sko se­lo, Gra­đa­ni, Pod­gor, Br­če­li, Du­pi­lo, Glu­hi Do, So­to­ni­ći. Li­mlja­ni i Bo­lje­vi­ći. Kao fi­nal­ni pro­iz­vod ovih za­i­sta za­ma­šnih is­tra­ži­vač­kih pro­je­ka­ta ob­li­ko­va­ne su 4 na­uč­ne stu­di­je sa oko 1600 stra­na. Ova­ko obim­ne i sa­dr­žaj­ne pro­jek­te te­ško bi re­a­li­zo­vao je­dan in­sti­tut sa svim svo­jim is­tra­ži­vač­kim po­ten­ci­ja­lom. Za­i­sta je ne­vje­ro­vat­no da je ta­ko slo­že­ni is­tra­ži­vač­ki za­da­tak, i to u re­kord­nom ro­ku okon­čao sa­mo je­dan is­tra­ži­vač. To je mo­gao sa­mo na­uč­ni is­tra­ži­vač sa ne­vje­ro­vat­nom is­tra­ži­vač­kom ener­gi­jom. Ta­kav is­tra­ži­vač je bio ne­po­no­vlji­vi dr Jo­van Er­de­lja­no­vić. Za­i­sta se tre­ba di­vi­ti čo­vje­ku ko­ji po­ti­če iz sre­di­ne u ko­joj ni­je bi­lo ple­men­skih or­ga­ni­za­ci­ja, da se za re­la­tiv­no krat­ko vri­je­me pri­la­go­di pred­me­tu is­tra­ži­va­nja i oba­vi ogro­man po­sao. I po­red to­ga što je uspio da du­blje pro­nik­ne u su­šti­nu ple­men­skog ži­vo­ta u Cr­noj Go­ri, ipak je on osje­ćao po­tre­bu da se du­že is­tra­ži­vač za­dr­ži u mje­sti­ma gdje oba­vlja is­tra­ži­va­nja. Ta­ko je jed­nom pri­li­kom eks­pli­ci­rao da je neo­p­ho­dan du­ži bo­ra­vak u jed­noj sre­di­ni ako se že­li du­blje i sve­stra­ni­je is­tra­ži­ti po­ja­va ko­ja je od­re­đe­na kao pred­met is­tra­ži­va­nja. Ovo iz raz­lo­ga što se mno­go to­ga de­ša­va iza ku­li­sa jav­no­sti. Osim to­ga, tre­ba ima­ti u vi­du da pa­tri­ja­hal­na (ple­men­ska) sre­di­na, a na­ro­či­to po­ro­di­ca, skri­va svo­je in­ti­me pred ja­ban­cem, od­no­sno go­sti­ma ko­ji do­la­ze iz dru­ge sre­di­ne.
Sva­ka od već no­ti­ra­nih stu­di­ja mo­že se tre­ti­ra­ti kao svo­je­vr­sna mo­no­gra­fi­ja. U sva­koj od stu­di­ja je za­hva­ćen sko­ro ci­je­li dru­štve­ni ži­vot od­re­đe­ne dru­štve­ne za­jed­ni­ce. Ta­ko, na pri­mjer, stu­di­ja „Ku­či ple­me u Cr­noj Go­ri“ sa­dr­ži te­me i to od po­ri­je­kla ple­me­na, brat­sta­va i po­ro­di­ca pre­ko na­se­lja, to­po­ni­ma, pri­vre­de, obi­ča­ja, po­li­tič­kih i rat­nih de­ša­va­nja, pa sve do je­zi­ka i ele­me­na­ta du­hov­ne kul­tu­re. Ta­ko se na osno­vu ovih stu­di­ja mo­že ste­ći pot­pu­na sli­ka dru­štve­nog ži­vo­ta u od­re­đe­noj dru­štve­noj (ple­men­skoj) za­jed­ni­ci.
Er­de­lja­no­vić je ve­o­ma eks­pli­cit­no sa­op­štio što ga je mo­ti­vi­sa­lo da pr­vo ot­poč­ne is­tra­ži­va­nja u Ku­či­ma: „Mi­sao da je po­sta­nak i su­šti­na srp­skih ple­me­na do sad još ne­do­volj­no pro­u­če­na, po­kre­ta­la me je, da do­pri­ne­sem što­god po­zna­va­nju tih po­ja­va. Što sam baš svoj pr­vi smer baš Ku­če iza­brao ima po­vi­še raz­lo­ga: 1) Ku­či su na et­nič­koj gra­ni­ci ar­ba­na­škog na­ro­da, pa se pro­u­ča­va­njem nji­ho­va ple­me­na mo­že za­po­če­ti i rad na is­pi­ti­va­nju uza­jam­nih uti­ca­ja me­đu Sr­bi­ma i Ar­ba­na­si­ma. To­li­ko vje­ko­va tra­je et­no­graf­ska uza­jam­nost iz­me­đu srp­skog i ar­ba­na­škog na­ro­da i to­li­ko su oni po­pri­mi­li je­dan od dru­gog da će, ne­ma sum­nje, is­pi­ti­va­nje tih od­no­sa bi­ti i ubu­du­će od ve­li­kog in­te­re­sa. 2) Ku­či su tek pri­je 28 go­di­na se sje­di­ni­li sa Cr­nog Go­rom, a pre to­ga su bi­li vr­lo ma­lo iz­lo­že­ni spo­lja­šnjim uti­ca­ji­ma. Do­tle su oni ži­ve­li po­naj­vi­še sa­mo­stal­nim ple­men­skim ži­vo­tom, ne sa­mo unu­tra­šnjem ne­go du­go vre­me­na i spo­lja­šnjem. Ima­li su svo­je oso­bi­to ure­đe­nje, ko­me u cje­li­ni mo­žda ne­ma rav­na ni u kom srp­skom ple­me­nu u Cr­noj Go­ri. 3) Ku­či su jed­no od naj­ve­ćih srp­skih ple­me­na u Cr­noj Go­ri. 4) Već je pro­šlo 4 i po sto­le­ća, od ka­da je Ku­či­ma, kao i svu­da oko njih tur­ska si­la pre­ki­nu­la kul­tur­ni raz­vi­tak srp­skog na­ro­da. Za­ni­mlji­vo je bi­lo sa­da vi­dje­ti, do ka­kvog je sta­nja bio do­šao je­dan deo na­ro­da, ko­ji je bio osta­vljen sa­mom se­bi“. (Dr Jo­van Er­de­lja­no­vić, „Ku­či, Bra­to­no­ži­ći, Pi­pe­ri“, Na­rod­na bi­bli­o­te­ka „Ra­do­sav Lju­mo­vić“, Pod­go­ri­ca, 1977.g., str.8)
Sko­ro ista mo­ti­va­ci­ja va­ži kao kad su u pi­ta­nju Bra­to­no­ži­ći i Pi­pe­ri. Na­rav­no, ov­dje tre­ba is­klju­či­ti et­nič­ku gra­ni­cu kao mo­ti­va­ci­o­ni fak­tor.
Ne­što je druk­či­ja mo­ti­va­ci­ja kad je ri­ječ o ple­me­ni­ma u Sta­roj Cr­noj Go­ri. Ple­me­na u Sta­roj Cr­noj Go­ri su pri­vla­či­la Erde­lja­no­vi­ća iz raz­lo­ga što je Sta­ra Cr­na Go­ra bi­la je­zgro or­ga­ni­zo­va­nja dr­ža­ve Cr­ne Go­re. U Sta­roj Cr­noj Go­ri ple­me je br­že gu­bi­lo iz­vor­ne ple­men­ske oso­be­no­sti upra­vo zbog ja­čeg uti­ca­ja dr­ža­ve na dru­štve­ni, ple­men­ski ži­vot. To je Er­de­lja­no­vi­ća po­seb­no za­in­te­re­so­va­lo. Ovo tim pri­je ako se ima u vi­du da je u du­žem vre­men­skom pe­ri­o­du dr­ža­va Cr­na Go­ra vi­še li­či­la na la­ba­vi sa­vez ple­me­na, ne­go na ure­đe­nu i or­ga­ni­zo­va­nu dr­ža­vu. Kao po­tvr­da da je dr­ža­va Cr­na Go­ra bi­la la­ba­vi i kli­ma­vi sa­vez ple­me­na, go­vo­ri i či­nje­ni­ca da se na pri­mjer, Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, slu­žio kle­tvom kao sred­stvom u mi­re­nju za­va­đe­nih i su­ko­blje­nih ple­me­na u Cr­noj Go­ri. To zna­či da dr­ža­va u to vri­je­me ni­je ras­po­la­ga­la sa auten­tič­nim dr­žav­nim sred­stvi­ma da rje­ša­va pro­ble­me ko­ji su bi­li u nje­noj nad­le­žno­sti. No, vre­me­nom se i to mi­je­nja­lo i po­ne­kad do­bi­ja­lo sa­svim druk­či­ja obi­ljež­ja. Kao po­tvr­du ovo­ga, do­volj­no je na­po­me­nu­ti Dru­gu po­ha­ru Ku­ča.
(Na­sta­vi­će se)


PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić