Sre­di­nom ja­nu­a­ra ove go­di­ne na­vr­ši­lo se 97 go­di­na od or­ga­ni­zo­va­nog vi­še­dnev­nog ot­po­ra mje­šta­na se­la Mu­že­vi­ca austro­u­gar­skim žan­dar­me­rij­skim i voj­nim je­di­ni­ca­ma. O tom do­ga­đa­ju, vje­ro­vat­no, zbog obi­ma dru­gih de­ša­va­nja i ne­ak­tiv­no­sti uče­sni­ka ot­po­ra, jav­nost ni­ka­da ni­je bi­la do­volj­no upo­zna­ta. Iz­gu­bi­la se i je­di­na pje­sma ep­skog pje­sni­ka Jan­ka Pu­ro­vi­ća, ko­ja je ne­ka­da ra­do pje­va­na u mje­stu i oko­li­ni. Do­ga­đaj o ko­jem je ri­ječ de­sio se u Mu­že­vi­ca­ma, se­lu ko­je se na­la­zi na tri­de­se­tom ki­lo­me­tru sje­ve­ro­za­pad­no od Nik­ši­ća o ko­jem će, zbog nje­go­ve po­seb­no­sti, bi­ti sa­op­šte­no ne­ko­li­ko po­da­ta­ka.
Se­lo se na­la­zi u udo­li­ni ne­što ni­žoj od 1.000 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne, a ora­ni­ča­va­ju ga pla­ni­ne Nje­goš (1.721 m) i Je­lo­vi­ca (1.283 m) ko­je se sko­ro pa­ra­lel­no pru­ža­ju prav­cem sje­ve­ro­za­pad - ju­go­i­stok ome­đa­va­ju­ći se­lo sa dvi­je, te pre­vo­ji­ma Zlat­nom stra­nom (1.100 m) i Bu­skom (1.020 m) ko­ji po­ve­zu­ju na­ve­de­ne pla­ni­ne i se­lo ogra­ni­ča­va­ju s dru­ge dvi­je stra­ne. Se­lo je do­sta va­lo­vi­to s vr­ta­ča­ma i do­lo­vi­ma u ko­jem je mak­si­mal­no ži­vje­lo dva­de­se­tak do­ma­ćin­sta­va, iako su ko­ri­sti­li pro­stran­stva na­ve­de­nih pla­ni­na. Ovo, po ve­li­či­ni ogra­ni­če­no se­lo i bez iz­vor­skih vo­da, če­sto je pri­vla­či­lo raz­ne po­ro­di­ce ko­je su vre­me­nom, tra­ga­ju­ći za stal­nim mje­stom bo­rav­ka, kra­će ili du­že ži­vje­le u nje­mu. Zna se da su u Mu­že­vi­ca­ma vi­še de­ce­ni­ja, to­kom 15. vi­je­ka, bo­ra­vi­li pre­ci Pe­tro­vi­ća - Nje­goš, da su ne­što pri­je njih tu ži­vje­li Pu­no­še­vi­ći, a ka­sni­je Ni­ko­la Ša­ra­nac, či­ji su se po­tom­ci ka­sni­je na­se­li­li na te­ri­to­ri­ji da­na­šnjih Ša­ra­na­ca i ple­me­nu da­li svo­je ime, za­tim Te­ri­ći i dru­gi. Od po­čet­ka 18. do sre­di­ne 19. vi­je­ka, Mu­že­vi­ce su slu­ži­le za is­pa­šu ova­ca tur­skih aga i be­go­va iz Trep­ča, od­no­sno Nik­ši­ća, da bi ih 1859. go­di­ne ot­ku­pi­li Mi­lja­ni­ći, Ki­li­bar­de i Era­ko­vi­ći, i uglav­nom, na­se­li­li Mi­lja­ni­ći. Kroz Mu­že­vi­ce je pro­la­zio sta­ri tzv. Cr­no­gor­ski put ko­ji je iz di­je­la Cr­ne Go­re vo­dio ka haj­duč­koj So­mi­ni i da­lje kroz Her­ce­go­vi­nu. Tim pu­tem su to­kom Pr­vog svjet­skog ra­ta snab­di­je­va­ne iz Nik­ši­ća cr­no­gor­ske je­di­ni­ce ko­je su bra­ni­le po­lo­ža­je od Vuč­jeg Do­la i Bra­to­go­šća do vr­ho­va tvr­dog Tro­gla­va.
Oku­pa­ci­jom Cr­ne Go­re od stra­ne Austr­o­u­gar­ske, ja­nu­a­ra 1916. go­di­ne, us­po­sta­vlje­na je po svim op­šti­na­ma, do­ta­da­šnjim ka­pe­ta­ni­ja­ma, austro­u­gar­ska vlast i ra­di osi­gu­ra­nja re­da us­po­sta­vlje­ne žan­dar­me­rij­ske sta­ni­ce. Ka­ko su ve­će op­šti­ne ima­le i po dvi­je-tri žan­da­me­rij­ske sta­ni­ce, to je i na te­ri­to­ri­ji Ba­nja­na, po­red sta­ni­ce na Ve­li­mlju u cen­tru op­šti­ne, po­sto­ja­la i sta­ni­ca u Mi­lo­go­ri (Ko­pri­vi­ca), na sje­ver­nom di­je­lu op­šti­ne. Osim na­ve­de­nih sta­ni­ca, kao nad­le­žnih ovom se­lu, po­sto­ja­la je i sta­ni­ca u Trep­či­ma, ko­ja je s ob­zi­rom na bli­zi­nu i vje­ro­vat­ni do­go­vor, če­šće nad­gle­da­la se­lo.
Iako su austro­u­gar­ske vla­sti is­ka­zi­va­le stro­gost pri­li­kom pri­ku­plja­nja oruž­ja, re­kvi­zi­ci­je, or­ga­ni­zo­va­nja rad­ni­ka za iz­grad­nju pu­te­va i slič­no, to se mo­glo tr­pje­ti do 15. ju­na 1916. go­di­ne, tj. da­na ka­da je bri­ga­dir Ra­do­mir Ve­šo­vić od­bje­gao u šu­mu, od ka­da su za­ve­de­ne naj­stro­že mje­re. Po­sli­je tog do­ga­đa­ja iz Cr­ne Go­re je in­ter­ni­ra­na ve­ći­na ofi­ci­ra, in­te­lek­tu­a­la­ca i lju­di od ugle­da i spro­ve­de­na u austro­u­gar­ske lo­go­re. Iz Mu­že­vi­ca je in­ter­ni­ran ko­man­dir ser­dar Mar­ko Ra­do­vić, pen­zi­o­ni­sa­ni vr­ši­lac du­žno­sti ko­man­dan­ta Vu­če­dol­ske bri­ga­de i nje­gov sin po­ruč­nik Ko­sto. Oni su s broj­nim ofi­ci­ri­ma in­te­r­ni­ra­ni u Ma­đar­sku u zlo­gla­sni lo­gor Bol­do­ga­son, gdje je Mar­ko umro 10/23. ju­la 1916. go­di­ne kao pr­vi od vi­še ofi­ci­ra či­je su ko­sti osta­le u ne­pri­ja­telj­skoj ze­mlji.
Austro­u­gar­ske vla­sti su pret­po­sta­vlja­le da će in­ter­na­ci­jom vi­đe­nih lju­di i pri­mje­nom stro­gih mje­ra za­pla­ši­ti na­rod i vla­da­ti po svo­joj vo­lji. No, nji­ho­ve pro­cje­ne, iako su ima­li is­ku­sta­va sa bun­tov­nim her­ce­go­vač­kim sta­nov­ni­štvom, ni­je­su bi­le va­lid­ne s ob­zi­rom da je na­rod po­ka­zao da i bez ofi­ci­ra i vi­đe­ni­jih lju­di mo­že vo­di­ti uspje­šnu bor­bu pro­tiv ško­lo­va­nih austro­u­gar­skih, ka­ko ih je na­rod uobi­ča­je­no zvao „švap­skih” ofi­ci­ra. Po­treb­no je na­gla­si­ti da su od do­ta­da obič­nih se­lja­ka i ne­za­pa­že­nih po­je­di­na­ca iz­ra­sta­le vr­sne če­to­vo­đe ko­je su Šva­ba­ma za­da­va­le te­ške bri­ge ši­rom Cr­ne Go­re. Te no­ve sna­ge, zva­ne ko­mit­ske dru­ži­ne, for­mi­ra­ne od lju­di ko­ji su iz­bje­gli ka­ko ne bi bi­li zlo­sta­vlja­ni ili za­tva­ra­ni, od­vo­đe­ni za iz­grad­nju pu­te­va ili in­ter­ni­ra­ni da se bo­re do oslo­bo­đe­nja ili smr­ti. Nji­ma su se pri­li­kom su­ko­ba pri­dru­ži­va­li mje­šta­ni, ko­ji bi se ka­sni­je pri­la­go­đa­va­li kao da u bor­ba­ma ni­je­su uče­stvo­va­li, iako se če­šće de­ša­va­lo da je broj mje­šta­na pre­va­zi­la­zio broj ko­mi­ta.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: dr Vo­ji­slav Mi­lja­nić