Jo­van Er­de­lja­no­vić je bio „ne­mi­lo­sr­dan“ u po­le­mi­ci sa oni­ma ko­ji su „tvr­do­gla­vo“ i upor­no za­stu­pa­li po­gre­šna shva­ta­nja i iz­no­si­li po­gre­šne či­nje­ni­ce. Na­ro­či­to je za­mje­rao oni­ma ko­ji pi­šu o na­rod­nom ži­vo­tu is­klju­či­vo iz ka­bi­ne­ta, iz li­te­ra­tu­re a ne idu na te­ren da ta­mo “opi­pa­ju“ bi­lo na­rod­nog ži­vo­ta. Er­de­lja­no­vić je po­seb­no vo­lio da ču­je ka­zi­va­nje pa­so­va na­rod­nih pa­me­ta­ra, po­seb­no ka­zi­va­nja u ko­ji­ma je ka­zi­vač za sva­ko ko­lje­no, za sva­ki pas, imao in­te­re­sant­nu pri­ču, pri­ču ko­ja je ka­zi­va­la i upu­ći­va­la na bit­ne di­men­zi­je na­rod­nog ži­vo­ta.
U ci­lju pro­vje­ra­va­nja tač­no­sti i isti­ni­to­sti ka­zi­va­nja pa­so­va, ko­ri­stio je je­dan me­to­do­lo­ški “trik“. On je, na pri­mjer, u po­čet­ku is­tra­ži­va­nja te­sti­rao ka­zi­va­nje pa­so­va po­je­di­nih is­pi­ta­ni­ka, da bi se na za­vr­šet­ku is­tra­ži­va­nja po­vra­tio kod istih sa obra­zlo­že­njem: „Kad sam Vas pr­vi put pi­tao da mi ka­že­te Va­še pa­so­ve, ni­sam do­bro i ja­sno za­pi­sao, pa Vas mo­lim da mi po­no­vo ka­že­te Va­ša ko­le­na?“ Na­rav­no, on je sve ja­sno pri­bi­lje­žio i za­pi­sao, ali je ovo bio me­to­do­lo­ški “trik“ pro­vje­ra­va­nja tač­no­sti ka­zi­va­nja. Upo­re­đi­va­njem pre­đa­šnjih i sa­da­šnjih od­go­vo­ra, utvr­dio je da su se kod znat­ne ve­ći­ne od­go­vo­ri po­du­da­ra­li, što je pro­tu­ma­čio kao uvjer­lji­vo (isti­ni­to) ka­zi­va­nje. No, usta­no­vio je, da je bi­lo i onih, na­ro­či­to kad je bi­la u pi­ta­nju da­lja pro­šlost, či­ji se pre­đa­šnji i sa­da­šnji od­go­vo­ri ni­su po­du­da­ra­li. Ta­kve je, na­rav­no, Er­de­lja­no­vić od­ba­ci­vao kao ne­tač­ne.
Bio je pra­vi „maj­stor“ u us­po­sta­vlja­nju kon­tak­ta sa is­pi­ta­ni­ci­ma, od­no­sno sa lju­di­ma ko­je je in­ter­vju­i­sao. To je, na­rav­no, ste­kao to­kom du­go­go­di­šnjeg i in­ten­ziv­nog te­ren­skog is­tra­ži­va­nja. Osim to­ga, pri­je po­la­ska na te­ren, sa­ku­pljao je bit­ne in­for­ma­ci­je ko­je su mu po­mo­gle u us­po­sta­vlja­nju kon­tak­ta sa in­ter­vju­i­sa­nim oso­ba­ma. No, i po­red to­ga, čo­vjek tre­ba da se ta­kav ro­di, od­no­sno da sa­mim ro­đe­njem na­sli­je­di umi­je­će da kon­tak­ti­ra sa lju­di­ma, da nje­go­ve ri­je­či dje­lu­ju na is­pi­ta­ni­ka kao me­lem na ra­nu. Mo­ra se re­ći da mu je i vri­je­me, u ko­je­mu je oba­vljao is­tra­ži­va­nja, išlo na ru­ku. Na­i­me, to je vri­je­me u ko­jem mu je uče­mljak bio oso­bi­to ci­je­njen, na­ro­či­to ako je do­la­zio iz sre­di­ne kao što je bio Be­o­grad. Lju­di su se na­pro­sto utr­ki­va­li ko­ji će pr­vi sa njim us­po­sta­vi­ti kon­takt, ko­ji će pr­vi sa njim vo­di­ti raz­go­vor. Me­đu­tim, bi­lo je i onih ne­po­vjer­lji­vih, sum­nji­ča­vih i stid­nih. Stid­nost su na­ro­či­to is­po­lja­va­le že­ne, bi­lo zbog shva­ta­nja da ni­je po­želj­no da že­na go­vo­ri sa stran­cem i sa „stid­nim“ go­stom, bi­lo da se stid­no ustru­ča­va­la od su­če­lja­va­nja sa ne­po­zna­tim i uva­že­nim. Sve je te „pre­pre­ke“ Er­de­lja­no­vić uspje­šno „pre­ska­kao“.
Ni­je Er­de­lja­no­vić bio sa­mo uspje­šni in­ter­vju­i­sta, već je sa ne­vje­ro­vat­nim umi­je­ćem ko­ri­stio me­to­de ne­po­sred­nog i po­sred­nog po­sma­tra­nja. Za nje­ga se mo­že re­ći da je imao ne­pre­va­zi­đe­no is­tra­ži­vač­ko oko. On sve pri­mje­ću­je u is­tra­ži­vač­kom vi­do­kru­gu. On sva­ki de­talj pri­mje­ću­je i re­gi­stru­je. Er­de­lja­no­vić uspje­šno „či­ta“ umor­nu dr­va­ri­cu na po­či­va­lu, umor­nog no­sa­ča li­sta, zno­ja­vo li­ce ko­sa­ča i ko­pa­ča, za­mi­šlje­no li­ce maj­ke, uše­pr­tlje­nog skri­va­ča isti­ne, uz­ne­mi­re­nog pa­sti­ra či­je je sta­do stra­da­lo od vu­ko­va, “tvr­de“ gri­ma­se na li­cu ple­me­ni­ka ko­ji upor­no bra­ni pla­ni­nu (ple­men­sku svo­ji­nu), upor­nu sto­pa­ni­cu ko­ja dr­ži ma­ši­ce sa ža­rom da bi pri­pa­li­la go­stu ci­gar du­va­na ili lu­lu, pri­mje­ću­je i gr­če­ve u li­cu že­ne ko­ja nad­čo­vje­čan­skim na­po­rom va­di sni­je­žne trup­če­ve iz du­bo­kih ja­ma i sa tr­bu­hom do zu­ba. Sve, ama baš sve, pri­mje­ću­je što će mu po­slu­ži­ti za eks­pli­ka­ci­ju pred­me­ta is­tra­ži­va­nja.
Po­sje­do­vao je is­tra­ži­vač­ko „uho“ da oslu­šne go­vor mje­šta­na, da oslu­šne ka­ko mje­šta­ni iz­go­va­ra­ju ime­na mje­sta, ime­na pla­ni­na, ime­na br­da i vi­so­va, ime­na do­li­na, ime­na vr­ta­ča i gla­vi­ca, ime­na ja­ma i pe­ći­na i sl. To­me je, na­rav­no, do­pri­no­si­lo zna­nje iz fi­lo­lo­gi­je, jer ne za­bo­ra­vi­mo da je na Ve­li­koj ško­li za­vr­šio od­sjek za isto­ri­ju i fi­lo­lo­gi­ju. Ne­vje­ro­vat­no je sa ko­li­ko la­ko­će ob­ja­šnja­va na­zi­ve mje­sta i ge­o­graf­skih poj­mo­va na al­ban­skom je­zi­ku. On u na­zi­vi­ma ko­ri­sti i slo­va i auten­tič­ne al­ban­ske ri­je­či. Za­hva­lju­ju­ći ovim oso­bi­na­ma, i ne sa­mo nji­ma, Er­de­lja­no­vić je uspio da pri­ku­pi, ob­ja­sni ili no­ti­ra rav­no 8000 to­po­graf­skih, lič­nih, po­ro­dič­nih, brat­stve­nič­kih i ple­men­skih ime­na. On je vr­lo vje­što ko­ri­stio to­po­ni­me u ob­ja­šnja­va­nju du­blje pro­šlo­sti, da­le­kih isto­rij­skih do­ga­đa­ja. To ga upra­vo či­ni oso­be­nim u od­no­su na dru­ge auto­re.
Ono po če­mu se po­seb­no iz­dva­ja u od­no­su na dru­ge is­tra­ži­va­če onog, a mo­že se re­ći i ovog vre­me­na, je­ste ko­ri­šće­nje vi­še iz­vo­ra po­da­ta­ka ra­di pro­vje­ra­va­nja is­tra­ži­vač­kih (pro­jekt­nih) hi­po­te­za. Nje­go­va ci­je­la ana­li­za pred­me­ta is­tra­ži­va­nja je pro­že­ta su­če­lja­va­nji­ma po­da­ta­ka iz isto­rij­skih i dru­gih iz­vo­ra sa po­da­ci­ma do­bi­je­nih na te­re­nu. U tom su­če­lja­va­nju „ci­je­di“ zr­na isti­ne. Či­ni se da su po­da­ci do­bi­je­ni na te­re­nu su­per­i­or­ni­ji od po­da­ta­ka do­bi­je­nih iz ra­znih pi­sa­nih iz­vo­ra. Ovo iz raz­lo­ga što je vr­lo ma­lo po­u­zda­nih po­da­ta­ka u ar­hi­vi­ma, na pri­mjer, o bit­nim kom­po­nen­ta­ma ple­men­skog ži­vo­ta. Mno­go je vi­še po­da­ta­ka bi­lo u gla­va­ma pa­me­ta­ra i pam­ti­ša o na­rod­nom ži­vo­tu. Osim to­ga, ri­jet­ki po­da­ci, ra­si­ja­ni po ra­znim pi­sa­nim iz­vo­ri­ma, če­sto su za­bi­lje­že­ni ona­ko ka­ko je bi­lje­žni­ci­ma od­go­va­ra­lo, od­no­sno ka­ko je od­go­va­ra­lo nji­ho­vim na­u­mi­ma. Osim to­ga, iz­vo­ri ko­ji su njih “na­pa­ja­li“ če­sto su ne­po­u­zda­ni a još če­šće si­ro­ma­šni. No, i po­red to­ga, Er­de­lja­no­vić je mno­go vi­še ko­ri­stio ar­hiv­ske po­dat­ke vi­še od svih ta­da­šnjih et­no­lo­ga. Pri to­me tre­ba is­ta­ći da je bio kon­struk­ti­van i ja­ko kri­ti­čan pre­ma sva­koj či­nje­ni­ci, pre­ma sva­kom sta­vu ko­ji su sa­dr­ža­ni u od­re­đe­nom do­ku­men­tu.
Er­de­lja­no­vić je ko­ri­stio broj­nu na­uč­nu i dru­gu li­te­ra­tu­ru. Kad su, na pri­mjer, Ku­či u pi­ta­nju, Er­de­lja­no­vić je naj­vi­še ko­ri­stio dje­la Mar­ka Mi­lja­no­va, a na­ro­či­to „Ple­me Ku­či u na­rod­noj pje­smi i pri­či“. Osim tog, Er­de­lja­no­vić je ko­ri­stio dje­la Pa­ve­la Apo­lo­no­vi­ča Ro­vin­skog, Lju­be Ko­va­če­vi­ća, a po­seb­no ana­li­ze Ste­va­na Du­či­ća o kuč­kim obi­ča­ji­ma ko­je je Du­čić pi­sme­no sa­op­štio Er­de­lja­no­vi­ću. I ova pa i dru­ga dje­la, Er­de­lja­no­vić je ko­ri­stio ja­ko opre­zno u na­uč­nom smi­slu te ri­je­či. No, to, na­rav­no, ne zna­či da su Er­de­lja­no­vi­će­va raz­ma­tra­nja u me­to­do­lo­škom, em­pi­rij­skom i te­o­rij­skom po­gle­du bez ma­na, bez gre­ša­ka. Na­pro­tiv, i za nje­ga kao i za mno­ge is­tra­ži­va­če, va­že po­ru­ke na­šeg i ve­li­kog pje­sni­ka Jo­va­na Jo­va­no­vi­ća Zma­ja.
„Gde ja sta­doh
Ti pro­du­ži
Još smo du­žni
Ti odu­ži
Što ne mo­goh
Ti ćeš mo­ći
Kud ja ni­sam
Ti ćeš do­ći“
Bez ob­zi­ra na mo­je lič­no na­sto­ja­nje da u me­to­do­lo­škom po­gle­du bu­dem ori­gi­na­lan, mo­de­ran i sa­vre­men, mo­ram pri­zna­ti da sam „za­ro­blje­nik“ me­to­do­lo­ške ško­le Jo­va­na Cvi­ji­ća i Jo­va­na Er­de­lja­no­vi­ća, po­seb­no kad je u pi­ta­nju is­tra­ži­va­nje ple­me­na, brat­stva i tra­di­ci­o­nal­ne po­ro­di­ce, od­no­sno kad je ri­ječ o is­pi­ti­va­nju pro­šlo­sti na­šeg se­la i se­lja­štva. Ovo iz raz­lo­ga što sma­tram da su nji­ho­vi me­to­do­lo­ški po­stup­ci u ovom po­gle­du do sa­da ne­pre­va­zi­đe­ni.
(Na­sta­vi­će se)

PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić