PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić

Dr Jo­van Er­de­lja­no­vić je je­dan od naj­po­zna­ti­jih pri­pad­ni­ka ško­le le­gen­dar­nog dr Jo­va­na Cvi­ji­ća. On je bio je­dan od onog kor­pu­sa Cvi­ji­će­vih do­sljed­ni­ka ko­ji no­se epi­tet istin­skih i stra­stve­nih is­tra­ži­va­ča.
Dr Jo­van Er­de­lja­no­vić je ro­đen 30.9.1874. go­di­ne u Pan­če­vu, a upo­ko­jio se Go­spo­du u Be­o­gra­du 1944.go­di­ne. U svom auto­bi­o­graf­skom za­pi­su je, po­red osta­log, kon­sta­to­vao: „Otac mi se zvao Di­mi­tri­je, a ma­ti Per­si­da. Otac mi je po­sle za­vr­še­ne austrij­ske ško­le tre­ba­lo da po­sta­ne ofi­ci­rom, ali je usled ne­prav­de, ko­ja mu je kao Sr­bi­nu uči­nje­na, na­pu­stio austrij­sku voj­sku i pre­šao u gra­đan­sku slu­žbu. Go­di­ne 1877. do­šao je u su­kob sa Ma­đa­ri­ma i usled to­ga je pre­šao u Sr­bi­ju i uče­stvo­vao kao do­bro­vo­ljac u srp­sko-tur­skom ra­tu 1877–1878. go­di­ne. Me­ne su ro­di­te­lji pre­ne­li 1877. go­di­ne u Sr­bi­ju, u Sme­de­re­vo. U se­li­ma sme­de­rev­ske Šu­ma­di­je, Dru­gov­cu i Mi­haj­lov­cu, u ko­ji­ma mi je otac bio sa slu­žbom, učio sam osnov­nu ško­lu, a u va­ro­ši u Sme­de­re­vu do­vr­šio osnov­nu ško­lu i po­čeo gim­na­zi­ju. Za­tim sam u Be­o­gra­du iz­u­čio gim­na­zi­ju i za­vr­šio isto­rij­sko-fi­lo­lo­ški od­sek na Ve­li­koj ško­li“. (J.E., „Ku­či, Bra­to­no­ži­ći, Pi­pe­ri“, str.621, Pod­go­ri­ca, 1997.g.)
Ne­ko­li­ko go­di­na je Er­de­lja­no­vić bo­ra­vio u ino­stran­stvu ra­di struč­nog usa­vr­ša­va­nja. Ta­ko je bo­ra­vio na Beč­kom uni­ver­zi­te­tu, za­tim u Ber­li­nu, Laj­pci­gu i Pra­gu. Dok­to­ri­rao je u Pra­gu na Kar­lo­vom uni­ver­zi­te­tu kod prof. Lu­bar Ni­der­lea, jed­nog od naj­bo­ljih po­zna­va­la­ca slo­ven­ske pro­šlo­sti, slo­ven­ske kul­tu­re. Stu­di­ja „Ku­či ple­me u Cr­noj Go­ri“ pri­hva­će­na je kao dok­tor­ska di­ser­ta­ci­ja. Za ovu stu­di­ju se mo­že re­ći da je jed­na od naj­bo­ljih et­no­lo­ških knji­ga na slo­ven­skom ju­gu, pa i ši­re. U 1906. g. iza­bran je za do­cen­ta za pred­met et­no­lo­gi­ja na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu, a pri­je to­ga je bio asi­stent kod ču­ve­nog Dr Jo­va­na Cvi­ji­ća. To­kom 1918. g. iza­bran je za van­red­nog, a 1922. g, za re­dov­nog pro­fe­so­ra uni­ver­zi­te­ta.
Ne­pre­va­zi­đe­ni te­ren­ski is­tra­ži­vač
Bez pre­tje­ri­va­nja se mo­že re­ći da je Jo­van Er­de­lja­no­vić za­du­žio mo­der­nu et­no­lo­gi­ju u nas. To se pr­ven­stve­no mi­sli na kre­a­tiv­ne ras­pra­ve iz do­me­na op­šte et­no­lo­gi­je, te­o­rij­ske ras­pra­ve o ak­tu­el­nim et­no­lo­škim po­ja­va­ma i pro­ce­si­ma nje­go­vog vre­me­na. Po­seb­nu pa­žnju je po­sve­tio ure­đi­vač­kom ra­du. Ta­ko je uče­stvo­vao u ure­đi­va­nju broj­nih knji­ga, iz­da­vač­kih po­du­hva­ta, me­đu ko­ji­ma po­seb­no is­ti­če­mo „Ple­me Ku­či“ od Ste­va­na Du­či­ća. Dr Jo­van Er­de­lja­no­vić se po­seb­no is­ta­kao kao pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta uno­se­ći u svo­ja pre­da­va­nja naj­no­vi­je te­ko­vi­ne et­no­lo­ške na­u­ke, na­ro­či­to kad je u pi­ta­nju me­to­do­lo­gi­ja et­no­lo­ških is­pi­ti­va­nja.
Ono po če­mu je dr Jo­van Er­de­lja­no­vić ne­pre­va­zi­đen i oso­bi­to po­znat, je­ste nje­go­vo umi­je­će u te­ren­skim is­tra­ži­va­nji­ma. Ovo se po­seb­no od­no­si na Cr­nu Go­ru, od­no­sno na 24 ple­me­na, od če­ga je 21 ple­me u Sta­roj Cr­noj Go­ri, a tri ple­me­na u Br­di­ma: Ku­či, Bra­to­no­ži­ći i Pi­pe­ri. U okvi­ru ple­me­na te­ren­ski je is­tra­žio ukup­no 221 na­se­lje: u Sta­roj Cr­noj Go­ri 171, u Ku­či­ma 22, u Pi­pe­ri­ma 18, a u Bra­to­no­ži­ći­ma 10. Ako se ovo­me do­da­ju za­se­o­ci, on­da se broj na­se­o­bi­na ra­pid­no uve­ća­va. Er­de­lja­no­vić se ni­je sa­mo za­dr­ža­vao u se­li­ma i za­se­o­ci­ma, već je po­sje­ći­vao pla­ni­ne, br­da, ka­tu­ne, ka­tu­ni­šta, se­li­šta, ku­ći­šta, pa­si­šta, „ži­va“ i na­pu­šte­na gro­blja i sve ono što mu je mo­glo da­ti od­re­đe­nu in­for­ma­ci­ju o na­rod­nom ži­vo­tu.
Vo­lio da po­sje­ti
na­rod­ne pa­me­ta­re

U po­sje­ći­va­nju ra­znih lo­ka­li­te­ta, ple­men­skih i brat­stve­nič­kih sku­pi­na, po­ro­di­ca, od­no­sno ku­ća i do­mo­va, ko­ri­stio je sva­ku pri­li­ku za raz­go­vor, za pi­ta­nja, za ob­ja­šnje­nja. On bi se za­u­sta­vio kod sva­kog put­ni­ka na­mjer­ni­ka, kod sva­kog čo­ba­na i čo­ba­ni­ce, kod ko­sa­ča i be­ra­ča li­sta, kod dr­va­ri­ca na po­či­va­li­ma, kod ko­pa­ča i ora­ča da bi sa nji­ma vo­dio ljud­ski, od­no­sno is­tra­ži­vač­ki raz­go­vor. Iz­nad sve­ga je vo­lio da po­sje­ti na­rod­ne pa­me­ta­re i pam­ti­še i da sa nji­ma vo­di du­ge raz­go­vo­re. Raz­go­vo­re je, na­rav­no, vo­dio pre­ma uput­stvi­ma ko­je bi una­pri­jed pri­pre­mio i za­pam­tio.
Nje­go­va omi­lje­na „te­ren­ska te­ma“, bi­la je ka­zi­va­nje pa­so­va (ko­lje­na). Vo­dio je ra­ču­na da u uka­zi­va­nju pa­so­va uče­stvu­ju pri­pad­ni­ci svih dob­nih sku­pi­na, kao i pred­stav­ni­ci se­la, brat­sta­va i po­ro­di­ca. Po­da­ci ko­je je na ovaj na­čin do­bi­jao, ima­li su vi­še­stru­ku na­mje­nu u nje­go­vom is­tra­ži­vač­kom opu­su. Tim je do­bi­jao dra­go­cje­ne po­dat­ke u ob­ja­šnja­va­nju da­lje pro­šlo­sti i o po­ri­je­klu brat­sta­va i po­ro­di­ca. Osim to­ga, ove po­dat­ke je ko­ri­stio u ot­kri­va­nju i po­bi­ja­nju gre­ša­ka ko­je su pret­hod­ni is­tra­ži­va­či i pi­sci či­ni­li.
(Na­sta­vi­će se)