Sindikalne centrale u Crnoj Gori izgubile su snagu, ali granski sindikati su ti koji mogu zaprijetiti vladi i poslodavcima u slučaju kršenja prava radnika, ocijenio je za „Dan” predsjednik Sindikata uprave i pravosuđa pri Savezu sindikata Crne Gore (SSCG) Nenad Rakočević. On ističe da se za bolji položaj zaposlenih mogu izboriti isključivo oni sami i to jedinstvom, a ne posmatranjem svake pojave kroz prizmu ličnih interesa.
– Nažalost, sindikalizam u Crnoj Gori odavno ne obavlja funkciju kojoj je namijenjen, sindikalni pokret je u nekoj nedefinisanoj fazi hibernacije. Generalno, ovakvo stanje sindikalnog pokreta najviše odgovara poslodavcima i oni bi najradije da ono bude trajno. Međutim, nijesu poslodavci krivi za takvo stanje, krivi smo mi sami, krivi su isti radnici koji ne žele da formiraju sindikate ili ako ih imaju biraju nekvalitetne kadrove, koji prave više štete nego koristi i koji rade samo za lične interese – kaže Rakočević.
Na pitanje imaju li sindikati moć da zaprijete vladi, Rakočević kaže da se snaga krije u granskim sindikatima.
– Što se tiče centrala, one nemaju takvu moć, dok pojedinačno granski sindikati ili pojedine sindikalne organizacije mogu imati. Naši radnici i sindikalni aktivisti nisu svjesni šta samo jedna zajednička aktivnost može da uradi, koliko može da utiče. Neka se samo na pola sata dnevno organizuje štrajk svih zaposlenih, na primjer, šalterskih radnika, sudske i državne administracije, policije, vatrogasaca, zdravstvenih radnika itd. Takva aktivnost bi proizvela totalnu paralizu sistema i ogromne novčane troškove – navodi on.
Rakočević kaže da je povjerenje u sindikalizam davno izgubljeno, ali da za to nijesu krivi samo sindikalni aktivisti.
– Radnicima, kao i najvećem broju sindikalnih predstavnika nedostaje hrabrosti, a upravo je hrabrost prvi osnov za sindikalnu borbu ka poboljšanju uslova i prava. Najčešće se gleda da se ne zamjeri poslodavcima na svim nivoima, da ne bi, ne daj Bože, izgubili i minimum prava koje zasad imaju radnici u Crnoj Gori. Tužno je kada se putem sredstava informisanja upoznate sa primjerima kako se u drugim zemljama samo na jedan javni poziv sindikalnih lidera štrajkuje ili masovno izlazi na ulice – zajedno radnici i njihove porodice i komšije. Tužno je jer kod nas kada neki radnik dobije otkaz, bude kažnjen ili mobingovan onaj prvi kolega do njega zajedno sa sindikalnim predstavnikom se sakrije u mišju rupu da i njih ne bi što slično snašlo. Nažalost, nijesu svjesni da takvim postupcima upravo su oni sledeći na redu – poručuje Rakočević.
On naglašava da takvo stanje nije generalno u sindikalizmu, te da ima svijetlih primjera gdje su su radnici zajedno sa sindikalnim aktivistima hrabrošću i upornošću uspjeli da ostvare svoja prava.
– Ovim putem radnicima ili članovima sindikata upućujem javnu poruku i poziv, ukoliko vam sindikalno rukovodstvo nije kvalitetno i ne valja - organizujte se i mijenjajte ga, koliko god puta je to potrebno, sve dok ne izaberete dobre, poštene i kompetente sindikalne kadrove koji će zajedno sa vama, ponavljam zajedno sa vama jer sami ne mogu, raditi na poboljšanju vaših radno pravnih uslova – pozvao je on.
Po njegovoj ocjeni, najveći problemi kod sindikalnih lidera i pojedinačno sindikata Crne Gore je što svi gledaju pojedinačne ili lične interese.
– Gledaju da gase svoje lokalne požare, umjesto da se svi sindikati, bilo srodni ili različiti ujedine oko opšte ideje i interesa, jer samo tada će se stvoriti dovoljna snaga i moć da se stvari promijene na bolje za sve radnike Crne Gore. U suštini, smatram da je reforma sindikata prijeko potrebna, ukoliko je moguće izvesti na sadašnjim osnovama, ili u drugom slučaju potrebno je potpuno ugasiti sadašnji sindikalni pokret, a onda kao feniks, bukvalno od početka organizovati sindikate na svim nivoima na zdravim i održivim osnovama – objašnjava Rakočević.
On dodaje da su sindikati dosad često pristajali na razne kompromise sa vladom i poslodavcima, te da su radnici od tih kompromisa imali najmanje koristi. Rakočević takvu situaciju objašnjava činjenicom da mala snaga znači i mali uticaj.
– Sindikati su primorani da prave po radnike loše kompromise ili uopšte nijesu ni konsultovani povodom mnogih pitanja. Ono što je krucijalno po radnike su zakoni, a oni se bukvalno i prave i usvajaju često samo deklarativno pitajući predstavnike radnika, odnosno sindikate, te na kraju imamo samo loša rješenja po zaposlene. Poslednji Zakon o zaradama zaposlenih u javnom sektoru je promovisan na način što će se funkcionerima enormno uvećati zarade, kako tada rekoše, jer će im biti ukinuta sva dodatna primanja kroz članstva u odbore, komisije i grupe, a sada imamo drugačiju realnost, plate su im enormno uvećane i nastavili su da primaju sve dodatke koje su i do tada imali. Tako da u ovakvim slučajevima kompromisa nema, jer funkcioneri sami pišu zakone i sami sa sobom pregovaraju. Mi u Sindikatu uprave i pravosuđa Crne Gore pokušavamo nadljudskim naporima da utičemo na stvari i probleme koji tangiraju naše zaposlene, ali nerealno je očekivati da nešto krucijalno možemo promijeniti, kada su nam sindikalne centrale u Crnoj Gori slabe, nesložne i često podmeću nogu onom koji nešto dobro želi da uradi ili je krenuo da uradi – naveo je on.
Rakočević dodaje da su u tom sindikatu odlučili da će se samostalno boriti ukoliko nemaju volje kod njihovih saboraca u drugim sindikatima, navodeći da su kao rezultat takve aktivnosti organizovali konferenciju te sindikalne organizacije.
– Masovno posjećena konferencija naših sindikalnih aktivista je usvojila obavezujuće zaključke, gdje je zadnji sublimirajući zaključak uslovni generalni štrajk, dok su naši članovi prepoznali da je sadašnje rukovodstvo sindikata složno i hrabro, da ih nećemo izdati zarad bilo kakvih interesa i da ćemo biti istrajni u svojoj borbi. Naravno, mi ne možemo imati ni najmanjeg uspjeha ukoliko naši članovi ne stanu uz nas, ukoliko nam ne daju podršku u našim aktivnostima u obliku u kojem bude zahtijevao taj trenutak – navodi Rakočević.
M.S.


Problema ne fali

Rakočević kaže da su glavni problem svih radnika u našoj državi male zarade. Prema nje govim riječima, potom slijede, loši uslovi za rad, loši uslovi za penzionisanje, diskriminacija i nepoštovanje radnika kao čovjeka, stambena problematika, loša zakonska rješenja, nedostatak podrške države kao zaštitnika pogotovo prema radnicima zaposlenih u realnom, odnosno privatnom sektoru, nekvalitetna sindikalna organizovanost i dr.
– Trenutno nije moguće urgentno riješiti sve ove probleme, ali u nekoj budućnosti uz dobru sindikalnu organizovanost, uz generalno buđenje radničke svijesti u smislu borbre za svoja radnička i ljudska prava moguće je uticati na prioritetne i akutne probleme koje dotiču radnike u Crnoj Gori - navodi on.