U
bje­lo­polj­skom grad­skom par­ku ko­lo­ne po­ro­di­ca stra­da­lih i po­vri­je­đe­nih iz naj­ve­će že­lje­znič­ke ne­sre­će u Cr­noj Go­ri, ko­ja se do­go­di­la 23. ja­nu­a­ra 2006. go­di­ne na Bi­o­ču, ka­da je ži­vo­te iz­gu­bi­lo 47 put­ni­ka a pre­ko 200 ra­nje­no, ju­če je u sim­bo­lič­kih pet do 12 po­sje­ti­lo spo­me­nik ko­ji je grad po­di­gao u znak sje­ća­nja na žr­tve ove tra­ge­di­je. U ime NVO ,,Voz ne­pre­bo­la” pred­sjed­nik Go­ran Ri­ka Vo­ji­no­vić, ko­ji je iz­gu­bio si­na u ne­sre­ći, ka­zao je da i ove, kao i svih pret­hod­nih go­di­na, tra­že i bo­re se je­di­no za isti­nu.
On je u ime po­ro­di­ca stra­da­lih i po­vri­je­đe­nih jav­no, ka­ko je ka­zao, po­sta­vio dva pi­ta­nja.
– Pr­vo, za­što tu­ži­la­štvo u sa­rad­nji sa po­li­ci­jom i in­spek­cij­skim slu­žba­ma za ovih 12 go­di­na ni­je po­ku­ša­lo da is­pra­vi ve­li­ku gre­šku i sa­mo­stal­no po­kre­ne po­stu­pak ob­na­vlja­nja sud­skog pro­ce­sa, s ob­zi­rom na broj­ne do­ka­ze, jav­ne iz­ja­ve i sa­zna­nja. Dru­go pi­ta­nje je za­što je za tu­ži­la­štvo i pra­vo­su­đe ob­na­vlja­nje sud­skog pro­ce­sa to­li­ki pro­blem. Če­mu taj­ne, če­mu bri­ge i če­mu za­sti­đe i strah. Zar 47 gra­đa­na Cr­ne Go­re ko­ji su po­gi­nu­li u ne­sre­ći i 200 po­vri­je­đe­nih i či­ta­va Cr­na Go­ra ne za­slu­žu­ju prav­du i isti­nu – upi­tao je Vo­ji­no­vić.
Vo­ji­no­vić je pi­tao „da li tu­ži­la­štvo že­li da po­ro­di­ce stra­da­lih i po­vri­je­đe­nih na­pra­ve spre­gu iz­me­đu vas i ulo­ga ko­je su u sud­skom pro­ce­su, ko­ji je eks­pre­sno za­vr­šen, ima­li Ve­sna Me­de­ni­ca, Zo­ran Pa­žin, Ra­du­le Ko­jo­vić i Bran­ka Bo­ško­vić”.
– Ne, jer mi go­vo­ri­mo i tra­ži­mo sa­mo isti­nu, ne že­le­ći da pre­zen­tu­je­mo ku­lo­ar­ske pri­če sa Že­lje­zni­ce ili ono što zna­ju i pre­pri­ča­va­ju advo­ka­ti i prav­ni­ci. Za­to ne ču­di pro­jek­to­van – fin­gi­ran ne­u­spjeh tu­ži­la­štva zbog oslo­ba­đa­ju­ćih pre­su­da i ne­po­di­za­nja no­vih za ne­sre­ću na Bi­o­ču. Ako se osvr­ne­te na re­do­sled do­ga­đa­ja i po­seb­no na uče­sni­ke u tu­ži­la­štvu i pra­vo­su­đu, mno­gi su pre­ko ne­sre­će na lič­nom i pro­fe­si­o­nal­nom pla­nu pro­fi­ti­ra­li – is­ta­kao je Vo­ji­no­vić.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, po­ro­di­ce iskre­no i jav­no sa­op­šta­va­ju da za ob­na­vlja­nje sud­skog po­stup­ka u ve­zi sa že­lje­znič­kom ne­sre­ćom ni­su po­treb­ni prav­ni­ci i eks­per­ti, već od­go­vor­ni, ča­sni i pro­fe­si­o­nal­ni lju­di.
Vo­ji­no­vić ka­že da su u tu­ži­la­štvu na­pra­vi­li to­li­ko pre­vi­da ili na­mjer­nih gre­ša­ka da je to re­zul­ti­ra­lo da tu­ži­la­štvo ne­ma in­te­res za ob­na­vlja­nje sud­skog pro­ce­sa.
– Zbog to­ga smo pi­ta­li ra­ni­je a pi­ta­mo i da­nas – ko­ga šti­ti tu­ži­la­štvo – is­ta­kao je Vo­ji­no­vić.
Po­no­vio je da je tu­ži­telj­ka Lji­lja­na Kli­ko­vac ka­za­la da ,,tu­ži­la­štvo ne­ma in­te­res da ob­no­vi sud­ski po­stu­pak”.
– Mi sa­mo iz­no­si­mo no­ve do­ka­ze. To je mje­sto re­kon­struk­ci­je do­ga­đa­ja, na­gri­že­nost ši­ne van za­kon­skih nor­mi o bez­bjed­no­sti že­lje­znič­kog sa­o­bra­ća­ja, ali i ne­sta­nak audio-ka­se­ta i audio-sni­ma­ka ko­mu­ni­ka­ci­je iz­me­đu ma­ši­no­vo­đe i dis­pe­če­ra u Pod­go­ri­ci, u in­ter­va­lu par da­na pri­je i po­sli­je ne­sre­će. Do­ka­zi su i ne­do­sta­tak mi­šlje­nja i na­la­za vje­šta­ka gra­đe­vin­ske stru­ke, kao i elek­tro stru­ke o is­prav­no­sti pru­ge i na­pon­ske mre­že, ali i jav­ne iz­ja­ve osu­đe­nog ma­ši­no­vo­đe Drob­nja­ka i dru­gih op­tu­že­nih da mno­gi dru­gi tre­ba da od­go­va­ra­ju. Ko to i za­što, pi­ta­mo – is­ta­kao je Vo­ji­no­vić.
Vo­ji­no­vić je pi­tao i za­što su po­sli­je že­lje­znič­ke ne­sre­će na Bi­o­ču iz upo­tre­be po­vu­če­ni pla­vi ru­ski vo­zo­vi na di­je­lu pru­ge Bi­je­lo Po­lje–Pod­go­ri­ca.
– Po­vu­če­ni su za­to što je dvi­je go­di­ne pri­je ne­sre­će Že­lje­zni­ca Cr­ne Go­re do­bi­la upo­zo­re­nje da su ti vo­zo­vi ne­po­god­ni za že­lje­znič­ki sa­o­bra­ćaj na pru­zi sa ve­li­kim na­gi­bom, kao i da im je pro­šao rok tra­ja­nja, upo­tre­be. To za vas ni­je do­kaz. I ni­ko, ka­že­te, ni­je od­go­vo­ran – ogor­čen je Vo­ji­no­vić.
Upi­tao je i za­što tu­ži­la­štvo ni­je is­pi­ta­lo to­ko­ve nov­ca u ne­ka­da­šnjem pred­u­ze­ću Že­lje­zni­ca Cr­ne Go­re.
– Ona je po­slo­va­la sa gu­bit­kom, pa pi­tam iz ko­jih su se fi­nan­sij­skih iz­vo­ra is­pla­ći­va­le ot­prem­ni­ne od pre­ko 150.000 eura i ku­po­va­li sta­no­vi. Je­su li ži­vo­ti na­ših naj­ro­đe­ni­jih bi­li hi­po­te­ka za to. I osu­đen na kra­ju sa­mo je­dan čo­vjek na šest go­di­na za­tvo­ra. Od­no­sno za sva­kog po­gi­nu­log osu­đen je na 45 da­na za­tvo­ra, ili još po­ra­ža­va­ju­će, za sva­kog po­gi­nu­log i po­vri­je­đe­nog put­ni­ka ne­pu­nih de­vet da­na. Zar su vam u tu­ži­la­štvu na­kon sve­ga ovo­ga po­treb­ni do­ka­zi, na­vo­di i či­nje­ni­ce – za­klju­čio je Go­ran Vo­ji­no­vić.
M.NO­VO­VIĆ


Tu­ga do ne­ba

Iako već u po­od­ma­klim go­di­na­ma, iz Vra­ne­ša je sti­gao Ni­ko­la De­lić da se, ka­ko ka­že, po­klo­ni spo­me­ni­ku na ko­jem je ure­za­no ime i nje­go­vog si­nov­ca Mi­li­ća De­li­ća.
– Vra­ćao se moj Mi­lić sa ma­lom kćer­kom u Pro­šće­nje kod Moj­kov­ca, da obi­đe ku­ću i ima­nje. Ra­dio je u Alu­mi­ni­jum­skom kom­bi­na­tu u Pod­go­ri­ci. Kad je voz za­stao, kćer­ka mu je ka­za­la –ta­ta, mi će­mo da po­gi­ne­mo. Do­sta smo ži­vje­li. A on je pri­gr­lio uz se­be, a bio gor­štak, sa 120 ki­lo­gra­ma te­ži­ne, i od­go­vo­rio joj – ne boj se, ne­će nam ni­šta bi­ti – pre­pri­ča­va De­lić.
De­lić je re­kao da se nje­gov si­no­vac, dr­že­ći i šti­te­ći kćer­ku, ni­je ni za šta uhva­tio, što ga je ko­šta­lo ži­vo­ta.
– Po­gu­nuo je, a sre­ćom ma­le­noj ni­je ni­šta bi­lo. Is­pa­la je iz vo­za i ka­sni­je je su je pro­na­šli u jed­nom tr­nu. Pro­na­šao je moj unuk, ona­ko smr­vlje­nu i po­vri­je­đe­nu. Osta­la je ži­va hva­la Bo­gu – pri­ča kroz su­ze De­lić.


Bol ne pre­sta­je

Jed­na od put­ni­ka vo­za bi­la je i Bi­na­sa Ha­li­lo­vić. Ona je u ne­sre­ći iz­gu­bi­la dvo­je dje­ce.
Sa su­za­ma u oči­ma ka­že da bol ne pro­la­zi, ali se na­da da će se do­ći do isti­ne.
– Na­ših 47 du­ša, 47 an­đe­la, tre­ba da bu­du pra­ti­o­ci sva­kom vo­zu i put­ni­ci­ma u nje­mu i opo­me­na od sad pa za sva vre­me­na da se ova­ko ne­što ni­kad vi­še ne po­no­vi – ka­za­la je Ha­li­lo­vić.