Bes­kuć­nik Goj­ko Kru­te ape­lo­vao je na gra­đa­ne ko­ji su u mo­guć­no­sti da mu nov­ča­no po­mog­nu da pla­ti ope­ra­ci­ju za ko­ju je neo­p­hod­no 1.300 eura ka­ko ne bi ostao bez li­je­vog sto­pa­la. On je u is­po­vi­je­sti za „Dan” is­pri­čao da već pet go­di­na ži­vi na uli­ci, ne­ma ni­je­dan do­ku­ment kao ni zdrav­stve­nu knji­ži­cu zbog če­ga ne mo­že da ostva­ri pra­vo na zdrav­stve­nu za­šti­tu o tro­šku dr­ža­ve.
Is­ti­če i ka­ko bi mu mno­go zna­či­lo da mu zdrav­stve­ni si­stem iza­đe u su­sret i omo­gu­ći da se ope­ri­še o nji­ho­vom tro­šku.
– Ži­vim na re­la­ci­ji Pod­go­ri­ca–Ri­san. Po­ne­kad pre­spa­vam kod ne­kog od pri­ja­te­lja, a ka­da ne­mam gdje osta­nem bu­kval­no pod ve­drim ne­bom. Ne­ko­li­ko da­na sam pro­veo u ri­san­skoj bol­ni­ci gdje su se bri­nu­li o me­ni na če­mu sam im ja­ko za­hva­lan, jer ni­je­su ima­li oba­ve­zu da me pri­me. Di­jan­sti­fi­ko­va­na mi je gan­gre­na na li­je­voj no­zi i po­sto­ji mo­guć­nost da uko­li­ko se na vri­je­me ne re­a­gu­je, osta­nem bez sto­pa­la, a on­da ni za dru­ge dje­lo­ve no­ge ni­je si­gu­r­no – ža­li se Kru­te.
Osim ovog zdrav­stve­nog pro­ble­ma, kon­sta­to­van mu je i tromb, pa bi u slu­ča­ju da se on po­kre­ne po­sle­di­ce bi­le fa­tal­ne.
– U bol­ni­ci su re­kli da mi tre­ba 1.300 eura da me ope­ri­šu i da bo­ra­vim kod njih dok se ne opo­ra­vim, jer ne­mam gdje da odem. Ne po­sto­ji mo­guć­nost da me ope­ri­šu bes­plat­no jer ne­mam knji­ži­cu – po­ja­šnja­va Kru­te.
Kru­te ob­ja­šnja­va da zbog či­nje­ni­ce da ne­ma do­ku­me­na­ta ne mo­že ni otvo­ri­ti ži­ro ra­čun u ban­ci, pa gra­đa­ni ko­ji že­le da mu po­mog­nu to mo­gu ura­di­ti kon­tak­ti­ra­ju­ći ga na broj te­le­fo­na 068 291 406.
Pri­sje­ća se da su nje­go­ve ne­vo­lje po­če­le pri­je pet go­di­na, ka­da je ot­krio da ima pro­ble­me sa no­gom. Zbog lo­šeg zdrav­stve­nog sta­nja mo­rao je da pre­sta­ne da ra­di na gra­đe­vi­na­ma.
– Ži­vio sam od dnev­ni­ce i pla­ćao stan ko­ji sam iz­najm­lji­vao na Ko­ni­ku. Me­đu­tim, ka­da sam ot­krio da sam bo­le­stan i ka­da su bo­lo­vi po­sta­li ne­pod­no­šlji­vi ni­je­sam mo­gao da ra­dim usled če­ga sam vr­lo br­zo ostao bez nov­ca. Mo­rao sam da na­pu­stim stan i ta­ko sam za­vr­šio na uli­ci. Kad pa­da ki­ša sa­kri­jem se u ne­koj na­pu­šte­noj ba­ra­ci. Hra­nu mi da­ju pri­ja­te­lji, ali ne­ma­ju nov­ca da mi po­mog­nu oko li­je­če­nja. Sa­da mi no­vac za lje­ko­ve uglav­nom da­ju u ma­na­sti­ri­ma i cr­kva­ma, zna­ju me sve­šte­ni­ci, pa ili mi ku­pe ili da­ju da ku­pim ta­ble­te pro­tiv bo­lo­va ko­ji su uglav­nom ne­sno­šlji­vi – ob­ja­šnja­va Kru­te.
Naš sa­go­vor­nik pri­ča da mu ni­je ni­ma­lo pri­jat­no što pre­ko no­vi­na mo­ra da mo­li za po­moć, jer ima po­ro­di­cu – bra­ću i se­stre, i dje­cu ko­ju, ka­ko tvr­di, ni­je vi­dio od 2002. go­di­ne.
– Bra­ća i se­stre su mi na pri­mor­ju, oni ima­ju svo­je fa­mi­li­je. Biv­ša su­pru­ga je sa dje­com u Nik­ši­ću, kod nje­nih, i me­ni je one­mo­gu­će­no da odem da vi­dim si­no­ve. Po­red svih ko­je imam, ja sam ipak sam, te­ško obo­lio i ne­mam iz­laz osim da mo­lim pre­ko no­vi­na da mi ne­ko po­mog­ne. Stra­šno je sa­zna­nje da bih mo­gao osta­ti bez no­ge, i ova­ko te­žak ži­vot bi mi još go­ri – po­ža­lio se Kru­te.
M.S.


Po­li­ci­ja ga pro­ga­nja­la

Kru­te do­da­je da je ra­ni­je ži­vio na pri­mor­ju, ali je po­bje­gao od, ka­ko tvr­di, po­li­cij­ske tor­tu­re.
– Pri­vo­di­li su me sva­kih dva-tri da­na ni za šta. Imao sam uti­sak da su me čim bi me ugle­da­li na uli­ci vo­di­li u sta­ni­cu gdje su me ve­za­li li­si­ca­ma za ra­di­ja­tor i po ci­je­lu noć se iz­ži­vlja­va­li na­dam­nom. On­da sam oti­šao u Pod­go­ri­cu i tu me ni­je­su di­ra­li. Par pu­ta mi je dok sam bio na pri­mor­ju nu­đe­no da špi­ju­ni­ram šta ko ra­di i ku­da se kre­će i ka­da sam ih od­bio ta­da su po­če­li da me pro­ga­nja­ju – tvr­di on.