Lje­kar­ski po­ziv, ka­ko pi­še u Hi­po­kra­to­voj za­kle­tvi, tre­ba oba­vlja­ti ča­sno i do­sto­jan­stve­no, a naj­ve­ća bri­ga lje­ka­ra u sva­kom tre­nu tre­ba da bu­de zdra­vlje bo­le­sni­ka, bez ob­zi­ra na vje­ru, na­ci­o­nal­nost, ra­su ili kla­snu pri­pad­nost. Od te za­kle­tve lje­ka­ri pod­go­rič­ke hit­ne po­mo­ći, ma ko­li­ko pa­ci­je­na­ta pre­gle­da­li, ma ko­li­ko po­sla ima­li, ni­jed­nog tre­na ne od­stu­pa­ju jer, ka­ko po­ru­ču­ju, bi­ti lje­kar je naj­ple­me­ni­ti­ji po­ziv.
Eki­pa „Da­na” je to­kom obi­la­ska Slu­žbe hit­ne po­mo­ći u glav­nom gra­du u če­tvr­tak ve­če na­kon 22 ča­sa za­te­kla pu­nu če­ka­o­ni­cu. Za ma­nje od sat vre­me­na lje­ka­ri su pre­gle­da­li i uka­za­li po­moć za pre­ko 20 pa­ci­je­na­ta ko­ji su u am­bu­lan­tu ušli s bo­lo­vi­ma, pre­pla­še­ni, ner­vo­zni, što je na­kon te­ra­pi­je, pre­gle­da ili sa­vje­ta lje­ka­ra ne­sta­lo. Lje­ko­vi li­je­če ti­je­lo, ali bri­ga, to­pla ri­ječ i ra­zu­mi­je­va­nje li­je­če du­šu – ka­za­li su „Da­nu” pa­ci­jen­ti. To­ga im, ka­ko su na­gla­si­li, pri­li­kom pre­gle­da u hit­noj po­mo­ći ni­je fa­li­lo.
U čekaonici zatekli smo pacijente sa raznim problemima, od jakih migrena, krvarenja nosa, pa do problema sa disanjem. Kako kažu, bolest ih najviše muči uveče, zbog čega moraju potražiti pomoć ljekara, kako bi, kako kažu, mirno zaspali. Međutim, po dolasku pacijenta sa povredom glave, koja je nastala usled uličnog obračuna, ostali su se naoružali strpljenjem, jer su takvi slučajevi u Hitnoj svakodnevica.
Pod­go­ri­čan­ka Ta­ma­ra Ka­lu­đe­ro­vić do­ve­la je maj­ku u am­bu­lan­tu Hit­ne po­mo­ći zbog ja­kih gla­vo­bo­lja. Ona ka­že da su vr­lo za­do­volj­ni tret­ma­nom ko­ji do­bi­ju pri­li­kom sva­ke po­sje­te, pri­je sve­ga od­no­som lje­ka­ra pre­ma pa­ci­jen­tu.
– Na­vi­kla sam da su lje­ka­ri uvi­jek ner­vo­zni, me­đu­tim, to ov­dje ni­je slu­čaj, na­ro­či­to sa dok­tor­kom Vla­ho­vić ko­ja je pre­gle­da­la ve­če­ras mo­ju maj­ku. Ni­ka­da se ni­je de­si­lo da smo če­ka­li du­že od po­la sa­ta, ili da smo se vra­ti­li ku­ći a da mo­ja maj­ka ni­je za­spa­la bez gla­vo­bo­lje ko­ja je ina­če mu­či go­di­na­ma. To­li­ka lju­ba­znost, osmi­jeh, str­plje­nje, struč­nost. Ka­da god iza­đe iz am­bu­lan­te maj­ka ka­že: „Ovo su do­bri lju­di i do­bri lje­ka­ri, bog im po­mo­gao” – ka­za­la je Ka­lu­đe­ro­vić.
Naj­ve­ća je sa­tis­fak­ci­ja za jed­nog lje­ka­ra, ma gdje on ra­dio, ka­da pa­ci­jent na­pu­sti am­bu­lan­tu bez bo­lo­va, bez stra­ha, si­gu­ran da su nje­go­vo zdra­vlje i nje­gov ži­vot u si­gur­nim ru­ka­ma, po­ru­ču­je dok­tor Mi­loš Iva­no­vić.
On je ka­zao da je upr­kos to­me što hit­na po­moć ima pu­ne ru­ke po­sla sva­ki pa­ci­jent pod­jed­na­ko bi­tan.
– Kod lje­ka­ra se ide sa po­vje­re­njem, a kao što ka­že sta­ra po­slo­vi­ca - po­vje­re­nje se te­ško za­slu­žu­je. Mo­gu slo­bod­no da ka­žem da se mi sva­kom pa­ci­jen­tu mak­si­mal­no po­sve­ti­mo, sva­kog tre­na se tru­di­mo da za­slu­ži­mo nji­ho­vo po­vje­re­nje. Uko­li­ko je bo­lest u pi­ta­nju tu smo da li­je­či­mo i iz­li­je­či­mo, uko­li­ko je to ne­ki strah ili sta­nje tu smo da po­mog­ne­mo pa­ci­jen­tu kroz sa­vje­te i raz­go­vor. Ne­ka­da se mo­ra­te i na­ša­li­ti, na­rav­no da to bu­de umje­re­no, da se ma­lo pa­ci­jent opu­sti, da ne­sta­ne strah. Lje­kar je tu da li­je­či i iz­li­je­či, a li­je­če­nje je pro­ces – ob­ja­šnja­va Iva­no­vić.
Zbog to­ga je, na­sta­vlja on, pri­stup pa­ci­jen­tu od ključ­ne va­žno­sti, sva­ko­me se mo­ra pri­stu­pi­ti kroz uva­ža­va­nje, raz­go­vor, sa­vje­te. On na­gla­ša­va da pa­ci­je­na­ta naj­vi­še ima, po tra­di­ci­ji, na­kon 20 ča­so­va.
– Hit­na po­moć je kon­ci­pi­ra­na ta­ko da pa­ci­jen­ti stal­no u pro­to­ku do­la­ze i od­la­ze i to­me svje­do­či ogro­man broj pre­gle­da. Pro­šle go­di­ne smo ima­li pre­ko 60 hi­lja­da pre­gle­da u am­bu­lan­ti hit­ne po­mo­ći i pre­ko 16 hi­lja­da kuć­nih po­sje­ta. Za 24 sa­ta bu­de i do 250 pre­gle­da, a za 12 sa­ti ne­ka­da bu­de i do 50 kuć­nih po­sje­ta. Ti po­da­ci va­ri­ra­ju od me­te­o­ro­lo­ških uslo­va, do­ba go­di­ne i slič­no – re­kao je Iva­no­vić.
Ni nje­go­va ko­le­gi­ni­ca dok­tor Du­nja Vla­ho­vić ni­jed­nog tre­na se ni­je po­ka­ja­la što je iza­bra­la po­sao ko­jim se tre­nut­no ba­vi. Iako je naj­za­htjev­ni­ji, ka­ko ka­že, po­ziv lje­ka­ra je si­gur­no i naj­u­zvi­še­ni­ji.
– Ka­da ne­ko­ga oslo­bo­di­mo bo­la, stra­ha i pa­ni­ke... po­sta­ne­mo svje­sni da smo iza­bra­li pra­vi po­ziv i da je bi­ti lje­kar za­i­sta po­seb­no. Ra­dim u hit­noj po­mo­ći pre­ko dvi­je go­di­ne i uglav­nom sam ve­za­na za te­ren. To je jed­no za­i­sta ve­li­ko is­ku­stvo za mla­dog lje­ka­ra. Mi smo tim ko­ji ra­di za­jed­nič­ki, u do­broj at­mos­fe­ri, ko­or­di­na­ci­ji, svi za­jed­no po­sti­že­mo do­bre re­zul­ta­te, što nam je i cilj. Osim ve­li­kog zna­nja ko­je sam ste­kla ov­dje, sti­če se i ve­li­ko ži­vot­no is­ku­stvo jer smo du­žni da po­mog­ne­mo lju­di­ma ka­da su hit­na i ur­gent­na sta­nja. Ve­li­ka je stvar ri­je­ši­ti ne­ko­ga bo­la i ka­da vas pa­ci­jent pre­po­zna i ka­že „vi ste mi po­mo­gli, po­sli­je va­še te­ra­pi­je mi je bi­lo bo­lje”, to sva­ki lje­kar že­li da ču­je. Tu se vi­di smi­sao du­go­go­di­šnjeg ra­da i tru­da. Ma ko­li­ko te­ška si­tu­a­ci­ja bi­la, tru­dim se da pa­ci­jen­te uvi­jek do­če­kam sa osmi­je­hom i li­je­pom ri­ječ­ju – sa­op­šti­la je Vla­ho­vić.
B.MA­RAŠ


Za šest sa­ti pre­gle­dao 60 pa­ci­je­na­ta

Iva­no­vić se sje­ća i svog po­čet­ka u Hit­noj po­mo­ći, pet­ka ve­če i pr­vog sa­mo­stal­nog ra­da.
– Bio sam ta­da u am­bu­lan­ti jer je eki­pa bi­la na te­re­nu. Sje­ćam se da sam pre­gle­dao bli­zu 60 pa­ci­je­na­ta od 19 sa­ti do je­dan sat po­sli­je po­no­ći. Mi­slio sam da je pro­šlo sve­ga sat vre­me­na ali za­do­volj­stvo ko­je sam osje­tio na­kon što sam po­stao svje­stan da su svi pa­ci­jen­ti bi­li ade­kvat­no zbri­nu­ti ne bih mi­je­njao ni za šta. Za vri­je­me pro­ve­de­no ov­dje na­u­čio sam da u sva­kom mo­men­tu tre­bam bi­ti do­sle­dan ovom po­zi­vu, svje­stan sve­ga što se de­ša­va i da zdra­vo­ra­zum­ski i sta­bil­no pri­stu­pim to­me – ka­zao je Iva­no­vić.


Ve­li­ka ško­la

Mi­loš Iva­no­vić ka­že da mu je is­ku­stvo u Hit­noj po­mo­ći bi­lo ve­li­ka ži­vot­na i me­di­cin­ska ško­la. Bez ob­zi­ra na to što u na­ro­du vla­da mi­šlje­nje da je bi­ti dok­tor naj­su­jet­ni­je za­ni­ma­nje, Iva­no­vić tvr­di da lje­ka­ri sva­kog da­na na­u­če ne­što no­vo.
– Ta­ko je i za me­ne sva­ki dan no­vi iza­zov u ra­du sa pa­ci­jen­ti­ma i ne­ka no­va ško­la. U toj ško­li naj­va­žni­je je da je sva­ki pa­ci­jent do­bro zbri­nut i da do­bi­je od­go­va­ra­ju­ću me­di­cin­sku nje­gu. Na­pra­vi­ti do­bru at­mos­fe­ru na po­slu je ja­ko va­žno – is­ti­če Iva­no­vić.