Epar­hi­ja bu­di­mljan­sko-nik­šić­ka i Mje­sna za­jed­ni­ca „Vu­ja­din Vu­jo Zo­go­vić” or­ga­ni­zo­va­le su ju­če na Mu­ri­ni po­men žr­tva­ma stra­da­lim u zlo­či­nač­kom bom­bar­do­va­nju ove va­ro­ši­ce 30. apri­la 1999. go­di­ne od stra­ne NA­TO sa­ve­za. Po­red po­ro­di­ca po­gi­nu­lih po­me­nu su pri­su­stvo­va­li pred­sjed­ni­ci op­šti­na Plav Or­han Šah­ma­no­vić i Be­ra­ne Dra­go­slav Šće­kić, kao čel­nik be­ran­ske Skup­šti­ne op­šti­ne Go­ran Ki­ko­vić, te de­le­ga­ci­je Osnov­ne ško­le „Pe­tar De­do­vić” Mu­ri­na i SNP-a na če­lu sa pot­pred­sjed­ni­kom Ve­se­li­nom Ba­ki­ćem. Sa gra­đa­ni­ma su bi­li i po­sla­ni­ci No­ve srp­ske de­mo­kra­ti­je Emi­lo La­bu­do­vić i Ra­do­ji­ca Živ­ko­vić, kao i De­mo­krat­ske na­rod­ne par­ti­je (DPN) Vla­di­slav Bo­jo­vić i port­pa­rol DNP-a Mi­lun Zo­go­vić.
Tog 30. apri­la 1999. go­di­ne u kr­va­vom NA­TO pi­ru ži­vo­te su iz­gu­bi­li dje­ca Mi­ro­slav Kne­že­vić (1985), Oli­ve­ra Mak­si­mo­vić (1986), Ju­li­ja Bru­dar (1989), te Vu­kić Vu­le­tić (1953), Mil­ka Ko­ča­no­vić (1930) i Ma­noj­lo Ko­ma­ti­na (1927).
Po 17. put, pri­sje­ća­ju­ći se tog stra­vič­nog či­na 30. apri­la 1999. go­di­ne, vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je je ka­zao da je to mu­če­nič­ko mje­sto stra­da­nja i po­gi­bi­je, ko­je je oba­sja­la svje­tlost vas­kre­se­nja Hri­sto­vo­ga, u du­bo­koj vje­ri da je vas­kr­šnji Go­spod, po­bje­di­telj smr­ti, smje­stio u svo­je ži­vo­tvor­no na­ruč­je sve one ko­ji su od pam­ti­vi­je­ka po­stra­da­li za nje­ga, i svo­ju ne­vi­nu krv pro­li­li na prav­di Bo­ga, od kr­vi pr­ve žr­tve sve­to­ga i pra­ved­no­ga Ave­lja, do kr­vi mu­rin­ske dje­ce i ne­vi­nih žr­ta­va.
– Ovo je žr­tve­no mje­sto, i ovaj most je žr­tve­ni most, i ovaj trg je Trg žr­ta­va NA­TO agre­si­je. Ovo je žr­tve­no mje­sto za­to što ga je za­li­la ne­vi­na krv pro­li­ve­na na prav­di Bo­ga bez ika­kve kri­vi­ce. Sve žr­tve za­slu­žu­ju da im se po­dig­ne cr­kva, jer sa­mo cr­kva bo­ži­ja ču­va vječ­no pam­će­nje na sve žr­tve. Na­ro­či­to ova dje­či­ca ko­ja su ov­dje po­stra­da­la, sva­ko od njih po­seb­no za­slu­žu­je da mu se po­dig­ne cr­kva i ni­je slu­čaj­no, dra­ga bra­ćo i se­stre, što se sve­ga ne­ko­li­ko go­di­na po­sli­je NA­TO zlo­či­na na ovo­me mje­stu po­če­la po­di­za­ti cr­kva, ko­ja se gra­di, di­van i ve­li­čan­stven hram na Mu­ri­ni. Mi­slim da to do­sad ni­ko ni­je jav­no re­kao, a ja ovog mo­men­ta sa­op­šta­vam da će­mo ovu cr­kvu Sve­te Pet­ke po­di­za­ti u sla­vu bo­ži­ju, ali i za po­koj ove dje­či­ce i osta­lih ne­vi­nih žr­ta­va. Pr­vo da po­me­ne­mo dje­cu Mi­ro­sla­va Kne­že­vi­ća, no­vo­mu­če­ni­ka Hri­sto­vo­ga, Oli­ve­ru Mak­si­mo­vić i Ju­li­ju Bru­dar, dje­cu ko­ja su uma­kla šip­tar­skom no­žu, te­ro­ri­sta ko­ji ucr­no za­vi­še naš na­rod na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, ali ih ov­dje do­če­ka­še NA­TO bom­be – ka­zao je vla­di­ka.
On je is­ta­kao da je u Mu­ri­ni pod­ni­je­ta ve­li­ka žr­tva, tim ve­ća što je ve­ća ne­sra­zmje­ra iz­me­đu te dje­ce i nji­ho­ve sla­ba­šno­sti, i si­le ko­ja je ra­za­ra­la na­šu otadž­bi­nu, kao i mno­ge dr­ža­ve ši­rom svi­je­ta.
– I to je nji­ma po­nos, a naš po­nos ne daj Bo­že da bu­de si­la i bom­be ko­je ra­za­ra­ju dru­ge dr­ža­ve i na­ro­de. Sa­mo je bla­go­slo­ve­na ona voj­na si­la ko­ja bra­ni svo­ju otadž­bi­nu, kao što je i na­ša voj­ska bra­ni­la na­šu otadž­bi­nu. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni­ka­da da je i Cr­na Go­ra tu pod­ni­je­la ve­li­ke žr­tve, i da su Cr­no­gor­ci, kao i 1912. go­di­ne, i te 1999. gi­nu­li za oslo­bo­đe­nje na­še otadž­bi­ne, za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, jer kao Cr­nu Go­ru ta­ko smo mi uvi­jek Ko­so­vo i Me­to­hi­ju sma­tra­li svo­jom otadž­bi­nom. Ali, po­je­di­ni su za­bo­ra­vi­li da je Me­to­hi­ja pri­pa­da­la Cr­noj Go­ri, i to­ga su se od­re­kli, kao što se od­ri­ču i žr­ta­va i kao što da­ju neo­dr­ži­va i bi­jed­na oprav­da­nja za zlo­čin na Mu­ri­ni. Ta­ko smo, na­ža­lost, sa naj­vi­šeg mje­sta, mo­ram to sa tu­gom da ka­žem, ču­li i ta­kvu ri­ječ, bi­jed­nu i jad­nu ri­ječ, da NA­TO ni­je znao gdje se na­la­zi Mu­ri­na, ne­go je mi­slio da ovo pri­pa­da Ko­so­vu, da to ni­je Cr­na Go­ra, a da su zna­li da je Cr­na Go­ra ne bi ni bom­bar­do­va­li Mu­ri­nu – ka­zao je Jo­a­ni­ki­je.
N.V.

Ni­ka­da vas ne­će­mo za­bo­ra­vi­ti
Pred­sjed­nik MZ Mu­ri­na Bra­ni­slav Ota­še­vić u po­zdrav­noj ri­je­či po­že­lio da se mu­rin­ski zlo­čin ni­kom u svi­je­tu vi­še ne do­go­di.
– U ime MZ Mu­ri­na za­hva­lan sam svi­ma ko­ji su do­šli da oda­ju po­štu na­šim ne­vi­no stra­da­lim žr­tva­ma, pod ge­slom „Ni­ka­da vas ne­će­mo za­bo­ra­vi­ti“. Ne­ka nji­ho­ve du­še ca­ru­ju na ne­be­skim vi­si­na­ma, a ova­kav zlo­čin ka­kav je za­de­sio Mu­ri­nu, Cr­nu Go­ru, Sr­bi­ju i eks Ju­go­sla­vi­ju, po­že­lio bih da se ni­kad ni­gdje ne do­go­di. Još jed­nom hva­la svi­ma a po­seb­no pre­o­sve­će­nom vla­di­ci Jo­a­ni­ki­ju i sve­šten­stvu što su sva­ke pa i ove 17. po re­du go­di­ne sa na­ma i što ču­va­ju za­jed­no sa na­ma uspo­me­ne na tra­gič­no po­stra­da­le i po­gi­nu­le, a što će­mo či­ni­ti i u svim na­red­nim go­di­na­ma – is­ta­kao je Ota­še­vić.