Ovu No­vu go­di­nu ne­će me­đu ži­vi­ma do­če­ka­ti Mi­lo­van Ko­va­če­vić. Od sto­tog ro­đen­da­na su ga di­je­li­le ne­pu­ne če­ti­ri go­di­ne, kad je ne­dav­no oti­šao sa ovog svi­je­ta, gle­da­ju­ći „ti­he, sne­žne vr­ho­ve Ura­la”, a ne Lov­će­na - u da­le­kom Če­lja­bin­sku, go­to­vo če­ti­ri i po hi­lja­de ki­lo­me­ta­ra od Lje­šan­ske na­hi­je i rod­nog se­la Gra­dac, gdje je pr­vi put za­pla­kao 1920. go­di­ne.
Je­dva­ček i po­nos oca Ili­je Ze­ko­va, jed­nog od če­tvo­ri­ce si­no­va gla­si­tog Lje­šnja­ni­na Vu­če­te Ko­va­če­vi­ća, i maj­ke Go­spa­ve, ro­dom od Ra­du­si­no­vi­ća, je­di­na brat­ska za­kle­tva se­sta­ra Da­ni­ce i Tom­ne, ra­no sta­sao u ne­ma­šti­ni i osku­di­ci žed­ne, glad­ne i go­lo­met­ne Lje­šan­ske na­hi­je, u ko­joj je od pam­ti­vi­je­ka u iz­o­bi­lju bi­lo sa­mo li­je­pe i bi­stro­um­ne ri­je­či i vi­te­škog po­no­sa da se ni pred ka­kvim si­la­ma i ne­vo­lja­ma ne sa­gne če­lo i ne po­vi­je kič­ma. Po­to­mak slo­bo­da­ra i ne­boj­ša, ra­no sta­sao i stao u stroj bun­dži­ja i ne­po­ko­ra i već kao gim­na­zi­ja­lac u Pod­go­ri­ci se na­pio na tim vre­li­ma slo­bo­dar­stva i pa­tri­o­ti­zma.
- Moj ujak je već 1939. go­di­ne, sa ne­pu­nih de­vet­na­est go­di­na, po­stao član Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Ju­go­sla­vi­je, je­dan od pr­vih u ovim kra­je­vi­ma, za­jed­no sa Ve­se­li­nom Bur­za­no­vi­ćem, An­tom Bo­ja­ni­ćem, Si­mo­nom Đu­ri­ši­ćem i Bla­žom Usko­ko­vi­ćem – ka­že nje­gov se­strić Raj­ko Ka­žić.
Ni­je sto­ga bi­lo ni­ka­kvo ču­do što se i 1941. go­di­ne Mi­lo­van Ko­va­če­vić, po­što mu je april­sko bom­bar­do­va­nje Be­o­gra­da pre­ki­nu­lo tek za­po­če­te stu­di­je, vra­tio u rod­ni kraj i me­đu pr­vi­ma la­tio oruž­ja i kre­nuo u bor­bu za slo­bo­du. Is­tra­jao u toj bor­bi, pre­ži­vio gol­go­tu kon­cen­tra­ci­o­nih lo­go­ra u Ba­ru i Ita­li­ji, bo­rio se u re­do­vi­ma ita­li­jan­skog par­ti­zan­skog po­kre­ta ot­po­ra pre­ma cr­nom Mu­so­li­ni­je­vom fa­ši­zmu i iz ra­ta iza­šao kao pre­ka­lje­ni ten­ki­sta. Za­to i ni­je bi­lo iz­ne­na­đe­nje što se već 1946. go­di­ne, kao mla­di ofi­cir no­vo­stvo­re­ne Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je na­šao u ru­skoj ten­kov­skoj aka­de­mi­ji.
I kad je iz­gle­da­lo da se pred njim ši­rom otva­ra­ju vra­ta me­te­or­ske voj­nič­ke ka­ri­je­re u ten­kov­skim je­di­ni­ca­ma JNA, usli­je­di­la je po­zna­ta re­zo­lu­ci­ja In­for­mbi­roa, od­no­sno otvo­re­ni i bes­kom­pro­mi­sni po­li­tič­ki su­kob so­vjet­skog i ju­go­slo­ven­skog dr­žav­nog i par­tij­skog ru­ko­vod­stva.
Mi­lo­van Ko­va­če­vić se, kao i to­li­ki dru­gi nje­go­vi dru­go­vi i sa­bor­ci, ko­ji su se u to vri­je­me za­te­kli na ško­lo­va­nju u Mo­skvi i dru­gim so­vjet­skim voj­nim uči­lišt­ma, na­šao pred ve­li­kom di­le­mom ko­ga po­slu­ša­ti: Ti­ta ili Sta­lji­na, no­vu Fe­de­ra­tiv­nu Ju­go­sla­vi­ju i nje­no ru­ko­vod­stvo ili moć­ni So­vjet­ski sa­vez.
On je po­slu­šao sr­ce i Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog, a ne Ti­ta i Ko­mu­ni­stič­ku par­ti­ju Ju­go­sla­vi­je. Sje­tio se sve­ga što je od dav­ni­na ve­zi­va­lo Ru­si­ju i Cr­nu Go­ru, pa i Sr­bi­ju i dru­ge bal­kan­ske na­ro­de, a na­ro­či­to one pred­smrt­ne po­ru­ke, kle­tve naj­zna­čaj­ni­jeg cr­no­gor­skog vla­da­ra iz di­na­sti­je Pe­tro­vić, Pe­tra Pr­vog Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, ko­ji je u svo­joj „po­to­njoj vo­lji” za­pi­sao: „Da Bog da­de i ono­me ko­ji bi vas od vjer­no­sti k bla­go­če­sti­voj i hri­sto­lju­bi­voj Ru­si­ji od­lu­či­ti po­i­skao i sva­ko­je­mu, ako bi se ko­ji iz vas Cr­no­go­ra­cah i Br­đa­nah na­šao da po­mi­sli od­stu­pi­ti od po­kro­vi­telj­stva i na­de na jed­no­rod­nu i jed­no­vjer­nu na­šu Ru­si­ju, da Bog da ja­ki te od nje­ga ži­vo­ga me­so ot­pa­da­lo i sva­ko do­bro vre­me­ni­to i vječ­no od­stu­pi­lo...”
Ni­je Mi­lo­van Ko­va­če­vić, da­kle, pri­stao da ob­ri­je svo­je br­ko­ve zbog ko­jih su ga uvi­jek za­dir­ki­va­li da pod­sje­ća na Jo­si­fa Vi­sa­ri­o­no­vi­ča Sta­lji­na, ali ni­je ni klo­nuo du­hom. Kao ofi­cir-in­ži­njer so­vjet­ske ar­mi­je, skra­sio se hi­lja­du ki­lo­me­ta­ra da­lje od Mo­skve, u sr­cu Ru­si­je, u gra­du Če­lja­bin­sku na ju­go­i­stoč­nim pa­di­na­ma Ura­la.
– Po­što je sa uspje­hom za­vr­šio Ten­kov­sku aka­de­mi­ju, on je kao voj­ni in­že­njer upu­ćen u Če­lja­binsk 1952. go­di­ne – ka­zu­ju Ma­ri­ja i Ra­do­man Vra­neš, mla­di brač­ni par ko­ji su bu­re de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka iz­ba­ci­le u Če­lja­bin­sku i do­ni­je­le u ku­ću Mi­lo­va­na Ko­va­če­vi­ća, u ne­for­mal­ni ju­go­slo­ven­ski kon­zulat i stje­ci­šte lju­di sa bal­kan­skih pro­sto­ra u ovoj da­le­koj, le­de­noj si­bir­skoj me­tro­po­li.
– Tu se 1955. go­di­ne ože­nio Alom, pro­fe­so­ri­com stra­nih je­zi­ka i do­bio si­na Ili­ju, a od nje­ga i sna­he Ta­tja­ne i unu­ke Mi­lo­va­na i Ma­ti­ju. Pen­zi­o­ni­san je kao pu­kov­nik, pro­fe­sor na Po­li­teh­nič­kom in­sti­tu­tu. Po­tom je još pu­ne 22 go­di­ne, sve do 1997, ho­no­rar­no ra­dio kao pro­fe­sor na ka­te­dri za gu­sje­nič­ne ma­ši­ne na Auto-trak­tor­skom fa­kul­te­tu, a do smr­ti je ostao ak­tiv­ni i ve­o­ma uva­že­ni član Sa­vje­ta ve­te­ra­na Ju­žno-ural­skog uni­ver­zi­te­ta i Sa­vje­ta ve­te­ra­na - par­ti­za­na Če­lja­bin­ske.
Bu­do Si­mo­no­vić

Pre­ži­veo dvi­je ka­ta­kli­zme

Mi­lo­van Ko­va­če­vić je u Če­lja­bin­sku, po­red osta­log, pre­ži­vio i dvi­je pla­ne­tar­no po­zna­te ka­ta­kli­zme. Naj­pri­je nu­kle­ar­nu ne­sre­ću ko­ja se 1957. go­di­ne do­go­di­la u fa­bri­ci nu­kle­ar­nog go­ri­va u Ma­ja­ku, a po­tom i stra­vič­nu eks­plo­zi­ju aste­ro­i­da, ko­ja se de­si­la na oko 30 ki­lo­me­ta­ra iz­nad Če­lja­bin­ska u zo­ru 15. mar­ta 2013. go­di­ne. Aste­ro­id preč­ni­ka oko 17 me­ta­ra, te­ži­ne oko 10.000 to­na, ule­tio je u at­mos­fe­ru br­zi­nom iz­me­đu 55 i 65 hi­lja­da ki­lo­me­ta­ra na sat i eks­plo­di­rao. Ka­ko se pro­cje­nju­je, pri tom je oslo­bo­đe­na ener­gi­ja bi­la rav­na ener­gi­ji ko­ju bi pro­iz­ve­le eks­plo­zi­je 20 – 30 atom­skih bom­bi ka­kve su bi­le one ko­je su ba­če­ne na Hi­ro­ši­mu i Na­ga­sa­ki.

Grad „ka­ću­ša” i ten­ko­va

Če­lja­binsk, za­u­ral­ska tvr­đa­va iz osam­na­e­stog vi­je­ka, po­stao je ve­li­ki cen­tar iz­mje­šte­ne so­vjet­ske voj­ne in­du­stri­je za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta, po­znat po pro­iz­vod­nji „ka­ću­ša”, za­stra­šu­ju­ćih ra­ket­nih ba­ca­ča, ko­ji su, po mno­gi­ma, pre­sud­no uti­ca­le na is­hod ra­ta, kao i ču­ve­nih ten­ko­va T-34. Otu­da su ga ne­ki zva­li i Ten­ko­grad.

Maj­ku i se­stre vi­dio
po­sli­je 20 go­di­na

Iako su od­no­si So­vjet­skog Sa­ve­za i Ju­go­sla­vi­je iz­gla­đe­ni 1956. go­di­ne ka­da je pred­sjed­nik Hru­ščov do­šao u po­sje­tu Ju­go­sla­vi­ji, pro­šlo je još de­set go­di­na dok su Mi­lo­va­no­va maj­ka Go­spa­va i se­stre Da­ni­ca i Tom­na do­bi­le pa­so­še i do­zvo­le da ga mo­gu po­sje­ti­ti u Če­ljabnsku.
Po­tom je u nje­gov rod­ni kraj pr­vo do­šla nje­go­va su­pru­ga Ala, a tek on­da i on, nje­gov sin i unu­ci, ko­ji sa­da dr­že tvr­de ve­ze sa rod­bi­nom u Cr­noj Go­ri.