Po­vo­dom Us­kr­sa, ko­ji vjer­ni­ci ri­mo­ka­to­lič­ke vje­ro­i­spo­vje­sti pro­sla­vlja­ju 5. apri­la, ko­tor­ski bi­skup mon­si­njor Ili­ja Ja­njić upu­tio je po­sla­ni­cu, ko­jom je če­sti­tao pred­sto­je­ći pra­znik.
– Ovo je dan što ga uči­ni Go­spo­din, kli­či­mo i ra­duj­mo se u nje­mu – pje­va nam us­kr­sna li­tur­gij­ska pje­sma. Sav naš ži­vot, sve na­še hti­je­nje usmje­re­no je svo­me ci­lju – us­kr­snu­ću. Sve taj­ne na­še vje­re na­la­ze svo­je is­pu­nje­nje, svo­je do­vr­še­nje, svo­je oprav­da­nje u blag­da­nu Us­kr­sa, jer uza­lud­na bi bi­la na­ša vje­ra da Krist ni­je us­kr­snuo. Po Us­kr­su smo po­zva­ni na ra­dost i svo­ju us­kr­snu če­stit­ku upu­ću­jem svi­ma s us­hi­će­njem: Sre­tan Vam i bla­go­slo­vljen Us­krs.
Već ko­ri­zmom ula­zi­mo u taj­nu Us­kr­sa, a na po­se­ban na­čin u sve­to­me pas­hal­nom tro­dne­vlju. Za­po­či­nje­mo ga u su­mrak Ve­li­ko­ga Če­tvrt­ka. Sve­ti Augu­stin ga ozna­ča­va kao tro­dne­vlje Go­spo­di­no­ve „smr­ti, uko­pa i us­kr­snu­ća“. Već se iz ovih Augu­sti­no­vih ri­je­či ra­zu­mi­je za­što ra­di­je go­vo­ri­mo o tro­dne­vlju pas­hal­nom umje­sto us­kr­snom. Us­krs je tek tre­ći sta­dij, ali bit­ni sta­dij istog mi­ste­ri­ja. Krat­ko re­če­no Pas­ha, ako je shva­ti­mo u sklo­pu oslo­bo­đe­nja iz Egip­ta, ozna­ča­va: iz­la­zak (iz Egip­ta), pro­la­zak (kroz mo­re Cr­ve­no i pu­sti­nju) i ula­zak (u Obe­ća­nu ze­mlju). Pri­mi­je­ni­mo li to na Isu­sov ži­vot: u mu­ci, uko­pu i us­kr­snu­ću, ta­da je nje­gov Us­krs vr­hu­nac slav­nog „iz­la­ska“. Nje­gov Ve­li­ki Pe­tak, mu­ka i smrt na kri­žu s uko­pom su nje­gov pri­je­laz iz ze­malj­skog ži­vo­ta u no­vi, us­kr­sni ži­vot.
Sto­ga sla­vi­ti Us­krs ne zna­či sla­vi­ti ne­ku te­o­ri­ju ne­go stvar­nost je­din­stve­nog do­ga­đa­ja u po­vi­je­sti svi­je­ta. Us­krs ima svo­je po­vi­je­sno ute­me­lje­nje, ali ga je Us­kr­sli nad­vi­sio nad­po­vi­je­snim dje­lom, mo­ću svo­ga bo­žan­stva. Krist je svo­jim us­kr­snu­ćem na­di­šao ovo­zem­nost i ušao u ne­be­sku ono­stra­nost, ti­me po­stao je­din­stve­nom oso­bom za sve i za sva vre­me­na. Kri­sto­vo us­kr­snu­će ni­je vra­ća­nje u pri­ja­šnje sta­nje po­sto­ja­nja, ne­go se ti­me oči­to­va­la ne­iz­mjer­na Bož­ja lju­bav s no­vo­šću bo­lje­ga ži­vo­ta. Za­to Us­krs nad­vi­su­je sva­ko na­še is­ku­stvo. Us­krs kao do­ga­đaj je van ra­zum­sko­ga do­ma­ša­ja. Us­krs je pre­ma­šaj, on je naj­va­žni­ja stvar­nost na­še kr­šćan­ske vje­re, nje­zin te­melj i smi­sao. Po­sli­je Isu­so­vog Us­kr­sa na­sta­je no­vi svi­jet u ko­ji mi s vje­rom ula­zi­mo. Nje­gov Us­krs po­sta­je i naš us­krs – mi su­u­skri­sa­va­mo s nji­me, ka­ko ka­že apo­stol Pa­vao.
U sve­toj Euha­ri­sti­ji, sve­će­nik nas sva­ki put po­zi­va us­kli­kom: „Go­re sr­ca!“ Iako ži­vi­mo u ovo­ze­malj­skoj stvar­no­sti, na­še mje­sto je go­re u vi­šem po­sto­ja­nju, u vi­šem svi­je­tu, u ko­ji nas Us­kr­sli že­li uve­sti. Apo­stol Pa­vao nas upo­zo­ra­va da naš umri­je­ti jest umri­je­ti gri­je­hu, a naš ži­vje­ti zna­či su­u­skr­snu­ti s Kri­stom. Sto­ga je i naš Us­krs, već ov­dje na ze­mlji, „ži­vot skri­ven s Kri­stom u Bo­gu“. Kao što se svje­tlo pro­bi­ja kroz ta­mu ta­ko se i Bo­žan­ska svje­tlost pro­bi­ja u na­še ži­vo­te, ta­ko u nas ula­zi „skri­ven“ bo­žan­ski ži­vot. O, div­ne li sim­bo­li­ke u svje­tlu Svi­je­će, u him­ni us­kr­snoj svi­je­ći ko­ju slu­ša­mo u ve­li­koj no­ći. Bi­ti oba­sjan tim no­vim svje­tlom Kri­sto­vim je jed­na od po­ru­ka sla­vlje­nja blag­da­na Us­kr­sa. Za­to oba­sja­ni tom svje­tlo­šću za­ži­vi­mo no­vim us­kr­snim ži­vo­tom, ko­ji će nam se u pot­pu­no­sti ot­kri­ti u tre­nut­ku na­še smr­ti, na­še­ga pri­je­la­za u vječ­ni ži­vot.
U ne­kim na­šim kra­je­vi­ma po­sto­ji obi­čaj da lju­di na Cvjet­ni­cu ra­no usta­ju i idu na bu­nar da za­hva­te vo­de i umi­ju se. Vo­dom do­ti­ču svo­ja li­ca i oči. Kao što je slu­čaj s mno­gim obi­ča­ji­ma ta­ko mo­žda i s ovim obi­ča­jem, lju­di če­sto ne zna­ju raz­lo­ge za­što to či­ne. No, ni­je li to za­pra­vo mo­li­tva Go­spo­di­nu za no­ve oči, za us­kr­sne oči, za pro­či­šće­ni­ji vid. Ta­kvim, pro­či­šće­nim oči­ma bo­lje će­mo vi­dje­ti pra­zan grob, da Isus vi­še ni­je mr­tav, ne­go da je us­kr­snuo i da je živ me­đu na­ma.
Ako ži­vi­mo u vje­ri i iz vje­re da je Us­kr­sli tu, me­đu na­ma, us­kr­snut će sva na­ša eg­zi­sten­ci­ja, pred svje­tlom i to­pli­nom Us­kr­slo­ga is­to­pit će se u na­ma naš ego­i­zam, is­to­pit će se mr­žnja, is­to­pit će se na­še raz­ne zlo­kob­ne na­ve­za­no­sti, is­to­pit će se sve zlo u na­ma, ko­je smo jed­ni dru­gi­ma na­ni­je­li svo­jim gri­je­si­ma. Us­kr­sli po­pra­vlja na­še me­đu­sob­ne od­no­se s dru­gi­ma i dru­ga­či­ji­ma, vra­ća po­tre­ban mir, da­je nam bo­lji ži­vot. Sim­bo­li­ka svje­tlo­sti Us­kr­sne svi­je­će raz­go­ni mrak i ta­mu, ne­sta­je stra­ha. S tim no­vim ži­vo­tom ovog blag­da­na Us­kr­sa svi po­sta­ni­mo us­kr­sno svje­tlo no­ve stvar­no­sti u ko­joj bi tre­ba­li ži­vje­ti svo­jim prak­tič­nim vjer­nič­kim ži­vo­tom – zra­či­mo Us­kr­slo­ga, zra­či­mo Nje­gov no­vi ži­vot u na­ma. S na­ma us­kri­sa­va ci­je­li ko­zmos, sve za­do­bi­va no­ve kva­li­te­te, no­vi ot­ku­plje­ni od­nos. Na svi­jet i sve oko­lo po­gle­daj­mo no­vim oči­ma, us­kr­snim oči­ma, ko­je nam je Krist otvo­rio svje­tlom svo­ga us­kr­snu­ća. Ži­vi­mo pu­ni­nu us­kr­sno­ga ži­vo­ta, ov­dje i sa­da, ali s onim „Go­re sr­ca“ s vje­rom i na­dom u vječ­ni ži­vot pu­ni us­kr­sne ra­do­sti. Us­kr­snu Go­spo­din do­i­sta, ale­lu­ja. S ovim po­kli­kom, že­lim još jed­nom če­sti­ta­ti blag­dan Us­kr­sa Va­ma, ov­dje na­zoč­ni­ma u cr­kvi, Va­šim uku­ća­ni­ma, oso­bi­to bo­le­sni­ma i ne­moć­ni­ma, svim kr­šća­ni­ma is­toč­nog ob­re­da te svim lju­di­ma do­bre vo­lje – na­veo je mon­si­njor Ja­njić u Po­sla­ni­ci.
M.D.Po­po­vić