Se­lo Balj­vi­ne kod Mr­ko­njić Gra­da u Re­pu­bli­ci Srp­koj pri­mjer je ka­ko se i u naj­te­žim, rat­nim vre­me­ni­ma, mo­gu sa­ču­va­ti me­đu­na­ci­o­nal­ni od­no­si. Sr­bi i Bo­šnja­ci šti­ti­li su i po­ma­ga­li jed­ni dru­ge to­kom su­ko­ba u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni isto kao što su či­ni­li nji­ho­vi pre­ci u vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta.
Na jed­nom kra­ju se­la dža­mi­ja, na dru­gom cr­kva. Iz Do­njih Balj­vi­na, gdje ži­ve Bo­šnja­ci, sa mje­šta­ni­nom Šef­kom Ča­u­še­vi­ćem eki­pa RTS-a oti­šla je u Gor­nje, gdje ži­ve Sr­bi i Šef­kov pri­ja­telj Mar­ko Vu­če­no­vić. Pri­sje­ća­ju se rat­nih vre­me­na ka­da su Sr­bi i Bo­šnja­ci šti­ti­li jed­ni dru­ge.
Pred do­la­zak voj­ske Re­pu­bli­ke Srp­ske u se­lo, odr­žan je sa­sta­nak sa ko­man­dan­tom.
– Ko­man­dat nam ka­že voj­ska će do­ći, ali ako vi ni­ste za to, ja vam ga­ran­tu­jem da voj­nik ne­će ući u Do­nje Balj­vi­ne bez va­še do­zvo­le i stvar­no je ta­ko i bi­lo – na­vo­di mje­šta­nin Šef­ko Ča­u­še­vić.
Nje­gov pri­ja­telj Mar­ko Vu­če­no­vić na­gla­ša­va da su tra­ži­li da se lju­di ne di­ra­ju.
– Mi smo tra­ži­li da se lju­di ne di­ra­ju, ka­ko smo pre­ži­vje­li Dru­gi svjet­ski rat, valj­da će­mo i ovo lu­di­lo pre­ži­vje­ti i ovo će pro­ći, ta­ko da ih ni­ko ni­je di­rao – is­ti­če Mar­ko Vu­če­no­vić.
Sve do sep­tem­bra 1995. go­di­ne ži­vot u se­lu iz­gle­dao je kao da i ni­je rat. Me­đu­tim, pri­pad­ni­ci hr­vat­skih sna­ga na­pre­do­va­li su ka Ba­nja­lu­ci, ta­ko da su se­lo na­pu­sti­li svi mje­šta­ni, a po­tom i voj­ska.
Sr­bi i Bo­šnja­ci uza­jam­no su se šti­ti­li i u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Šef­ko se sje­ća pri­če svog da­i­dže, to jest uja­ka, o to­me ka­ko su u se­lo do­šle usta­še.
– Do­šao je pred njih i pi­tao: Šta ho­će­te? Da vam oči­sti­mo pro­stor od Sr­ba. Ne, vi to ne­će­te ura­di­ti, sa­mo pre­ko nas mr­tvih. Pa oni su Sr­bi, re­kao je usta­ša. Pa šta, oni su na­še kom­ši­je i pri­ja­te­lji – pre­pri­ča­va sje­ća­nja svog uja­ka Šef­ko Ča­u­še­vić.
Kao ne­ka­da i da­nas su me­đu­na­ci­o­nal­ni od­no­si od­lič­ni.
Mje­šta­ni ovog je­din­stve­nog se­la ču­de se ka­da ču­ju da u dru­gim dje­lo­vi­ma BiH funk­ci­o­ni­še si­stem dvi­je ško­le pod jed­nim kro­vom. U nji­ho­vom se­lu u ško­lu „Bran­ko Ćo­pić” za­jed­no idu Sr­bi i Bo­šnja­ci.
– Za­jed­nič­ka ško­la, ne­ma odva­ja­nja. U ško­lu ide tro­je srp­ske i de­se­to­ro bo­šnjač­ke dje­ce – na­vo­di Šef­ko Ča­u­še­vić.
Nje­gov pri­ja­telj Mar­ko Vu­če­no­vić is­ti­če da ne­ma raz­dva­ja­nja.
– Ne­ma raz­dva­ja­nja, tu je sta­di­on, igra­ju se i uži­va­ju za­jed­no – na­vo­di Mar­ko Vu­če­no­vić.
I pro­ble­mi su im za­jed­nič­ki. Iako je se­lo iz­nad ka­njo­na Vr­ba­sa, ne­ma­ju vo­du, pa dok se ne iz­gra­di dav­no obe­ća­ni vo­do­vod, za do­la­zak ci­ster­ne pla­ća­ju i do 150 evra.(RTS)