Na osno­vu is­tak­nu­tog na­če­la: sa­mo­o­dre­đe­nja na­ro­da, ko­je je pri­hva­tio i pro­kla­mo­vao kao uslov bu­du­ćeg svjet­skog mi­ra apo­stol čo­vje­čan­stva, pred­sjed­nik Sje­di­nje­nih Sje­ve­ro-Ame­rič­kih Dr­ža­va g. Vil­son, a usvo­ji­le ga na­še ve­li­ke sa­ve­zni­ce i pri­ja­te­lji­ce En­gle­ska, Fran­cu­ska i Ita­li­ja, Ve­li­ka Na­rod­na Skup­šti­na Srp­sko­ga Na­ro­da u Cr­noj Go­ri, iza­bra­na slo­bod­nom vo­ljom na­rod­nom i oku­plje­na u Pod­go­ri­ci 11. no­vem­bra te­ku­će go­di­ne, da se u pi­ta­nju svo­je ze­mlje opre­di­je­li, iz­ja­vlju­je:

1. Srp­ski Na­rod u Cr­noj Go­ri jed­ne je kr­vi, je­zi­ka i te­žnje, jed­ne vje­re i obi­ča­ja s na­ro­dom ko­ji ži­vi u Sr­bi­ji i dru­gim srp­skim kra­je­vi­ma; za­jed­nič­ka im je slav­na pro­šlost ko­jom se odu­še­vlja­va­ju, za­jed­nič­ki ide­a­li, za­jed­nič­ki na­rod­ni ju­na­ci, za­jed­nič­ka pi­ta­nja, za­jed­nič­ko sve što je­dan na­rod či­ni na­ro­dom.
Kad je u Sred­njem Vi­je­ku for­mi­ra­na srp­ska dr­ža­va pod di­na­sti­jom slav­nih Ne­ma­nji­ća, od­mah u po­čet­ku nje­nog stva­ra­nja, srp­ski na­rod u gra­ni­ca­ma da­na­šnje Cr­ne Go­re ušao je u sa­stav njen i za sve vri­je­me nje­nog tra­ja­nja (oko 200 go­di­na) igrao u njoj va­žnu ulo­gu.
Pred na­je­zdom tur­skom pa­la je ta na­ša dr­ža­va i srp­ski na­rod do­pao rop­stva. Za vri­je­me ro­bo­va­nja či­nje­ni su očaj­ni po­ku­ša­ji u na­ro­du da se rop­stva oslo­bo­di, di­za­ti ra­di to­ga, vi­še pu­ta, na­rod­ni ustan­ci, ko­ji su u kr­vi ugu­še­ni. U to­me je Srp­ski Na­rod u Cr­noj Go­ri pred­nja­čio i pr­vi uspio, da u svo­jim kr­še­vi­ma za­snu­je gnji­je­zdo slo­bo­de i oslo­bo­di se tur­sko­ga rop­stva. I od ta­da nje­go­ve te­žnje i nje­go­vi ide­a­li bi­li su: oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje ci­je­log srp­skog ple­me­na; to je bio nje­gov vje­kov­ni san.
Po­čet­kom XIX vi­je­ka usta­ju Sr­bi u Sr­bi­ji pod vi­te­škim Ka­ra­đor­đem, oslo­ba­đa­ju se tur­skog jar­ma i uda­ra­ju te­melj da­na­šnjoj Sr­bi­ji. Od ta­da Sr­bi iz Sr­bi­je i Sr­bi iz Cr­ne Go­re ra­de uvi­jek za­jed­nič­ki na za­jed­nič­kom ide­a­lu: oslo­bo­đe­nju i uje­di­nje­nju srp­skog na­ro­da. Vo­đe­ni su ra­di to­ga ide­a­la oslo­bo­di­lač­ki ra­to­vi, pro­li­ve­no mo­re srp­ske kr­vi, uvi­jek za­jed­nič­ki. Ali, uspjeh je sva­ka­da bio ma­li. Tur­ska je još uvi­jek bi­la to­li­ko moć­na da sa­ma osu­je­ti na­še oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje, a uz to je u tom po­slu ima­la iskre­nog po­ma­ga­ča, vje­kov­nog ne­pri­ja­te­lja na­šeg na­ro­da, pod­mu­klu Austro-Ugar­sku, ko­ja je svag­da gle­da­la u na­šem uspje­hu svoj ne­u­spjeh, u na­šoj sre­ći svo­ju ne­sre­ću, u na­šem je­din­stvu svoj ras­pad.
Na Ber­lin­skom Kon­gre­su, po­sli­je kr­va­vog ra­ta ko­ji su vo­di­li Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra, po­ma­ga­ne brat­skom Ru­si­jom, za oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje svo­jih sa­ple­me­ni­ka, Austro-Ugar­ska je uspje­la da nam osu­je­ti i odu­zme sve plo­do­ve te bor­be, da pri­gra­bi se­bi dvi­je kla­sič­ne srp­ske obla­sti, Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, u ko­ji­ma je i pu­kla pr­va pu­ška za oslo­bo­đe­nje, i da iz­me­đu Sr­bi­je i Cr­ne Go­re u No­vo­pa­zar­skom San­dža­ku, na­se­lje­nom kom­pakt­nom ma­som srp­skog ži­vlja, osta­ne i da­lje tur­ska vlast, a uz nju austrij­ski gar­ni­zo­ni, te da Austri­ja i Tur­ska za­jed­nič­ki ču­va­ju da se Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra ne ujedine, da i po­ku­šaj za to one­mo­gu­će.
Bal­kan­ski Rat imao je ta­ko­đer cilj oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje Srp­stva. Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra, kao dvi­je se­stre, ušle su za­jed­nič­ki u rat, pro­li­le do­sta kr­vi i po­sti­gle znat­ne re­zul­ta­te: ve­li­ki dio na­šeg na­ro­da bio je oslo­bo­đen tur­ske vla­sti i pri­sa­je­di­njen Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri. Ne­sta­lo je ta­da i onog po­ja­sa ko­ji ih je do­tle raz­dva­jao, i na­rod je ži­vo na­stao da ostva­ri svo­ju za­vjet­nu mi­sao: uje­di­nje­nje, ali to­me su sta­li na put di­na­stič­ki in­te­re­si i naš vje­kov­ni ne­pri­ja­telj Austro-Ugar­ska, ko­ja je bi­la ri­je­še­na da čak i ma­čem spri­je­či na­še uje­di­nje­nje. Sto­ga nas je na­pa­la i ti­me iza­zva­la svjet­ski rat, uzev­ši kao iz­go­vor za taj rat ubi­stvo austro-ugar­sko­ga pre­sto­lo­na­šljed­ni­ka u Sa­ra­je­vu. Cio naš na­rod zna da bi nas Austro-Ugar­ska na­pa­la i da ni­je bi­lo to­ga ubij­stva, i da se ona za taj na­pad, još pri­je to­ga ubi­stva, žur­no spre­ma­la.

2. Eko­nom­ski in­te­re­si Cr­ne Go­re ne­raz­dvoj­no su ve­za­ni za Sr­bi­ju i osta­le srp­ske kra­je­ve. Odvo­je­na od njih, a pri tom, po sa­moj pri­ro­di ze­mlji­šta naj­si­ro­ma­šni­ji kraj, mo­žda, u ci­je­lom svi­je­tu, ona ne bi ima­la ni­ka­kvih uslo­va za sa­mo­sta­lan ži­vot, ona bi bi­la una­pri­jed osu­đe­na na smrt. Na­ma je do­bro po­zna­to ka­ko je i do rop­stva Austro-Ugar­skog bi­lo te­ško ži­vje­ti u Cr­noj Go­ri, i da je ve­li­ki dio na­še rad­ne sna­ge bio pri­nu­đen da od­la­zi u Ame­ri­ku, da u te­škim ra­do­vi­ma ta­mo za­ra­đu­je na­su­šni hljeb i ša­lje svo­ji­ma na do­mu. Po­sli­je ovog ra­ta, u ko­me je ne­pri­ja­telj opljač­kao i od­u­zeo na­šem na­ro­du sve do go­le du­še, osta­vio ga bez igdje iče­ga, op­sta­nak Cr­ne Go­re kao za­seb­ne dr­ža­ve po­stao je još vi­še ne­mo­guć.
Da­kle, i eko­nom­ski in­te­res srp­skog na­ro­da u Cr­noj Go­ri im­pe­ra­tiv­no tra­ži uje­di­nje­nje sa bra­ćom u Sr­bi­ji i osta­lim na­šim kra­je­vi­ma.

3. Po­li­tič­ki in­te­re­si, ta­ko­đe, iz­i­sku­ju uje­di­nje­nje. Po­red ve­li­ke uje­di­nje­ne Ju­go­sla­vi­je, ka­kav bi bi­je­dan po­li­tič­ki zna­čaj ima­la ma­le­na, sla­ba, si­ro­tna Cr­na Go­ra, mi­sli­mo, ni­je po­treb­no na­ro­či­to is­ti­ca­ti.
Da­kle, svi na­ve­de­ni raz­lo­zi rje­či­to go­vo­re da je je­di­ni spas na­šeg na­ro­da u uje­di­nje­nju. Uje­di­nje­nje ili smrt da­nas je op­šti po­klič, ko­ji od­je­ku­je ši­rom na­še ze­mlje; uje­di­nje­nje tra­ži cje­lo­kup­ni spr­ski na­rod u Cr­noj Go­ri. Uje­di­nje­nje to ne že­li i ne­će je­di­no do­sa­da­šnja cr­no­gor­ska di­na­sti­ja. Ona sma­tra da je to uje­di­nje­nje pro­tiv­no nje­nim in­te­re­si­ma, a oni su joj uvi­jek bi­li pre­či od in­te­re­sa ci­je­log na­šeg na­ro­da. Po­ku­ša­lo se da se i ona sklo­ni da u ovom ve­li­kom pi­ta­nju na­rod­ne bu­duć­no­sti iza­đe na su­sret že­lji svo­ga na­ro­da, pre­do­ča­va­no joj je da bi joj tu žr­tvu na­rod obi­la­to na­gra­dio – ali to ni­je po­mo­glo. Sa­da­šnji pred­stav­nik te di­na­sti­je, Kralj Ni­ko­la, naj­i­zra­zi­ti­ji je tip kru­tog ap­so­lu­ti­zma. Za sve vri­je­me nje­go­ve du­ge vla­da­vi­ne, za nje­ga, kao i za Lu­ja XIV , va­ži­la je dog­ma, od ko­je ni­kad ostu­pio ni­je, iz­ra­že­na u po­zna­toj re­če­ni­ci: I etat c’est moi! — dr­ža­va sam ja!
I ka­pi­tu­la­ci­ja Cr­ne Go­re, ko­jom je ba­če­na lja­ga na vje­ko­vi­ma sla­vom uvjen­ča­no cr­no­gor­sko oruž­je, dje­lo je nje­go­vo. Pre­dao je svoj na­rod u rop­stvo, pro­tiv nje­go­ve vo­lje, go­re i sram­ni­je ne­go što je bi­lo tur­sko, i sve uči­nio da, osim nje­ga, ni­ko ne umak­ne to­me rop­stvu! Ne zna­ju­ći ko će bi­ti po­bje­di­lac u ovom ve­li­kom ra­tu, usta­vio je u rop­stvu i jed­nog svog si­na, da po­mo­ću nje­ga odr­ža­va ve­ze s Cen­tral­nim Si­la­ma i ti­me se osi­gu­ra u slu­ča­ju nji­ho­ve po­bje­de, a sam je po­bje­gao, na­pra­vio se mu­če­nik ko­ga je – ka­ko je to on sam iz­ri­či­to go­vo­rio – cio na­rod na­pu­stio, iz­dao i pre­dao se ne­pri­ja­te­lju, a on je­di­ni, vje­ran sa­ve­znicima, uspio da iz­bjeg­ne! To bi mu va­lja­lo u slu­ča­ju po­bje­de na­ših sa­ve­zni­ka nad cen­tral­nim si­la­ma. Me­đu­tim, u nas je do­bro po­zna­to da on ovaj rat ni­kad ni­je ni vo­dio iskre­no, o če­mu po­sto­ji do­volj­no do­ka­za.
Kad je i po­sli­je oku­pa­ci­je kod Cr­no­go­ra­ca, u ze­mlji i van ove, na­sta­vljen po­kret za oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje, austro-ugar­ske vla­sti su od­luč­no usta­le pro­tiv to­ga, jav­no su agi­to­va­le na Kra­lja Ni­ko­lu, ši­ri­le i ras­pro­sti­ra­le li­sto­ve ko­ji su o nje­go­vom tro­šku na­la­zi­li u Fran­cu­skoj i Švaj­car­skoj, da­kle, svim sred­stvi­ma ra­di­le su za se­pa­ra­ti­zam Cr­ne Go­re i in­te­res Kra­lja Ni­ko­le.
Dok su Cr­no­gor­ci pa­ti­li i stra­da­li u naj­stra­šni­jem rop­stvu za ko­je isto­ri­ja zna, dok su mu­če­ni, ubi­ja­ni, vje­ša­ni i sra­mo­će­ni na sve mo­gu­će na­či­ne, ka­kve je jed­na per­fid­na i po­kva­re­na dr­ža­va mo­gla da iz­mi­sli, do­tle je Kralj ugod­no ži­vio u Pa­ri­zu. On ni­kad ni­šta ni­je uči­nio da na­šem mu­če­nič­kom na­ro­du olak­ša sud­bi­nu. On ni­kad ni­je u jav­no­sti po­di­gao gla­sa i pro­te­sto­vao pro­tiv ne­čo­vječ­nog po­stu­pa­nja i is­tre­blje­nja ko­je je Austro-Ugar­ska vr­ši­la u na­šoj ze­mlji! Oče­vid­no, on se ču­vao da se ne bi za­mje­rio svo­joj pri­ja­te­lji­ci Austro-Ugar­skoj, da ti­me ne bi lič­no što iz­gu­bio, dok o na­ro­du ni­je ni mi­slio ni vo­dio ra­ču­na.
Na osno­vu sve­ga iz­lo­že­no­ga, Srp­ska Ve­li­ka Na­rod­na Skup­šti­na u Cr­noj Go­ri, kao vjer­ni tu­mač že­lja i vo­lje cje­lo­kup­nog srp­skog na­ro­da u njoj, vjer­na isto­rij­skim pre­da­nji­ma i za­vje­ti­ma svo­jih pre­da­ka, ko­ji su se za njih vje­ko­vi­ma he­roj­ski bo­ri­li ,– po­i­me­nič­nim gla­sa­njem jed­no­gla­sno od­lu­ču­je :

1. Da se Kralj Ni­ko­la Pe­tro­vić–Nje­goš i nje­go­va di­na­sti­ja zba­ci sa cr­no­gor­skog pri­je­sto­la;

2. Da se Cr­na Go­ra s brat­skom Sr­bi­jom uje­di­ni u jed­nu je­di­nu dr­ža­vu pod di­na­sti­jom Ka­ra­đor­đe­vi­ća, te ta­ko uje­di­nje­na stu­pi u za­jed­nič­ku Otadž­bi­nu na­šeg tro­i­me­nog na­ro­da Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca;

3. Da se iza­be­re Iz­vr­šni Na­rod­ni Od­bor od 5 li­ca, ko­ji će ru­ko­vo­di­ti po­slo­vi­ma dok se uje­di­nje­nje Sr­bi­je i Cr­ne Go­re ne pri­ve­de kra­ju; i

4. Da se o ovoj skup­štin­skoj od­lu­ci iz­vi­je­sti biv­ši Kralj Cr­ne Go­re Ni­ko­la Pe­tro­vić, Vla­da Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, pri­ja­telj­ske Spo­ra­zum­ne Si­le i sve ne­u­tral­ne dr­ža­ve.

Pred­sjed­nik,
Sa­vo Ce­ro­vić.
Pot­pred­sjed­ni­ci:
La­zar Da­mja­no­vić, Sa­vo Fa­tić.
Se­kre­ta­ri:
Lju­bo­mir M. Vuk­sa­no­vić, Lu­ka Vu­ko­tić, Mi­lan Ba­jić, No­vi­ca Šće­pa­no­vić, Ra­do­van Bo­ško­vić, Mi­ha­i­lo Jo­va­no­vić.

Po­sla­ni­ci:
Ar­so B.Pe­tro­vić, Alek­san­dar Bo­jo­vić, Alek­san­dar S. Po­po­vić, Alek­sa V. Mar­ti­no­vić, Alek­sa Ba­jić, Bo­ži­dar To­mo­vić, Bla­go­ta Se­lić, Bla­žo Be­go­vić, Bla­žo Le­kić, Bla­go­ta Ra­de­vić, Bog­dan Ob­ra­do­vić, Bog­dan Bo­jo­vić, Va­si­li­je Dra­gić, Va­so No­va­ko­vić, Va­so Đu­ra­no­vić, Ve­li­mir Jo­ić, Vu­kan Đu­ro­vić, Vu­ko Pu­le­vić, Vu­kaj­lo De­vić, Vi­do Mi­lo­še­vić, Ve­lič­ko La­za­re­vić, Gli­ša La­lo­vić, Ga­vro Kom­ne­no­vić, Gru­ji­ca Usko­ko­vić, Du­šan Grup­ko­vić, Di­mi­tri­je Gru­jić, Da­žbar­ni Mu­sa, Da­ni­lo Ra­do­i­čić, Du­šan Ma­ta­no­vić, Du­šan Po­po­vić, Živ­ko Pa­vi­će­vić, Živ­ko Dra­go­vić, Za­ri­ja Vu­ko­vić, Ivo Vu­ko­tić, Ili­ja Gvo­zde­no­vić, Ivo Ko­pri­vi­ca, Ili­ja Man­dić, Jev­to Po­po­vić, Jo­van Haj­du­ko­vić, Jo­vo La­za­re­vić, Jo­van Stan­ko­vić, Ja­goš Ve­šo­vić, Jo­van Dap­če­vić, Jan­ko Spa­so­je­vić, Jo­vo Ra­do­vić, Ja­kov Za­ru­bi­ca, Jo­van Ćet­ko­vić, Jo­vo Pa­jo­vić, Kr­sto Ra­du­lo­vić, Kr­sto Ja­blan, Kr­sto Sta­ni­šić, Ki­ri­lo Bal­šić, Kr­sto Ra­ič­ko­vić, Ko­sto Lju­će­vić, Ko­sta Pa­jo­vić, Lju­bo Glo­ma­zić, Lju­bo Pa­vić, Lju­bo Ce­ro­vić, Lju­bo Ba­kić, Lju­bo Ku­jun­džić, Lju­bo­mir Po­po­vić, Mi­lu­tin Lo­pi­čić, Mir­ko Vu­ji­sić, Mi­lo­je Mi­le­tić, Mi­raš Ra­do­njić, Mar­ko Da­o­vić, Mir­če­ta Go­lo­vić, Mar­ko Ma­ta­no­vić, Mi­loš Bra­jo­vić, Mi­ha­i­lo Bo­žo­vić, Milj­ko Bu­la­jić, Mi­loš Ra­do­vić, Mi­tro­po­lit Do­žić, Mi­lo De­le­vić, Mu­sta­fa Ra­ško­vić, Mar­ko Ću­la­fić, Mi­ro Glo­ma­zić, Mi­loš Jo­va­no­vić, Mi­lič­ko La­za­re­vić, Mu­sa Se­du­na, Mi­ša Dra­ško­vić, Meh­med-aga Ba­tut, Mi­tar Vuk­če­vić, Mi­lo­sav Ra­i­če­vić, Mi­le Di­mi­tri­je­vić, Mir­ko Kne­že­vić, Muf­ti­ja Će­šer­ha­dić, Mi­tar Ob­ra­do­vić, Mar­ko Ra­ko­če­vić, Mi­lan Vu­ko­tić, Mar­ko Si­mo­vić, Mar­ko Sa­vi­še­vić, Mi­lan Ne­ne­zić, Mah­mud-beg Ma­no­vić, Mi­lić De­ba­tić, Mi­tar Vi­šnjić, Mi­tar Ilič­ko­vić, Mi­lan Po­po­vić, Mi­lan Te­rić, Mi­loš Po­po­vić, Ne­ško Ra­do­vić, Ni­ko­la Si­mo­vić, Ni­ko­la Jo­vi­še­vić, Ni­ko­la Mar­ko­vić, Ni­ko­la Pe­jo­vić, Ni­ko­la Bu­la­to­vić, No­vo Vug­de­lić, Ni­ko­din Ce­mo­vić, Ni­ko­la Ko­va­če­vić, No­vo Vu­čić, Ni­ko­la Mi­šćo­vić, Na­ziv-beg Mah­mud­be­go­vić, Ni­ka Uj­kić, No­vi­ca Po­po­vić, No­vak Ko­va­če­vić, Ni­ko­la Kla­sić, Omer-beg Sel­ma­no­vić, Pe­tar Mi­ja­no­vić, Pa­vle Ži­žić, Pe­tar Po­po­vić, Pe­ro Ka­lu­đe­ro­vić, Pro­ko­pi­je Ši­ljag, Pe­tar Lu­kić, Pro­ko­pi­je Ve­ko­vić, Pe­ro Vr­bi­ca, Pe­tar Haj­du­ko­vić, Ra­do­van To­mić, Ri­sto Čo­la­ko­vić, Ra­du­le Ja­u­ko­vić, Ri­sto Jo­ić, Ri­sto Vu­ja­čić, Ra­do­je Ni­ko­lić, Ra­do­sav Jok­si­mo­vić, Ste­fo Vu­ko­tić, Sta­no Ra­do­vić, Ste­van Go­šo­vić, Sa­vo Pa­u­no­vić, Stan­ko Ob­ra­do­vić Ste­vo Jo­vi­će­vić, Se­no Spa­so­je­vić, Su­ljo Pe­tro­vić, Sa­vo Vu­ko­ji­čić, Se­ra­fim Dža­rić, Sant Di­va­no­vić, Ste­van Ni­ko­lić, Spa­so­je Ra­du­lo­vić, Spa­so­je Pi­le­tić, Sa­va Dra­go­vić, To­mi­ca Iva­no­vić, To­ma Jok­si­mo­vić, To­mo Po­lek­sić, Uroš Ma­rić, Fi­lip Pa­vi­će­vić, Fi­lip Ma­jić, Fra­ter Da­ško Kre­za, Ham­di­ja Ha­san Be­go­vić.

ORIGINAL DOKUMENTA KOJI OBJAVLjUJEMO ČUVA SE U ARHIVU JUGOSLAVIJE U BEOGRADU