-PIŠE: SVEŠTENIK DRAGAN STANIŠIĆ

Vladika Nikolaj je za hrišćanske narode rekao da svi imaju molitvu „Oče naš”, ali, da oni često ne prose tom molitvom ono što je u saglasnosti sa logikom Božijom. Naglašava, „da se sveti ime Božije” – a ne huli, „da dođe Carstvo Božije” – a ne tiransko i zvjersko, da bude volja Oca našega Koji nam daje hljeb nasušni i da nas sačuva od lukavoga, tj. od halapljivosti i samoživosti itd. Molitvu „Oče naš” sav narod uglas izgovara svaki put na kraju, kada litija dođe do hrama, prije nego se narod raziđe. Ispred Hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici ovu molitvu obično izgovara neko dijete (koje izgovara stih po stih, a narod za njim ponavlja) i to bude prelijepo čuti i vidjeti. Mnogi govornici na litijama pominjali su da je ovim pokretom naroda pobijeđen strah koji se nagomilao u ljudima zbog surovih osporavanja Crkve i vjere tokom prethodnih decenija, kada su, mahom, vladali ateisti. U jednom od svojih pisama iz logora u Dahau, Nikolaj piše: „Plašljiva vera, nikakva vera. Plašljiva reč, prazan zvuk” (str. 36). On naglašava riječ jevanđelsku: „Ištite i daće vam se, tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se”. Bolje je, kaže, da tražimo od Boga, nego da otimamo jedni od drugoga. Bolje da kucamo na vrata milostivog Oca nebeskog, nego da obijamo vrata svojih susjeda. Gospodnji je nauk: „Sve što hoćete da vam čine ljudi, činite i vi njima”. Kada bi ovako ljudi radili, manje bi bilo plašljive vjere i praznih riječi. Kada je jedan od organizatora povodom litija rekao narodu da je svako od njih redar i da svakoga ko čini nered upozore oni najbliži – u stvari je istakao ovo jevanđelsko slovo o nečinjenju zla drugom. Zahvaljujući primjeni ovakvog načela, ove litije su se proslavile po svom mirnom i dostojanstvenom karakteru.

Sveti vladika Nikolaj u svojoj knjizi „Kroz tamnički prozor” često navodi vizije malih i velikih proroka iz Starog zavjeta. Kaže kako je slavni prorok Isaija prorekao: „Kad ustane Gospod da potre zemlju, tada će ponositost ljudska ugnuti, a visina sveljudska poniziti i Gospod će sam biti uzvišen u onaj dan” (Is.2,11). Desilo se to zaista ovim litijama: vještačku uzvišenost ljudi i njihovu nadmenost, pogotovu onih na vlasti, narod je poništio i istakao svoja krsna znamenja i litijske zastave, noseći ih radosno i objavljujući da znaju šta im je sveto. „Oni kojima ništa od toga nije sveto”, rekao bi Nikolaj, „posadili su Hrista Gospoda na poslednje mjesto, a sebe i svoje finansijere na prvo i najvažnije mjesto. Ovome je morao sledovati ustanak protiv bezakonih ljudi i dogodilo se da su se sve obožavane veličine ljudske pokazale pogašenim vatrama, na kojima niko više nije pokušavao da se ogrije” (str. 42). Zaista, i u naše vrijeme, tokom ovih litija, ove Nikolajeve riječi sasvim su adekvatne našoj stvarnosti. Ko još vjeruje i očekuje da će lažni bogovi, moćnici i uzurpatori narodnih dobara posaditi Hrista i Svetog Vasilija na prvo mjesto?!

Po proroku Isaiji, velikani ljudski koji neće da znaju za Boga su kao krtice i slijepi miševi koji se u mraku ovoga svijeta, prezasićeni zemaljskim, očajno plaše dana kada bi na vidjelo izašla sva njihova nevaljalstva.

Na jednoj litiji koja je išla kroz grad Budvu, a, dešavalo se to i u drugim mjestima, najviše je isticana zastava trobojka sa četiri ocila. Kada je neko na društvenim mrežama zbog toga negodovao i gunđao da to poništava državnu zastavu, povodom toga se pojavio odgovor – komentar koji je u duhu vladike Nikolaja: „Ove litije zaista imaju zastave i krstove sa četiri slova „S” i to je jedno od najranijih znamenja hrišćanstva i označava poziv da se ustane iz mrtvih, vaskrsne. Kada su jednom položili mrtvaca na Krst Hristov, umrli je oživio i to je imalo odjeka na sve četiri strane svijeta. Zastave sa krunama i orlovima su često bile dramatični poziv protiv neprijatelja da se prolije krv, položi život i umre.”


(NASTAVIĆE SE)

---