- Piše: Nik Gašaj

Pretpostavka parlamentarizma jeste postojanje određenog stepena saglanosti (konsenzusa), odnosno sposobnosti da se do njega dođe među relevantnim političkim subjektima u zemlji. Politički proces u demokratskom pluralizmu zahtijeva uspostavljanje konsenzusa svih članova političke zajednice, tj. njihovih legitimnih predstavnika o osnovnim vrijednostima i postupcima izbora i odlučivanja. Ovaj konsenzus je neophodan zbog toga da bi se objektivno postojeći parcijalni interesi riješili kompromisom u odgovarajućoj legalnoj proceduri, tako da se ne ugrozi cjelina političkog poretka i normalno funkcionisanje političkog sistema.

Nažalost, danas u Crnoj Gori ne postoji sposobnost društva, a parlamenta još manje, da dođu do određenog konsenzusa. U pogledu saglasnosti između političkih stranaka stanje je još nepovoljnije. Između vladajuće partije i opozicije uglavnom su porušeni svi mostovi. Takođe, čini se da je ponekad distanca između pojedinih opozicionih stranaka veća nego distanca između vlasti i opozicije.

U Skupštini Crne Gore uglavnom se odlučuje preglasavanjem, što nije dobro. Za to odgovornost ima politička većina, ali i politička manjina. Većina treba da ima većeg političkog sluha za manjinsko političko mišljenje, a na drugoj stani politička manjina treba da bude više politički konstruktivnija, kako bi došli do usaglašavanja stavova na osnovu stručnih argumenata i saznanja iz savremene političke teorije i prakse. Stoga definiciju demokratije treba dopuniti: „odlučivanje većine uz uvažavanje mišljenja konstruktivne manjine.” Time dobijamo nužni i dovoljan uslov za postojanje demokratije koju, radi veće preciznosti, možemo nazvati „konsenzualnom”. Saznanje o tome kako se može ostvariti konsenzualna demokratija u Crnoj Gori je bespredmetno ako za nju ne postoji potrebno društveno razumijevanje. Prije svega, puna konsenzualna demokratija nije homogen pojam već sadrži nekoliko komponenti koje konstituišu punu demokratiju. Prvi blok komponenti odnosi se na sadržaj demokratije, a drugi na način njenog postizanja. Idealno-tipski puna se demokratija sastoji od političke, socijalne i ekonomske demokratije.

Politička demokratija omogućava čovjeku – pojedincu da slobodno odlučuje o svojim interesima. Socijalna demokratija omogućuje ravnopravnost time što svako ima osnovno ljudsko pravo na dostojanstven život, bez obzira na životne slučajnosti koje ne ovise o njemu (pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, zdravu okolinu). Ekonomska demokratija suštinski omogućava pozitivnu slobodu time što se pravom na rad, sudjelovanjem u ekonomskim odlukama i u slobodnom preduzetništvu izbjegava diktatura državne intervencije u privatnom životu.

Puna demokratija implicira konsenzualnost. No, kako se radi o dva kategorijalno različita područja –sadržaju i načinu ostvarivanja –potrebno je dodatno obrazloženje. Da bi uopšte bila moguća konsenzualna demokratija, potrebna je apsolutna sloboda informisanja, medija, izražavanja vlastitih stavova bez štetnih posledica za onoga ko ih izražava, kao i prisutnost pravne sigurnosti, što spada u tekovine liberalne demokratije. Zatim je potrebna socijalna sigurnost uz odsutnost klasne polarizacije, za što se brinu socijalna i ekonomska demokratija. Izlazak opozicije iz Skupštine Crne Gore nedvosmisleni je znak da ne postoji konsenzualna, tj. moderna demokratija. Zato ovakva rješenja treba eliminisati, odnosno stvarati uslove da opozicija neće smatrati potrebnim da na taj način demonstrira.

Parlamentarizam podrazumijeva odgovarajući partijski sistem, što znači: kompetetivni višepartijski sistem, socijalnu utemeljenost partija, tolerantne i koncilijantne partije sa odgovarajućim koalicionim potencijalom, spremnost partija da poštuju volju birača i demokratičnost partija. Kao što možemo primijetiti, višestranački mozaik Crne Gore ni izdaleka ne liči na ovakvu sliku kompetitivnog višepartijskog sistema.

Dalje, pretpostavka uspješnog funkcionisanja parlamentarizma je ravnoteža vrhovnih vlasti u državi. Međutim, Crna Gora je u stvarnosti veoma daleko od ideala uravnotežene ustavne vladavine. Dakle, monopolska vladajuća partija u Crnoj Gori i politička oligarhija više su naklonjene jakoj vlasti, koncentrisanoj u jednom centru, nego uravnoteženoj podjeli vlasti.

Zaključak: opozicija ovakva kakva je sada, razjedinjena i podijeljena, koja ima dijametralno suprotne polititičke programe i političke stavove o strateškim pitanjima unutrašnje i spoljne državne politike, teško može da se ujedini i da postigne zadovoljajuće rezultate. Ipak, valja pokušati. Zato im je neophodna zajednička, demokratska politička platforma zasnovana na novim i modernim osnovama. Naravno, to podrazumijeva da je pojedinim opozicionim strankama neophodna kadrovska obnova rukovodećeg kadra, odnosno trebaju im mladi i stručni ljudi. Trebalo bi i da inoviraju svoje političke programe, odnosno da se oslobode nacionalne mitologije, dogmatizma, konzervativne i anahrone politike, jer Crnoj Gori je potrebna savremena politika za bolji život građana. Dakle, politika koja će biti okrenuta evropskim vrijednostima, progresu i prosperitetu društva i države.Takođe, novim izbornim zakonodavstvom potrebno je propisati da se na izbore za poslanike i odbornike mogu prijaviti i samostalni kandidati, naravno s manje potrebnog broja prikupljenih potpisa građana.

(Autor je politikolog)

---