<br />
Hrabri Milo Đukanović. Ženi sina usred krize. Nema tu ništa čudno. Takva vrsta hrabrosti zove se bezočnost. Nije on general Dušan Simović da planira udaju ćerke na dan nacističkog bombarodovanja. Nije Đukanović ni baba koja se češlja dok selo gori. Bar je sigurno da se ne češlja dok selo gori. On je samo jedan prosječan balkanski tiranin kome se čini da je dijete sreće samo zato što se zadesio na vlasti. Vidjećemo to... Kako je rekao mudri Solon: niko nije srećan dok ne umre. Tačnije, da ne bi ovo shvatio kao terorističku prijetnju - život se „igra“ do poslednjeg dana, tako da svako ko misli da je srećan, treba da bude i oprezan i zabrinut.

Kakvi su znaci pred svadbu u domu dukljanskoga cara Valtasara? Sa subjektivnog, diktatorovog stanovništa, oni su dobri. Rijeke teku – mini hidrocentreale rade. NATO postoji. Rusija je daleko. U Srbiji su na vlasti „pravi Srbijanci“ koji znaju šta je poslovanje. Međutim, gle čuda – nisu sve opozicione vođe uhapšene ni osuđene. I zato smo ove sedmice vidjeli kako se radi na tome. Stari prijatelj, moćni i izdani tajkun Duško Knežević priveden je u londonski sud i oduzeti su mu svi pasoši. Osim srpskog – koji nema !? Počela je njegova ekstradicija. I prvaka opozicione Prave Crne Gore napali su režimski policajci. Trojici junačina, po mjeri Mila Đukanovića, trebalo je desetak minuta da ga savladaju. Zločin? Pa agitovao je protiv vlasti – šta ćeš više. Dovoljno za pet sati saslušavanja i za lišavanje slobode ispred suda. Možda mu je veći zločin što je podržavao srpski narod na Kosovu. Sada je vrijeme za druženje sa Albancima. Jedna od ključnih parola sa parade homoseksualaca u Beogradu bila je da su nam Albanci braća. Vidjeli smo kako se Đukanović družio sa Tačijem u Budvi. Ne znam kakvo je to prijateljstvo. Ali da je tu bilo nečega intimnog, što se ne pokazuje javnosti, moguće je pretpostaviti na osnovu toga što su gorile oduzimale telefone i fotografske aparate novinarima i prolaznicima koji su se zadesili u blizini.

Crnogorski car Valtasar slavi, a trebalo bi da tuguje zbog svega što je građanima Crne Gore oduzeo, zbog svake laži i prevare od kojih je satkana njegova politička karijera. U biblijskom smislu sve je tu, nepravda, tiranin, očaj... samo još da nevidljiva ruka na zidu napiše poruku. Poruka je možda već tu, samo nema proroka Danila da je protumači. Kakva je šteta što Đukanović ne vlada u Judeji. Na svetkovinu bi mu mogli donijeti i nečiju glavu – na srebrnom tanjiru. Tako to biva kada se ljudi zasite svega, oni obično postanu žedni krvi.

U Crnoj Gori nema riječi o demokratiji. Šta će sadašnjoj crnogorskoj državi demokratija kada je članica NATO-a i kada je njeno vođstvo „kooperativno“. Iako Vučić, „dobri Srbijanac“, uživa veću popularnost u Srbiji nego što je Đukanović ikada imao podrške naroda i građana Crne Gore, on nije natoidan i rusofoban u dovoljnoj mjeri. Zato njega opterećuje sitnica koju neki zovu „demokratska opozicija“. Kada je većina opozicionih stranaka najavila bojkot izbora Vučić se isprva smijao, a potom je razumio da on ipak i dalje nije postao još jedan balkanski Norijega. Za to se treba posebno poniziti i naročito biti podao i ljigav. Đukanović se može imitirati, ali je teško dostići njegovu virtuoznu vještinu niskosti. Zato je Vučić, uprkos činjenici da je pridobio za sebe lažnu opoziciju - od Šešlja, Nenada Čanka i Čedomira Jovanovića, do Pokreta slobodnih građana i niza organizacija i grupa bliskih ambasadi SAD – ipak odlučio da pregovara. Kada je demokratska opozicija napustila pregovore i najavila bojkot, odlučio je da popušta. Naravno, u uslovima demencije javnih informativnih servisa, državne pomoći određenim privatnim medijima i ubrzane privatizacije velike većine medija u Srbiji od strane grupe ljudi bliskih režimu, sve to bez svođenja naše države u zakonske okvire, iskrenog međunarodnog posmatranja i Vlade nacionalnog spasa neće biti dovoljno za poštene izbore. Dvorska opozicija je zadivljena – samo im je neprijatno da već posle prvog obećanja prihvate Vučića za savršenog demokratu. Uostalom, šta god da prihvate, za primjenu treba najmanje šest mjeseci, dakle manje nego što je ostalo do poslednjeg roka za raspisivanje parlamentarnih izbora.

Zna se ko je na Balkanu car Valtasar. Jasna je i njegova sudbina. Od biblijskih vremena do propasti svijeta to će uvijek biti isto, a u varijacijama će proći manje ili više desetina godina. Samo je pitanje da li će naša generacija biti spremna da podnosi i trpi sve izazove, ustane protiv nepravde, a da usput ne pogriješi ili se ne iskvari.

(Autor je istoričar i predsjednik Naprednog kluba)

---

”