Poslije ovakve priče Zubareva, Ivana Antonoviča su premjestili iz Holmogora u Peterburg, u šliselburški zatvor, gdje su ga čuvali u izolaciji i najvećoj tajnosti. Ivan, koji nije bio nizašta kriv, odrastajući u zatvoru, polako se preobrazio u „čeličnu masku” ruske istorije. Tajna boravka najvažnijeg zatvorenika Rusije u Šliselburgu čuvana je sa najvećom pažnjom i predostrožnošću. Pukovniku Vindomskom, glavnom čuvaru porodice Braunšvajg u Holmogorima, bilo je strogo naređeno:

„Zatvorenike, koji su ostali, čuvati kao i ranije, još i strože i sa povećanjem čuvara i ne dozvoliti da se primijeti premještanje zatvorenika... i čim odvezete zatvorenika, upozorite ga da se nalazi pod vašom stražom i obavijestite naš kabinet o svemu...”

Naredbe su bile još oštrije, koje su upućivane u Šliselburg. Komandant tvrđave lično nije imao pravo da zna ko se nalazi kod njega u zatvoru. Ivana su vidjeli samo tri oficira, koji su ga čuvali, i jedino oni su znali njegovo ime. Njima je bilo strogo zabranjeno da kažu Ivanu gdje se nalazi. Bez specijalnog odobrenja Tajne službe niko nije mogao da uđe kod zatvorenika, čak ni feldmaršal.

Naslednici Jelisavete Petrovne, prvo Petar III, a zatim i Katarina II, nijesu smatrali da je potrebno da olakšaju položaj „čelične maske”, iako postoje dokazi da su oboje bili u Šliselburgu i vidjeli se sa Ivanom. Petar III je u svojim instrukcijama naložio glavnom nadzorniku Čurmantjevu:

„Ako zatvorenik počne da pravi kakve nerede, ili se bude vama suprotstavljao, ili počne da se ponaša nepristojno, onda ga stavite u okove, dok se ne smiri, a ako i tada bude neposlušan, onda ga tucite štapom ili bičujte, naravno, uz vaše odobrenje”.

I na kraju, postojala je stroga naredba, koju je kasnije potvrdila i Katarina, koja je glasila: u slučaju pokušaja oslobađanja zatvorenika Ivana, odmah ga ubiti.

U julu 1764. godine tako se i dogodilo. Vasilij Mirovič, poručnik pješadijskog puka, pokušao je da oslobodi bivšeg imperatora Rusije. Uz pomoć falsifikovanog manifesta, on je pridobio na svoju stranu vojnike iz garnizona i sa njima uhapsio komandanta tvrđave i naredio mu da im preda zatvorenika. Zatvorenik je odmah tu ubijen prema instrukciji, o kojoj smo već govorili. Kad je čuo za Ivanovu smrt, Mirovič se predao i zbog navedenog pokušaja bio je kažnjen.

U to vrijeme nesrećni zatvorenik je imao nepune 24 godine života. U tom momentu, sudeći po mnogim dokazima, Ivan je bio psihički obolio, što, uostalom, nije ni čudno, imajući u vidu u kakvim je nehumanim i neljudskim uslovima proveo cijeli svoj život. Pored svega ovoga, sudeći po ovim istim dokazima, Ivan je, bez obzira na bilo šta, znao za svoje porijeklo, on je nazivao sebe carem, nekim čudom se opismenio i čitao je samo jednu knjigu – Bibliju, koju su mu dozvolili da drži kod sebe. Poznata je, na primjer, priča o tome, kako se jednom obratio oficiru, koji je bio na straži: „Kako ti smiješ da na mene vičeš? Ja sam princ ove imperije i vaš car”. Poslije toga zatvorenik je bio kažnjen, zabranili su mu da pije čaj i oduzeli tople čarape.

Evo još jedan interesantan detalj. Njegov duh je toliko jako mučio Jelisavetu, a zatim i Katarinu II, i kako se pričalo, one su razmišljale na trenutke da se udaju za Ivana Antonoviča i na taj način riješe problem bezbolno i „srećno”. Međutim, za ovo nema nikakvih ozbiljnih dokaza.

Što se tiče ostalih članova porodice, njihova sudbina je takođe mnogo tragična. U Holmogorima Ana Leopoldovna je rodila još dvije kćeri i dva sina, prinčeve Petra i Alekseja, i na taj način se povećao broj zatvorenika. Zbog teških zatvorskih uslovima djeca su bila rahitična i psihički zaostala. Princ Anton Urlih je 30 godina živio duže od žene i umro je 1775. godine. Tek poslije njegove smrti Katarina II je, udovoljavajući molbi danske kraljice, koja je bila tetka zatvorenicima, u početku smatrala da može olakšati život braći i sestrama Braunšvajg, a onda ih poslati u Dansku.

Kad su saznali da će da ih oslobode, zatvorenici su se mnogo uplašili. Imajući u vidu da su proveli toliko vremena u izolaciji, oni nijesu bili spremni da se uključe u život sa ostalim narodom i imali su jednu jedinu molbu, da ih ostave na miru i da im ponekad dozvole da prošetaju po livadi, koja je bila pored zatvora.

Želja im nije ispunjena. Njih su nasilno zatvorili, a takođe nasilno oslobodili.

Preveo sa ruskog: Vojin Peruničić

(Nastaviće se)

---