- Piše: Milutin Mićović

Ne znam šta bih jutros pisao....čekam ono što bi samo htjelo. A šta bi to htjelo da se napiše, opet, ne znam- ali znam, da bi nešto. Sve polažem na to nešto. To mi je nešto, koje ne znam, važnije od svega drugoga što znam. Znam da nije dobro ovako početi kolumnu, ali znam i da ne mora biti loše. Dosadili su mi aktuelni događaji, nadam se da su i vama. Vučić dojavi 150 hiljada umornog naroda u Beograd, da im odigra uvježbanu monodramu, i onda ih mrtve zadovoljne vrati kućama. A đavola crnog imamo kuću, kad nam kuća gori na Kosovu. Hoće li srpski put biti samo od Kosova do Jadovna? To je onaj skraćeni put, što se u narodu zove – priječac. Bolje ići priječcem, kad smo već do ovoga došli. Kuda ići, kad se nema kud drugo? Vučić misli da ima. Nijesam siguran da misli, ali onom narodu izgleda da on nešto misli. Ne nešto, nego ono najvažnije. Šta s Kosovom poslije Kosova?

A danas je Lazareva subota. Lijep i tužan dan. Ne zna se šta je bliže čovjeku – život ili smrt. Ili ono između. E u tom između su sva čuda. Ključevi i od života i smrti. Hristos kaže: Lazare, ustani. Ne spavaj u smrti. I ne budi mrtav u životu. Tako nama kaže, pošto je probudio Lazara iz smrti. Nemojte da ste stvarno mrtvi, a da vam se čini da ste živi. Jer izgubićete Kosovo, ako tako budete živjeli. Živite svaki dan, ako mislite da živite na Kosovu. Ako hoćete da živi Kosovo u vama. Ako ste na Kosovu, a zaboravite da ste, gotovo je s vašim Kosovom. Džaba ste na Kosovu, i ako ste. Nijeste, nego vam se čini da ste. Lako je Vučiću? On ne izlazi pred Miloša, nego pred narod koji i ne zna za Kosovo. Pa mu priča o Kosovu, kao da je to stvarna priča, kao da su to djela. Ako ko živi na Kosovu, ne treba da ide u Beograd da bi čuo priču o Kosovu. Ako neko živi na Kosovu, on živi na svojoj vatri. I od svoje vatre. Pa mu je dosadna svaka druga priča, pa i ta o Kosovu. Kosovo je vatra, i tačka. Ko nema tu vatru i tu tačku oslonca u gladnoj je nuli. Ide od nemila do nedraga, a nigdje Kosova, nigdje žive tačke oslonca pod kapom nebeskom. Lazar je iskusio i jedno i drugo. I kad je čuo Hristov glas - rekao je u sebi –evo ovo je to. Ovaj me plamen neće sagoreti, nego me očistiti od smrti, i smrtnog zaborava u kojemu sam bio. Jesam li ovo ja, ili Ti, Hriste moj u meni? Neću ni da mislim, hoću da živim. Živiš Ti, Hriste moj, u meni. Te je riječi kasnije ponavljao apostol Pavle. Koji se, otkad je progledao u Damasku, s Kosova nije pomakao. Ostao je na Kosovu do zadnjega časa kad su ga u Rimu posjekli Cezarovi policajci. I sad, o Kosovu bi nam živu istinu mogao ispričati apostol Pavle. Bi i apostol Petar, što ne bi, iako je tri puta pobjegao s Kosova. Ko mnogi što bježe. Ali ga je opet nešto vraćalo na Kosovo. To Nešto, što je važnije od svega drugoga. I ima magnet srce da rastopi. I silu, još nerođenim suncem da nas ogrije.

Ja ne znam šta je Kosovo, ako nije ovo. Ovo sam vidio kako izgrijava sa fresaka u Pećkoj patrijaršiji. Zato su mnoge izubijane. Jer je neko to i prije vidio, i htio da utuče taj zrak. Jer vladarima je bolje da imaju slijep narod, nego narod koji vidi. Ko to vidi, u čudu progleda. U čudu koje ga gleda i sagledava i dogledava. I ne može ga se dogledati. I ne može ga se nagledati. Živi i gleda. Gleda i živi. I vidi - to je to. Kad te strelica pogodi, nema više ovoga i svačega, ali ima Onoga Jednoga. Pa ti postane sve jasno, kao da iz knjige čitaš. A ne čitaš, nego vidiš. Ustani Lazare, što spavaš. Treba ići na vojsku. Valja biti Božjim vojnikom.

(Autor je književnik)

---