Ka­ko smo i je­dan smi­je­šan na­rod to ni­gdje na pla­ne­ti ne­ma. Svi smo pa­met­ni, svi se u sve ra­zu­mi­je­mo, svi sve teh­no­lo­gi­je ko­ri­sti­mo, svi sve zna­mo iz svih obla­sti na­u­ka, a po­seb­no me­di­ci­ne, a još uvi­jek pi­še­mo „hva­li“ kad ne­što fa­li i „ne­znam“ kad ne­što ne zna­mo, li­je­či­mo se oblo­ga­ma od ra­ki­je i ne­so­lje­nom ma­šću. Što vo­lim da vi­dim sve te sil­ne da­me, što na smo­la­vim uši­ma na­tak­nu Sva­rov­ski i bit­no se še­pu­re, a one bez pred­njih zub­nih na­pa­da­ča, uokvi­re usni­ce kre­jo­nom i na­mac­ka­ju usne do pod nos, dok im ve­se­li hi­lu­le... (to još ni­sam na­u­či­la iz­go­vo­ri­ti) iz­gle­da kao da ih je ne­što pe­či­lo - ka­kav str­šljen ili obad. Ah maj­ko mi­la, ga­đa­mo se ter­mi­no­lo­gi­jom, dok još uvi­jek mo­li­mo po­je­di­ne da lje­ti ne no­se sin­te­ti­ku i za­pe­ru se sa­pu­nom; đe je kul­tu­ra za po­na­ša­nje i da­lje de­fi­ci­tar­na, ali za­to, ured­no se pro­pra­te sva de­ša­va­nja, od otva­ra­nja no­vih mar­ke­ta sa po­pu­sti­ma do No­ći vje­šti­ca i Cr­nih pe­ta­ka, pa ka­že „po­vo­dom cr­nog Pet­ka“ tač­no po­mi­slim da će se bad­nja­ci pa­li­ti kod cr­kve sve­tog Đor­đa. A što je ovo maj­ko mi­la, sve mo­der­ni­zo­va­no, kli­ma­ti­zo­va­no, ni­đe ne osta ni­šta od pro­šlih ži­vo­ta. To­li­ko po­no­sno raz­go­rim ovu va­tri­cu u mom do­mu, pa u špo­ret sta­vim ko­šta­nja i nje­gu­jem dje­tinj­stvo svo­joj dje­ci, dok njih dvi­je sa svo­jim ocem stva­ra­ju sje­ća­nja za či­tav ži­vot, jer ne­ko na­pi­sa muč­no je oni­ma ko­ji su ra­sli uz „ća­le­ta i ke­vu, mi smo ima­li „maj­ku i ta­tu“ že­lim da bu­de ta­ko i da­nas.
Da­nas na uli­ci ne mo­gu da pro­va­lim ko je ko­me maj­ka, ko ko­me kćer­ka, unu­ka. Ove od pet­na­est iz­gle­da­ju kao da ima­ju tri­de­set, ove od tri­de­set na­gr­de se­be pa iz­gle­da­ju kao da ima­ju pe­de­set a ove tek od pe­de­set, tzv „žal za mla­do­šću“ že­le bi­ti kao pi­li­ce od dva­de­set i pet. Pa ne ide po­bo­gu na sta­ru te­tu iz­bu­ca­ne far­me­ri­ce, ne ide uz te­tu eti­ke­ta „vrh ri­ba“ ko­li­ko god to li­je­po ne­kad zvu­ča­lo i po­di­za­lo ego. Ne­ka­ko mi je ljep­še da ka­žem da je da­ma, lej­di, da pre­div­no no­si svo­je go­di­ne, ima bo­re smi­ja­li­ce. Ni­sam sad ja kao pre­pa­met­na što ovo pri­mje­ću­jem, al` ne mo­gu da ne is­ko­men­ta­ri­šem, pa ka­že iz­gle­da „top“ maj­ka tro­je dje­ce, jed­no na fa­kul­te­tu, dru­go za­vr­ša­va sred­nju, tre­će se ože­ni­lo i ona je „TOP” a tre­ba sva­ki dan ba­ba da po­sta­ne, pa ima cr­nju kap da tre­fi kad joj se unu­ce ro­di. Ima da se ku­pe naj­sku­plja ko­li­ca i še­ta gr­dom, sve še­pu­re­ći se kao da je ona baš mla­da ma­ma, a ne ba­ba sa unu­če­tom. Pa sad mi re­ci­te jel ni­je ma­lo bo­le­sno, jes no što. Pa umje­sto da se la­ti tep­si­je i raz­vu­če ko­ju ko­ru za do­ma­ću pi­tu ona se la­ti­la okla­gi­je ali one za ma­sa­žu, da se tr­lja i ski­da ce­lu­lit. Ne­moj­mo. Smi­je­šno. A bog­me ni ta­te ne za­o­sta­ju. To se raz­vi­la kul­tu­ra za spor­tom i že­lja za bi­cep­som i tri­cep­som. Pi­ju se pro­te­i­ni, muć­ka se Nu­tri­bu­let, tr­či se po vas cio dan. I da, po­seb­na stav­ka je sta­ra­nje ko­se ili­ti bi­ti si­jed. Sve mi je sim­pa­tič­ni­je kad pri­mi­je­tim ured­no ofar­ba­ne gla­ve a bog­me i one ko­je su po ma­lo iz­ra­sle, naj­če­šće zift cr­na i lje­šnik bo­ji­ca. Lju­te li im se do­ma že­ne i one go­re po­me­nu­te „ri­be i po“ kad ima na ja­stuč­ni­ca­ma osta­nu tra­go­vi, il im ne sme­ta, sve za lje­po­tu. Ne­ću ja mom do­ma­ći­nu da­ti da se pre­vi­še za­te­že i ute­že, ja vo­lim i taj sto­ma­čić i taj si­je­di pra­mi­čak, ko­ju bo­ri­cu na li­cu, to sa­mo zna­či jed­no, da smo se u ži­vo­tu pu­no smi­ja­li, je­li i bi­li de­be­li i sreć­ni. A kad ove na­še dje­ve po­ra­stu, fi­no uzme­mo unu­čad za ru­ki­ce pa na­dok­na­di­mo svo ono vri­je­me ko­je smo sa nji­ma pro­pu­sti­li, tje­še­ći ih ka­ko sad ni­smo ima­li do­volj­no vre­me­na, ju­re­ći da im za­ra­di­mo pa­re za ži­vot, a ži­vot nam pro­la­zio. Tre­ba bi­ti do­sto­jan­stven, pa čak i u to­me što fa­li, svi će­mo sta­ra­ti, sa­mo nek ide re­dom (sad da ba­ba to ču­je re­kla bi „pu­sti ti tu pri­ču, me­ni se tek sad ži­vi da do­če­kam da mi se unu­ke po­u­da­ju”). I ima ba­ka pra­vo. Ljubi vas vas Bi­sa i ostajte mi zdravi, srećni i debeli...