Da­nas sam ne­što to­tal­no lu­da. Na­po­lju ne­ki vje­tar, pri­lič­no je hlad­no. Sre­di­na je mje­se­ca, pla­ta se ni­je po­tro­ši­la još, al` ima je još ma­lo. Mno­gi pla­no­vi već pro­pa­li, ku­ju se no­vi. Ju­če je ne­sta­lo, il` što bi ne­ki re­kli, fa­li­lo stru­je u ve­ćem di­je­lu gra­da. Ka­žu de­si­la se ha­va­ri­ja, pa za­to. Mi­slim se, lju­di, na­ma se de­si­la ha­va­ri­ja po­o­dav­no ali se mi fo­li­ra­mo da ni­je. Mi smo ha­va­rič­ni ima de­sti­ne lje­ta una­zad, pa va­la mo­že­mo iz­gu­ra­ti i taj je­dan dan bez stru­je, ali... Ali, avaj, ne­ma stru­je da se na­pu­ne te­le­fo­ni, da se aplo­u­du­je sli­ka na fej­sbuk i in­sta­gram, če­ki­ra­mo đe ru­ča­mo. To je u stva­ri mu­ka ži­va. Ko će sad tri sa­ta pri­ča­ti sa dje­com i fa­mi­li­jom, o če­mu, ka­ko kad ne­ma stru­je. Aj­mo sa to ma­lo ba­te­ri­ja na­pa­da­ti na si­stem, Vla­du, po­li­ti­či­ti, hej­tuj­mo bra­ćo, kad stru­je ne­ma­mo, udri­mo na sve. Ne­moj­mo, ne daj Bo­že, iza­ći na­po­lje, pro­še­ta­ti, dru­ži­ti se ma­lo. A ne, ne. Od to­ga mo­že vi­rus da nas uhva­ti, što će nam to, ka­ko bi­smo tek on­da. E, ne­bi­lo mi ve­će mu­ke od te što ne­ma par sa­ti stru­je. Sad slu­šam mo­ju sta­ri­ju fa­cu ko­ja uče­ći ka­že: „Ma­ja za dva mi­nu­ta čam­cem stig­ne do mo­sta, Mi­lan sa mo­sta že­li da joj ba­ci cvi­jet, a pret­hod­no je iz­ra­ču­nao da cvi­jet tre­ba da slo­bod­no pa­da tri se­kun­de da bi sti­gao do Ma­je, pi­ta­nje je, ko­jom br­zi­nom Mi­lan tre­ba da ba­ci cvi­jet da bi ga Ma­ja uhva­ti­la?”. Ja je ona­ko u ču­du gle­dam, već na­ko­stri­je­še­na, što me išta pi­ta, a ona na­sta­vlja svo­je: „Što ja­dan ne odeš do čam­ca, pa joj ga fi­no ne daš, no me­ni ove ja­de za­da­ješ, moj Mi­la­ne?” I ta­ko se slat­ko ismi­ja­smo jer sva­ko­me je iz­gle­da svoj pro­blem naj­te­ži i naj­bit­ni­ji. Da­nas je bio di­van dan jed­noj div­noj oso­bi i ja od­lu­čim da joj po­klo­nim sit­ni­cu. Ali u na­šem gra­du, ka­ko ni­šta pri­je osam ili de­vet i ne ra­di, ipak na­đem rad­nji­cu i ku­pim ru­žu, i ta­ko sa sve ru­žom kre­nem pre­ma po­slu. Ko­li­ko je bi­lo po­gle­da ka me­ni „pa osam je, a ona no­si ru­žu, ka­ko ru­ža a ni­je osmi mart, ne­mo­gu­će da je ku­pi­la se­bi, ka­ko, za­što” To­li­ko je bi­lo sim­pa­tič­no. Ta­ko smo smi­je­šan i ja­dan na­rod, ali, ne dao Bog, sa­mo da nam za­fa­li stru­je. De­re me PMS, ili ka­ko bih re­kla „p... ma­te­ri­na svi­ma Sin­drom“ ko­ji me da­nas ne­što pi­ta­ju i gnja­ve, zar ne­mam pra­vo da i ja, Bi­se­ni­ja, bu­dem ne­ras­po­lo­že­na, pa ne­moj­mo da odem i po­je­dem po­la ki­le ra­hat lo­ku­ma da se smi­rim. Ne či­kaj­te me lju­di. A pra­vih lju­di oko me­ne je sve ma­nje. Gle­dam, sve glu­mac, fo­li­rant, sprem­no da se ce­re­ka, uvu­če, da im­pro­vi­zu­je i sve se pi­tam oda­kle im to­li­ka kon­di­ci­ja i vo­lja, ja bih po­su­sta­la, iz­gu­bi­la nit, za­bo­ra­vi­la. Moj pod­sta­nar Ja­pa­nac Ha­ši bi mi po­gric­kao po­lo­vi­nu sve­ga i mo­ra­la bih opet po no­tes, da upi­šem, ubi­lje­žim. Ova­ko, ni­šta to sam što sam i ćao. Ne­ma da­lje. A vi­diš, va­lja­lo bi ma­lo da pro­vje­žbam, ko zna, da na­učim da se dru­žim sa „pra­vim” lju­di­ma a ne obič­nim, bez ti­tu­la­ra, zva­nja, zna­nja, ve­li­kih ste­pe­ni obra­zo­va­nja. Da se na­u­čim ce­re­ka­ti na lo­še fo­re i fa­zo­ne, da di­je­lim kur­to­a­zne kom­pli­men­te i is­pi­jam ka­fe sa dru­štvom ko­je je na gla­su i vri­jed­no pa­žnje, a ne sa obič­nja­ci­ma. Ako ho­ću da sam Bi­sa Ha­ri Po­ter mo­ram bi­ti ča­rob­njak a ne nor­ma­lac. A ja sam ne­nor­ma­lac. E, mo­ja dje­co, da mi se vra­ti­ti u va­še go­di­ne, pa da mo­lim pr­vo onu iz vr­ti­ća da mi pr­voj na­mje­sti kre­vet da spa­vam. Spa­va­la bih sva­ki dan i kad se dru­gi igra­ju, a on­da bih se ra­do­va­la ma­lim raz­re­di­ma ško­le, i cr­ti­ca­ma ko­sa-pra­va, pa i ovim za­da­ci­ma iz fi­zi­ke, mo­li­la bih Mi­la­na da ba­ci Ma­ji još ko­ji cvi­jet, sa­mo da ne po­ra­stem i ne po­sta­nem ova­ko ve­li­ka, u sva­kom smi­slu te ri­je­či.
I pi­ta­nje svih pi­ta­nja, što će čo­e­ku/že­ni gla­va ako je/ga bo­li sva­ki dan. Mi­sli­te ma­lo o to­me. Haj­de ostaj­te mi sreć­ni, zdra­vi i ve­se­li.
Lju­bi vas Bi­ska va­ša.