„Ni­je­ste he­ro­ji ni ju­na­ci ako ne ubi­je­te Ri­sta Ma­to­va Bje­li­cu”, ovim ri­je­či­ma se par­ti­zan­ski ko­man­dant Sa­va Mi­za­ra Ko­va­če­vić obra­tio mje­šta­ni­ma i ko­mu­ni­sti­ma banj­sko-vu­če­dol­skog kra­ja. Upra­vo ova re­če­ni­ca osta­la je du­bo­ko ure­za­na u sje­ća­nju Ri­sto­vog si­na Kr­sta, ta­da dva­na­e­sto­go­di­šnjeg dje­ča­ka, a da­nas star­ca od 88 go­di­na. Ri­sto Bje­li­ca bio je pred­sjed­nik Banj­sko-vu­če­dol­ske op­šti­ne, ka­pe­tan pr­ve kla­se, rat­nik sa Bre­gal­ni­ce, Ska­dra i Moj­kov­ca, no­si­lac zlat­ne Obi­li­ća me­da­lje, ko­ju mu je do­di­je­lio kralj Alek­san­dr Ka­ra­đor­đe­vić. Par­ti­za­ni su ga na pre­va­ru uhva­ti­li u ja­nu­a­ru 1942. go­di­ne i za­jed­no sa vu­če­dol­skim pa­ro­hom Va­som Po­po­vi­ćem ubi­li, a po­tom, pre­ma za­pi­si­ma is­tra­ži­va­ča o ko­mu­ni­stič­kim zlo­či­ni­ma, ba­ci­li u ja­mu „Ko­tor” u Du­bra­va­ma iz­nad nik­šić­kog Gor­njeg Po­lja. O bez­da­ni­ci, ko­ja kri­je taj­nu du­gu 76 go­di­na su­ro­vom stra­da­nju ne­is­to­mi­šlje­ni­ka ta­da­šnje vla­sti, „Dan” je ne­dav­no ob­ja­vio eks­klu­ziv­ne po­dat­ke o žr­tva­ma i fo­to­gra­fi­je ko­je svje­do­če o po­sto­ja­nju ljud­skih ko­sti u ja­mi u Du­bra­va­ma.
– Či­ni mi se kao da sam se po­no­vo ro­dio ka­da sam do­če­kao da ne­ko jav­no pro­go­vo­ri i obje­lo­da­ni de­ta­lje su­ro­vo­sti i bru­tal­no­sti nad ne­is­to­mi­šlje­ni­ci­ma ta­da­šnje vla­sti. Imam ja svo­ju sre­ću – tro­je dje­ce, dva­na­e­sto­ro unu­ča­di i pra­u­nu­ča­di, ali me svih ovih go­di­na ti­šti i bo­li isti­na o mom ocu i to što do da­na da­na­šnjeg ni­je­sam mo­gao pro­na­ći nje­go­ve ko­sti i do­stoj­no ih sa­hra­ni­ti. Da­li ste mi na­du i ho­ću da vje­ru­jem da ću to do­če­ka­ti – pri­ča za „Dan” Kr­sto Bje­li­ca iz se­la Ubla u Mje­snoj za­jed­ni­ci Do­nje Cr­kvi­ce kod Nik­ši­ća.
Ri­sto Bje­li­ca ro­đen je 1892. go­di­ne, a kao pre­ga­lac i vi­đe­ni­ji mje­šta­nin u Banj­sko-vu­če­dol­skom kra­ju dva­de­set go­di­na bio je pred­sjed­nik te op­šti­ne. To­kom 1941. go­di­ne, pri­sje­ća se Kr­sto, par­ti­za­ni su se gru­pi­sa­li i u tim kra­je­vi­ma, a sme­tao im je sva­ko ko se ni­je sla­gao sa nji­ho­vom ide­o­lo­gi­jom, ili ih ni­je po­ma­gao. Me­đu ta­kvi­ma bi­li su nje­gov otac i sve­šte­nik Po­po­vić.
– Bio sam di­je­te, ali sam za­pam­tio ri­je­či par­ti­zan­skog ko­man­dan­ta i ni­je mi bi­lo ja­sno za­što po­zi­va na ubi­stvo mog oca. Zna­ju­ći da će taj tre­nu­tak do­ći, a ne že­le­ći da dje­ca i osta­li čla­no­vi po­ro­di­ce gle­da­ju nje­go­vu smrt, moj otac se sa sve­šte­ni­kom Po­po­vi­ćem upu­tio pre­ma Gac­ku. No­ći­li su u ku­ći po­ro­di­ce Ša­ro­vić, ali ih je ne­ko odao par­ti­za­ni­ma, pa je kre­nu­la po­tje­ra za nji­ma. Na pre­va­ru su ih uhva­ti­li, spro­ve­li pre­ko Pi­ve i sju­tra­dan do­ve­li u Gor­nje Po­lje. Tu im je, valj­da, su­đe­no, a Ko­va­če­vić je nu­dio sve­šte­ni­ku Po­po­vi­ću da ba­ci man­ti­ju, plju­ne na krst i pri­dru­ži im se. On je to od­bio, pa su ih li­kvi­di­ra­li. Iako nji­ho­vi po­smrt­ni osta­ci ni­ka­da ni­je­su pro­na­đe­ni, lju­di iz tog kra­ja pri­ča­li su da su im ti­je­la ba­če­na u ja­mu „Ko­tor”. Sa nji­ma je ta­da stra­dao i Du­šan Vo­ji­no­vić, pred­sjed­nik „So­kol­skog dru­štva”, ko­ji je na­kon pa­da Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je bio u Do­njim Cr­kvi­ca­ma – pri­ča sta­ri­na, pri­sje­ća­ju­ći se stra­vič­nih de­ta­lja.
Tra­ge­di­ja nje­go­ve po­ro­di­ce po­če­la je 26 go­di­na pri­je Ri­sto­vog ubi­stva. Kr­stov djed Ma­to do­se­lio se u Do­nje Cr­kvi­ce iz her­ce­go­vač­kog se­la Ko­ri­ta, a sve što je ta­da imao bi­la je sta­ra ko­li­ba gdje je sa su­pru­gom Jo­va­nom iz­ro­dio osmo­ro dje­ce, pet kće­ri i tri si­na – Spa­so­ja, Bog­da­na i Ri­sta. Od ra­da u Ame­ri­ci u Do­njim Cr­kvi­ca­ma stva­rao je ime­tak. Ne­po­kor­nost bi­lo ko­me ko­šta­la ga ja ži­vo­ta, a to je po­tom je to opre­di­je­li­lo da­lju sud­bi­nu nje­go­ve po­ro­di­ce.
– U vri­je­me austro­u­gar­ske oku­pa­ci­je ta­ko ne­po­kor­nog su ga uhap­si­li i in­ter­ni­ra­li u lo­gor u Do­bo­ju. Tu je bio osam da­na, na­kon če­ga su ga ubi­li 1916. go­di­ne i do da­nas ne zna­mo gdje su mu ko­sti. Moj otac Ri­sto išao je ta­mo ka­ko bi po­ku­šao da ga pro­na­đe, ali ni­je uspio. On­da je i sam do­ži­vio slič­nu, a isto­vre­me­no i te­žu sud­bi­nu s ob­zi­rom na to da su Ma­ta ubi­li oku­pa­to­ri dok je moj otac stra­dao od ru­ke bra­će po vje­ri – pre­pri­ča­va Bje­li­ca.
Ta­da su im opljač­ka­li ime­tak, a na­kon Ri­sto­vog ubi­stva iz ku­će gdje su mu osta­li su­pru­ga sa še­sto­ro ma­le dje­ce, brat Spa­so­je sa su­pru­gom i neo­že­nje­ni Bog­dan, ko­mu­ni­sti-par­ti­za­ni su od­ni­je­li sve što su ima­li – hra­nu, no­vac kao i ve­li­ko sta­do ko­za.
– Bi­lo je ta­da u na­šem kra­ju i onih ko­ji se ni­je­su smi­ri­va­li, pa su na­kon što su mi oca ubi­li, go­vo­ri­li: „Tre­ba­lo je i onu šte­nad po­ku­pi­ti i ba­ci­ti u ja­mu da nam ne do­sa­đu­ju”. Da bi nas pre­hra­ni­la maj­ka je ku­va­la tra­vu-ze­lje, a stri­na je išla u Da­bar, ne da ku­pi, no da is­pro­si ne­što... Za­du­go ni­je­smo zna­li da su mi ubi­li oca, sve dok se ni­je po­če­lo pri­ča­ti po se­lu, ali nam ni­ko živ ni­je smio u ku­ću do­ći, svi su nas za­o­bi­la­zi­li. Ne­ki ni­je­su smje­li, a ne­ki ni­je­su htje­li, no su se i Bo­gu mo­li­li da Ri­sta ubi­ju. Je­di­no su nas po­sje­ći­va­li, i to to­kom no­ći, kri­ju­ći, si­no­vi Vi­da­ka Mu­si­ća – Bo­žo i Mi­tar. Oni su nam vi­še va­lja­li no svi ku­mo­vi i pri­ja­te­lji ko­je je moj otac imao, a imao ih je do­sta – pri­sje­ća se sta­ri­na.
Kr­sto se pri­sje­ća da je nje­gov stric Bog­dan išao u Gor­nje Po­lje da se ras­pi­tu­je za bra­ta, ali mu ni­ko ni­šta ni­je že­lio ili ni­je smio ka­za­ti iako su svi su zna­li šta se te tra­gič­ne 1942. go­di­ne de­ša­va­lo u tom kra­ju.
– Ko­li­ko sam ta­da mo­gao da ču­jem od dru­gih, u ja­mi „Ko­tor” umo­re­ni su mno­gi. Za jed­no ju­tro, pri­ča­li su mi, u nju su ba­ci­li ti­je­la pe­to­ri­ce Ta­di­ća iz Pi­ve, ro­đe­nu bra­ću, i do da­nas im se ne zna gro­ba. Svje­stan sam da se sa­da, na­kon što ste vi ob­ja­vi­li, ja­ma na­po­kon mo­ra otvo­ri­ti, ali će te­ško po­tom­ci ra­za­bra­ti ko­sti svo­jih s ob­zi­rom na to ko­li­ko ih je skon­ča­lo u tom bez­da­nu – sma­tra Bje­li­ca.
B.BRA­ŠNjO
Foto: Ž: Šapurić


Do­bro­či­ni­telj i ve­li­ki rad­nik

Kr­sto Bje­li­ca je imao dva­na­est go­di­na ka­da su mu ubi­li oca Ri­sta, ži­vo ga se sje­ća, a zbog če­ga je su­ro­vo li­kvi­di­ran ni­kad ni­je uspio da sa­zna.
– Bio je me­ka sr­ca i ako je vi­dio si­ro­ti­nju, on je po­mo­gao, pa ma o ko­me da se ra­di­lo. U Do­njim Cr­vi­ca­ma je 1939. go­di­ne na­pra­vio ško­lu za ko­ju je vi­še pu­ta slao za­mol­ni­ce Mi­la­nu Sto­ja­di­no­vi­ću, ta­da­šnjem pred­sjed­ni­ku Vla­de Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je. Kad je sa­gra­dio ško­lu, na ko­joj su kom­ši­je ra­di­le i ka­men na ko­nji­ma do­vo­zi­li iz Gac­ka, kre­nuo je da pra­vi ce­stu, ka­ko bi pre­ko Pla­ne spo­jio Cr­kvi­ce sa Bi­le­ćom. Ni­je­dan in­že­njer ta­da ni­je to umio ura­di­ti, pa je on sam sve is­tra­si­rao. Ško­la je pro­pa­la sve dok se pri­je ne­ko­li­ko go­di­na ni­je po­ja­vio naš brat­stve­nik Bra­ni­slav Ba­njo Bje­li­ca, ko­ji je ta­da po pr­vi put jav­no po­me­nuo ime mog oca. Do­šao je kod me­ne i re­kao da će obje­kat ob­no­vi­ti i na po­sta­vi­ti plo­ču sa ime­nom i li­kom mo­ga oca. S ob­zi­rom na to ka­kvo je vri­je­me, ni­je­sam vje­ro­vao da će to ura­di­ti sve dok ni­je za­vr­še­no. Ne­iz­mjer­no sam mu za­hva­lan – i ja i mo­ja dje­ca – po­ru­čio je Kr­sto Bje­li­ca.


Svje­dok stra­vič­nog po­ko­lja

– Bio sam di­je­te ka­da sam pro­na­šao eks­plo­ziv­nu na­pra­vu ko­ja mi je u ru­ka­ma eks­plo­di­ra­la i po­vri­je­di­la me. Ta­da me je na ko­nju do bol­ni­ce u Bi­le­ću do­pre­mio Ja­kov Mi­lo­vić, ko­ji je iz­bje­gao stra­vič­nu smrt od usta­ša u Ko­rić­koj ja­mi. I u Bi­le­ći sam vi­dio stra­ho­tu, u ta­mo­šnjoj bol­ni­ci le­ža­la su 44 ra­nje­na voj­ni­ka, čet­ni­ka. Kad su par­ti­za­ni do­šli, sva­kog su u kre­ve­tu ubi­li, sve sam to vi­dio. On­da su is­ko­pa­li je­dan ve­li­ki grob i, za­jed­no su ih sa dru­gim po­gi­nu­li­ma, ali i ži­vo­ti­nja­ma ko­je su stra­da­le od rat­nih dej­sta­va, tu i za­tr­pa­li – is­pri­čao je Bje­li­ca.


Gol­go­ta i na­kon oče­vog ubi­stva

Od ko­mu­ni­sta-par­ti­za­na Ri­sto­va po­ro­di­ca ni na­kon nje­go­ve smr­ti ni­je ima­la mi­ra. Kr­sto se pri­sje­ća da su ih če­sto uz­ne­mi­ra­va­li i pre­tre­sa­li ku­ću, a on­da ih 1944. go­di­ne i is­tje­ra­li iz nje.
– Ne znam šta su tra­ži­li, ali ni­ka­da ni­šta ni­je­su pro­na­šli, osim po­ne­što od hra­ne što bi od­no­si­li. To­kom 1944. go­di­ne u na­šu ku­ću smje­sti­li su svo­je je­di­ni­ce, u ovoj so­bi gdje sa­da sje­di­mo bo­ra­vio je Vla­do Še­grt. Mi smo bo­ra­vi­li u sta­roj dr­ve­noj ko­li­bi, a stric Spa­so­je, ko­ji je ta­ko­đe uče­stvo­vao u bi­ci na Moj­kov­cu, gdje je i ra­njen, ta­da je pao i po­vri­je­dio kič­mu. Ne­po­kre­tan je le­žao is­pod jed­nog dr­ve­ta. Ta­ko je bi­lo pu­na 104 da­na, a on­da 2. ok­to­bra 1944. go­di­ne kad su par­ti­za­ni oti­šli u Bi­le­ću ko­ju su pre­u­ze­li od čet­ni­ka, u na­šoj ku­ći su osta­vi­li je­dan vod od ne­ko­li­ko njih. Me­ni je na­re­đe­no da im do­no­sim vo­du i mo­rao sam – pri­ča Bje­li­ca.
Pri­ti­sci ni­je­su pre­sta­ja­li ni ka­sni­je, pa ni po­ro­dič­na grob­ni­ca u Do­njim Cr­kvi­ca­ma ni­je mo­gla bi­ti po­dig­nu­ta ona­ko ka­ko je Kr­sto že­lio. Svo­je­vre­me­no je u tom gro­blju na­pra­vio ko­stur­ni­cu, ali na spo­me­ni­ku ni­je smio na­pi­sa­ti oče­vo ime jer je znao da će ga po­lo­mi­ti.
– Na spo­me­ni­ku sam ure­zao dvi­je ukr­šte­ne sa­blje sa oče­vih ka­pe­tan­skih či­no­va, a is­pod nje ime­na svih pre­mi­nu­lih čla­no­va na­še po­ro­di­ce, osim Ri­sto­vog. Me­đu­tim, ne­ko me je i za to ošpi­jao, pa su ne­ki do­šli da mi ka­žu da to mo­ram ski­nu­ti, ili će sru­ši­ti spo­me­nik. Oti­šao sam u Tre­bi­nje kod maj­sto­ra i za­mo­lio da na­pra­vi ma­nju plo­ču ka­ko bih njom pre­krio sa­blje. To je bi­lo osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, i eto i ta­da im je moj otac sme­tao – ka­zao je Bje­li­ca.
Na spo­men-plo­či, ko­ju je on mno­go ka­sni­je, ipak, ski­nuo ure­zav­ši i oče­vo ime, na­pi­sa­no je: „Po­di­go­še svo­jim pre­ci­ma za­hval­ni po­tom­ci”.