-Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj

Pi­sac na­vo­di da su Ći­ru u se­lu zva­li „pop ala” zbog pro­ždr­lji­vo­sti, a Spi­ru „pop ke­sa” zbog to­ga što je pre­tje­ra­no vo­lio no­vac. On im to za­mje­ra, ali ih ne opi­su­je kao lo­še već kao do­bre lju­de. Mje­šta­ni u se­lu su slo­žni i uvi­jek sprem­ni za ve­se­lje i za­ba­vu, a po­po­vi uži­va­ju u iz­o­bi­lju i od­lič­no se me­đu­sob­no sla­žu. Film „Pop Ći­ra i pop Spi­ra” je po­sli­je svih pul­skih uz­bu­đe­nja, na­gra­da i po­hva­la, po­stao pred­met ras­pra­ve o film­skom iz­ra­zu u do­me­nu ko­me­di­je i gra­ni­ca­ma iz­me­đu po­zo­ri­šta i fil­ma. U dje­lu ka­kvo je za­mi­sli­la i re­a­li­zo­va­la So­ja Jo­va­no­vić bi­lo je mno­go i pa­žlji­vo izar­ba­nih de­ta­lja, do­sta re­a­li­zma, ali sve u ta­kvom oda­bi­ru pred­me­ta i bo­ja da se sli­ka gra­ni­či­la sa sti­li­za­ci­jom. To je omo­gu­ća­va­lo da re­kon­stru­i­še at­mos­fe­ru voj­vo­đan­skih raz­gle­di­ni­ca sa bez­broj ka­rak­te­ri­stič­nih ni­jan­si i aran­žma­na ko­ji su tu bi­li ne sa­mo zbog ukra­sa već i da zbi­va­nju da­ju što ve­ću i pot­pu­ni­ju ži­vo­pi­snost. Kri­ti­ča­ri su u to­me vi­dje­li sje­ća­nje na sve one bi­der­ma­jer­ske al­bu­me, pre­pu­ne vr­lo li­je­po aran­ži­ra­nih pro­sto­ra. So­ja Jo­va­no­vić ni­je bje­ža­la od to­ga, ubi­je­đe­na da je to i ono naj­ljep­še što na­la­zi kod Ste­va­na Srem­ca.
Zbog to­ga, su­prot­no ne­kim su­ge­sti­ja­ma, ona od ove aneg­dot­ske pri­če o dva po­pa, dvi­je po­pa­di­je, dvi­je ćer­ke i jur­nja­vi za ze­tom ni­je htje­la da pra­vi sa­ti­rič­nu ko­me­di­ju, da gru­blje osli­ka­va vri­je­me, da tra­ži uzro­ke ova­kvom men­ta­li­te­tu. Bi­lo joj je do­volj­no da se za­dr­ži sa­mo na li­ko­vi­ma i onom što je osnov­no u za­ple­tu. Bra­ni­la je upor­no svo­je tu­ma­če­nje ro­ma­na i ni­je že­lje­la da pru­ži do­ka­ze oni­ma ko­ji su, svo­jim li­te­rar­nim ana­li­za­ma, bi­li ubi­je­đe­ni da ovi Srem­če­vi opi­si ne­ma­ju po­treb­nu di­na­mič­nost i da ni­su po­god­ni za ekra­ni­za­ci­ju. Ovo je film, sto­ga, pre­pun at­mos­fe­re tog se­o­skog bi­der­ma­je­ra kroz ko­ji i va­lja po­sma­tra­ti sve ono što se do­ga­đa u fil­mu. Ozbilj­ni­ja po­re­đe­nja po­ka­zu­ju da od­nos pre­ma Srem­cu ni­je bio do­volj­no is­tra­ži­vač­ki i da je u oda­bi­ra­nju ma­te­ri­ja­la pre­vag­nu­lo po­zo­ri­šno is­ku­stvo. Po­re­đe­njem fil­ma sa ne­kim od po­zna­tih prad­sta­va tog vre­me­na la­ko se mo­glo do­ći do za­ključ­ka da je film uglav­nom i za­dr­žao fak­tu­ru jed­ne pred­sta­ve i u ve­zo­vi­ma iz­me­đu po­je­di­nih dje­la pri­mje­ću­ju se i po­je­di­ni či­no­vi. Ka­ko je film tra­žio mno­go vi­še od ovih dis­po­zi­ci­ja, to je ipak do­šlo do in­ter­ven­ci­je u fa­bu­li ka­ko bi naj­bo­lji frag­men­ti iz Srem­če­vog tek­sta mo­gli što lak­še da se pre­tvo­re u ža­nr sli­ke. Do­sta du­go se vre­me­na gu­bi­lo na stva­ra­nju at­mos­fe­re, pred­sta­vlja­nju li­ko­va i na­sto­ja­nju da ta ras­pli­nu­ta fa­bu­la do­đe do svo­je ubje­dlji­vo­sti. Zbog to­ga su ne­ki li­ko­vi, po­put Ša­ci­nog, po­ne­što žr­tvo­va­ni, za­tim je iz­vje­snim opi­si­ma da­to pre­vi­še mje­sta, a i ne­ki frag­men­ti va­žni za in­tri­gu, kao što je za­mje­na zu­ba i pu­to­va­nje po­po­va, iz­gu­bi­li su po­treb­na ob­ja­šnje­nja i pra­vi pro­stor u di­na­mi­ci fil­ma. Ro­man je is­ko­ri­šćen ali ni­je tu­ma­čen na nov i ori­gi­nal­ni­ji na­čin. U iz­gra­đi­va­nju nje­go­ve kom­po­zi­ci­je bi­tan fak­tor je bi­la glu­mač­ka igra. Ka­ko su pop Ći­ru i pop Spi­ru tu­ma­či­la dva po­zna­ta glum­ca sa ve­li­kim is­ku­stvom u igra­nju Srem­če­vih li­ko­va, Mi­lan Aj­vaz i Jo­van Gec, a uz njih Lju­bin­ka Bo­bić i Ne­ven­ka Mi­ku­lić u ulo­ga­ma po­pa­di­ja – to je nji­ho­vo shva­ta­nje ko­mič­nog uti­ca­lo na for­mi­ra­nje iz­ra­za u ci­je­lom fil­mu.
Po­po­vi, ako ni­su na ne­koj pro­sla­vi za bo­ga­tom tr­pe­zom, on­da se go­ste u svo­jim do­mo­vi­ma. Nji­ho­ve dvi­je ćer­ke (Ju­ca i Me­la­ni­ja) do­bre su dru­ga­ri­ce, uvi­jek su do­bro ras­po­lo­že­ne i bez­bri­žno ća­ska­ju jed­na sa dru­gom.
(Na­sta­vi­će se)