-Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

Tri­de­set go­di­na pri­je smr­ti, tač­ni­je 21. de­cem­bra 1962, Mi­ha­i­lo La­lić je za­pi­sao da „ko­mu­ni­zam, i kad bi bio iz­mi­šlje­na stvar, is­pla­tio bi se čo­vje­čan­stvu kao ilu­zi­ja ko­ja je tra­ja­la vi­še od sto go­di­na i stvo­ri­la stva­ri i is­ku­stva ko­ja će po­tra­ja­ti”. U svom po­sljed­njem in­ter­vjuu, tri­de­set osam da­na pri­je smr­ti, on je do­dao: „I po­sli­je fa­tal­nih iz­da­ja ko­je se ni­žu po­lo­vi­nom dva­de­se­tog vi­je­ka i te­ških tra­gič­nih is­ku­sta­va ko­ji­ma se kra­ja ne zna, ja i da­lje osta­jem pri to­me što sam na­pi­sao.”
Naj­na­ka­rad­ni­ja po­ja­va dru­ge po­lo­vi­ne dva­de­se­tog vi­je­ka je so­ci­ja­li­stič­ki na­ci­o­na­li­zam, za­pi­sao je La­lić 16. no­vem­bra 1963. go­di­ne.
– Još u da­ni­ma Dru­ge in­ter­na­ci­o­na­le, u vi­še­na­ci­o­nal­nim dr­ža­va­ma ka­kva je bi­la Austri­ja, prak­sa je bi­la po­ka­za­la da rad­nič­ka kla­sa, pa ni s njom ve­za­na in­te­li­gen­ci­ja, ni­je imu­na ni ot­por­na pre­ma vi­ru­si­ma šo­vi­ni­zma. To je tre­ba­lo ima­ti na umu, ali lju­di la­ko za­bo­ra­ve sve što se ne sla­že sa nji­ho­vim uljep­ša­va­nji­ma. Za­bo­ra­ve pa se po­sli­je ču­de, kao to ja u dnev­ni­ku.
* “Kad se svi dru­gi šo­vi­ni­zmi umi­re i pri­ta­je, is­pli­va taj naš (cr­no­gor­ski, prim. B.S.) – glu­plji od svih dru­gih, da ih pro­bu­di.” (9. ju­la 1981. go­di­ne)
– Glu­plji, mi­slim, za­to što se ma­lim na­ro­di­ma ne is­pla­ti šo­vi­ni­zam: iz­la­že ih opa­sno­sti­ma da is­pad­nu smi­je­šni. Ne is­pla­ti im se ni kao osve­ta za uvre­de jer ih ome­ta u tra­že­nju pri­klad­ni­jeg pu­ta...
* „Ima li na­de da će ovaj osve­ta­ma i pi­zma­ma po­ci­je­pa­ni na­ro­dić (mi­sli na Cr­no­gor­ce, prim. B.S.) ika­da po­sta­ti ne­što vi­še no kr­plja­vi­na po­ci­je­pa­na ple­men­skim za­vi­sti­ma?” (8. ma­ja 1981. go­di­ne)
– Nad­ži­vje­še na­ša ple­me­na sla­bač­ku dr­ža­vu Nje­go­še­vu i tra­ljav ka­pi­ta­li­zam be­o­grad­ski i so­ci­ja­li­zam ugo­sti­telj­skog ti­pa i... vi­dje­će­mo šta je još na re­du, no ple­me­na su ta­ko tvr­do­gla­va i ži­la­va da će nad­ži­vje­ti sva­ko no­vo zlo i do­bro.
* Uop­šte, iz­gle­da: ma­lo je ze­ma­lja s ta­ko mno­go mr­žnje kao što je na­ša – za­pi­sao je La­lić 15. ju­na 1968, a tri go­di­ne ka­sni­je, 8. apri­la 1971, on se pi­ta: kad se sva­đa­ju Sr­bi i Hr­va­ti, za­što pri­je dru­gih kr­vlju mo­ra­ju da pla­ća­ju Cr­no­gor­ci?
(Bio je to, da pod­sje­tim, pe­ri­od ve­li­kih po­li­tič­kih pre­vi­ra­nja i tur­bu­len­ci­ja u Sr­bi­ji i Hr­vat­skoj, sje­če gla­va zbog srp­skog „anar­ho­li­be­ra­li­zma” i hr­vat­skog pro­u­sta­škog na­ci­o­na­li­zma. U svim slič­nim pri­li­ka­ma, a bi­lo ih je u isto­ri­ji vi­še, na­ro­či­to za če­tvrt vi­je­ka pri­je to­ga, Cr­no­gor­ci su žu­ri­li da is­pred­nja­če i is­pr­se se na jed­noj ili na dru­goj stra­ni, da se ogla­se pr­vi i ku­ku­ri­jek­nu pri­je zo­re. I, na­rav­no, uvi­jek pla­ća­li ceh. Bi­lo bi vje­ro­vat­no ta­ko i u toj čist­ki da se ni­je na­šlo um­nih, mu­drih lju­di, ko­ji su se pi­ta­li i re­zo­no­va­li po­put La­li­ća. A za to što su Cr­no­gor­ci­ma ta­da taj „pri­mat” i „sla­va” iz­ma­kli sva­ka­ko je naj­za­slu­žni­ji Velj­ko Vla­ho­vić, u to vri­je­me vr­lo ugled­ni i uti­caj­ni Cr­no­go­rac u dr­žav­nom i par­tij­skom vr­hu ze­mlje, ko­ji je do­šao iz Be­o­gra­da u Ti­to­grad i na par­tij­skom ple­nu­mu „stao na lop­tu” i ohla­dio usi­ja­ne gla­ve cr­no­gor­ske, osu­je­tio ih da se ne is­tr­ča­va­ju i ne žu­re da i ta­da bu­du pr­vi i naj­gla­sni­ji, na­po­me­na B.S).
* „Slo­ve­ni­ja i Hr­vat­ska tak­mi­če se, pre­ti­ču se, pro­gla­ša­va­ju jed­na dru­gu an­ti­srp­skom hi­ste­ri­jom. Sr­bi­ja po­pu­šta šo­vi­ni­stič­kim in­stink­ti­ma i kri­ci­ma. Vaj­ni hr­vat­ski ko­mu­ni­sti uža­snu­ti su ći­ri­li­com – ne kri­ju to, no se čak i hva­le. S dru­ge stra­ne is­ko­pa­li La­za­re­vu po­gi­bi­ju! No­se ko­sti u san­du­ku od ma­na­sti­ra do ma­na­sti­ra. Po­po­vi se po­su­ka­li, vi­ju se ho­dže sa čal­ma­ma; mu­te fra­tri iz po­mr­či­ne. Po­vam­pi­ri­le se bra­de, ko­kar­de, ode­žde, kr­sto­vi i bar­ja­ci. Pre­pla­vlju­je nas val ko­smič­ke ši­zo­fre­ni­je...” (28. ju­na 1988. go­di­ne)
– Iz­gle­da­lo je kao ši­zo­fre­ni­ja ko­lek­tiv­na, i bi­la je, ali se iza nje kri­lo ne­što dru­go: ak­ci­ja pla­će­na, raz­ra­đe­na, kom­bi­no­va­na uz uče­šće spe­ci­ja­li­sta, niz va­tre­nih kon­ce­ra­ta sa di­ri­gen­ti­ma. Ulo­ge su po­di­je­lje­ne, pro­u­če­ne, pri­pre­mlje­ne: jed­ni za­du­že­ni da iza­zo­vu, dru­gi da iza­zov is­ko­ri­ste kao po­vod da se mr­žnja dig­ne do klju­ča­nja na obje stra­ne...
Sju­tra: ČUD­NA BOLj­KA SLO­VEN­SKA


Od če­tvrt­kauz „Dan”

Felj­ton je ra­đen po no­voj knji­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća „Ni­kad kra­ja tam­ni­ca­ma – La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke“, ko­ja je iza­šla iz štam­pe i mo­ći će da se ku­pi uz “Dan“ na svim pro­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na od če­tvrt­ka, 25. ja­nu­a­ra.


La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke

„Do­ček nje­mač­kih osva­ja­ča u Za­gre­bu, Pa­ve­li­će­va dr­ža­va i kla­nja, Ru­pel, Ljo­tić, Pe­ća­nac, Ne­dić, ge­ne­ral Dra­ža, Đu­ri­šić, Sta­ni­šić, mu­sli­man­ske mi­li­ci­je, šip­tar­ske ban­de i ono što se da­nas ku­va u po­ta­ji, sve je to sa­mo na­sta­vak du­ge tra­di­ci­je. Ono što se vje­ko­vi­ma go­mi­la­lo ne mo­že se i ne­će se iz­li­je­či­ti bez vje­ko­va is­pa­šta­nja i za­bo­ra­vlja­nja.“
***
„Za bor­bu ni­kad ni­je pre­ra­no, po­što je ona ko­smič­ki prin­cip, ali za po­bje­de, za fan­fa­re, za osve­te, va­zda je pre­ra­no, va­zda se po­ka­že da je tre­ba­lo pri­če­ka­ti, od­lo­ži­ti, od­mje­ri­ti. Čet­ni­ci­ma, na pri­mjer, za bor­bu pro­ti­vu oku­pa­to­ra bi­lo je pre­ra­no, ali za li­ko­va­nje nad za­ro­blje­nim par­ti­za­ni­ma, žu­ri­lo im se od po­čet­ka. Na­ža­lost, u ra­tu se pre­kra­da­ju ne sa­mo pa­met­ni, no i glu­pi pro­na­la­sci i obi­ča­ji pro­tiv­ni­ka.“
***
„Ako sa­be­reš zle pri­li­ke i zle vla­sti i nji­ho­ve zle za­ko­ne i još go­re iz­vr­ši­o­ce, i zli na­rod ne­str­plji­vi, na­sr­tlji­vi, uje­vi­ti, ko­ji od bi­je­de i na­si­lja ne po­sta­je pi­to­mi­ji – iz to­ga zbi­ra ne iz­gle­da da se išta do­bro mo­že iz­le­ći. Kod nas ba­rem ni­je se iz­le­glo ni­šta osim sve že­šće že­lje da se ne­kud ode, i to što da­lje.”