-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Pre­mje­štaj iz Sko­plja u Beč do­šao je Ri­sti­ću kao od­mor po­sli­je osam go­di­na ba­vlje­nja na­ci­o­nal­nom po­li­ti­kom u Tur­skoj. U Be­ču je slu­žbo­vao od 16. ja­nu­a­ra 1898. do 27. ma­ja 1899. go­di­ne. U jed­nom od pr­vih pi­sa­ma sa no­vog po­lo­ža­ja iz­ra­zio je ne­ku vr­stu za­do­volj­stva što se nje­go­va po­do­zri­vost pre­ma Pa­tri­jar­ši­ji i Gr­ci­ma po­ka­za­la kao oprav­da­na jer su po­no­vo „uda­ri­li u stra­nu”, što Sto­ja­nu No­va­ko­vi­ću si­gur­no ni­je pra­vo jer je on naj­vi­še „zi­dao na mo­gu­ću po­god­bu s Gr­ci­ma”.
U pre­pi­sci sa Jo­va­nom Jo­va­no­vi­ćem Pi­žo­nom, Ri­stić je pra­tio si­tu­a­ci­ju u Sta­roj Sr­bi­ji i Ma­ke­do­ni­ji. Če­sto je u pi­smi­ma iz Be­ča ocje­nji­vao do­ga­đa­je i lju­de, kao na pri­mjer, mi­tro­po­li­te, pri­zren­skog Di­o­ni­si­ja (1896–1901) i skop­skog Fir­mi­li­ja­na (1899–1903).
„Di­o­ni­si­je u Pri­zre­nu po­sti čak i Go­spo­đin­ski post uz smr­dljiv zej­tin ta­ko da mu čak iz Sko­plja mo­ram ši­lja­ti do­bar so­lun­ski, a Fir­mi­li­jan ne mo­že da iz­dr­ži če­sti­to ni pr­vu Ne­dje­lju Bo­žić­nog iako u Sko­plju po­sti­ti je ko­li­ko bi­ti i gur­man: po­mi­sli, ta­mo oka pa­strm­ke, i to one pla­nin­ske, ko­šta 10 skop­skih gro­ša, a oka naj­bo­ljeg zej­ti­na ne vi­še od 9 so­lun­skih.”
Za mi­tro­po­li­ta Fir­mi­li­ja­na ni­je imao li­je­pe ri­je­či.
„Je­zik mu je da Bog sa­ču­va. Ono što obi­čan čo­vek i ne mi­sli, nje­mu je, po­pu, ka­za­ti ko­li­ko po­pi­ti ča­šu vo­de.”
Ri­stić je mno­go bri­nuo o to­me ko će na­sta­vi­ti Ka­ri­ćev i nje­gov rad na po­di­za­nju Sko­plja kao cen­tra na­ci­o­nal­nih po­slo­va u Osman­skom car­stvu. U je­sen 1898. go­di­ne pred­lo­žio je Sve­ti­sla­va Si­mi­ća za kon­zu­la u Sko­plju.
„On bi sad ta­mo pao kao bla­ga i dav­no iš­če­ki­va­na ki­ša po­sli­je du­ge su­še i bla­go­si­ljao bi ga sva­ko mi­sle­no srp­sko sr­ce.”
Mi­ha­i­lo Ri­stić se vra­tio u Ma­ke­do­ni­ju u ju­lu 1899. go­di­ne. Du­žnost bi­tolj­skog kon­zu­la pri­mio je 23. ju­la/4. av­gu­sta. Ka­sa kon­zu­la­ta bi­la je pra­zna, pa se Pi­žo­nu po­ža­lio na pret­hod­ni­ka Mi­loj­ka Ve­se­li­no­vi­ća zbog ote­za­nja pri­mo­pre­da­je du­žno­sti. Ve­se­li­no­vić je, na­i­me, htio da sa so­bom po­ne­se sve pro­svjet­ne ra­ču­ne, a pre­da sa­mo re­dov­ne i in­ven­tar. Ri­stić je sum­njao da pro­svjet­ni ra­ču­ni ni­je­su u re­du, jer ve­li­ki broj uči­te­lja ni­je pri­mio pla­tu ni za pr­vo ni za dru­go tro­mje­seč­je. Slu­žbo­va­nje u Bi­to­lju iza­zva­lo je po­seb­nu pa­žnju bu­gar­skih tr­go­vin­skih age­na­ta. Oni su iz­vje­šta­va­li da srp­ski kon­zul ru­ko­vo­di srp­skom pro­pa­gan­dom, ko­ja se, iz­me­đu osta­log, sa­sto­ja­la u ši­re­nju srp­skih nat­pi­sa po gra­du i uvo­đe­nju evrop­ske ku­hi­nje u srp­ski ho­tel, ka­ko bi stran­ci što če­šće svra­ća­li i vi­dje­li da u gra­du za­pra­vo ži­ve Sr­bi. Bu­gar­ski agen­ti su oci­je­ni­li i da je Ri­stić do­veo mno­ge „ne­po­treb­ne” uči­te­lje i uči­te­lji­ce ko­ji su ima­li je­dva po ne­ko­li­ko ča­so­va ne­djelj­no, ali su za­to u me­đu­vre­me­nu „pa­ra­di­ra­li grad­skim uli­ca­ma”. Bu­gar­ski iz­vje­šta­ji su go­vo­ri­li i da je Ri­stić pot­ku­plji­vao tur­ske či­nov­ni­ke i uti­caj­ne gra­đa­ne, sve u ci­lju su­zbi­ja­nja bu­gar­ske kul­tur­ne i pro­svjet­ne pro­pa­gan­de. Lič­no je išao da agi­tu­je po se­li­ma, po­sje­tio je Pri­lep i Kru­še­vo, gdje je na­sto­jao da se otvo­ri srp­ska ško­la. Bu­gar­ski agen­ti su pri­mi­je­ti­li i da je po­ku­šao da na­go­vo­ri pre­span­skog mi­tro­po­li­ta An­ti­ma da sa­ra­đu­je sa srp­skom pro­pa­gan­dom. To­kom slu­žbo­va­nja u Bi­to­lju, Ri­stić je u dva ma­ha pu­to­vao po Bi­tolj­skom vi­la­je­tu, u je­sen 1899. i u lje­to 1901. go­di­ne. Na pr­vom pu­to­va­nju u Pri­lep i Kru­še­vo sa­ku­pljao je i po­dat­ke za voj­ni iz­vje­štaj. Dru­gi put je išao tra­som Pri­lep–Po­reč–Ki­če­vo. Obi­la­zio je srp­ske ško­le i ma­na­sti­re. U svo­jim iz­vje­šta­ji­ma pi­sao je o sta­nju u vi­la­je­tu, o ne­si­gur­no­sti i zu­lu­mi­ma i mje­ra­ma vla­sti da obez­bi­je­di mir.
„Pi­sa­ti vi­še o zu­lu­mi­ma iz­li­šno je. Njih je bi­lo, ima ih i bi­će ih sve dok ova ze­mlja bu­de tur­ska [...] Po­sta­vlja­ti pi­ta­nje o na­či­nu ka­ko da pre­sta­nu, zna­či po­sta­vi­ti, pi­ta­nje o re­for­ma­ma u Tur­skoj, dru­gim ri­je­či­ma po­sta­vi­ti pi­ta­nje o pre­stan­ku tur­skog go­spo­dar­stva u ovom ze­mlja­ma”, na­pi­sao je u iz­vje­šta­ju Mi­ni­star­stvu ino­stra­nih dje­la.
Kon­zul­stvo u Bi­to­lju je zva­nič­no za­vr­ši­lo u ju­lu 1903. go­di­ne, ka­da je pre­mje­šte­no u Sko­plje. U pr­voj po­lo­vi­ni 1904. go­di­ne, Ri­stić je na­krat­ko bio srp­ski di­plo­mat­ski agent u So­fi­ji.
Na mje­stu ge­ne­ral­nog kon­zu­la u Sko­plju Ri­stić se na­šao još dva pu­ta, od 10. ju­la 1903. do 1. ju­na 1904. i od 29. ju­na 1904. do 10. ju­na 1906. go­di­ne. Za vri­je­me nje­go­vog kon­zu­lo­va­nja u Sko­plju, rad srp­ske or­ga­ni­za­ci­je se učvr­stio. Ne­sum­nji­vo, za­slu­ge za to pri­pa­da­ju Ri­sti­ću. Austro­u­gar­ski kon­zul u Sko­plju Got­bil (Bo­gu­mil) Pa­ra hva­lio je Ri­sti­će­vo ra­zu­mi­je­va­nje re­al­no­sti i ru­ko­vo­đe­nje kon­kret­nim či­nje­ni­ca­ma, za raz­li­ku od pret­hod­ni­ka Kur­to­vi­ća, ko­ji je pi­sao po­li­tič­ke iz­vje­šta­je „pu­ne buj­ne fan­ta­zi­je”. Upra­vo u to vri­je­me srp­ska na­ci­o­nal­na pro­pa­gan­da u Ma­ke­do­ni­ji, za­jed­no sa osta­lim bal­kan­skim na­ci­o­nal­nim pro­pa­gan­da­ma, pre­ra­sla je u oru­ža­ni ob­lik. Ri­stić je sma­trao da Sr­bi­ja mo­ra ima­ti če­te u Tur­skoj, ali da one tre­ba da se for­mi­ra­ju od Sr­ba ži­te­lja Tur­ske, ko­ji po­zna­ju do­ma­će pri­li­ke i ko­ji bi se na­o­ru­ža­li oruž­jem na­ba­vlje­nim u Tur­skoj, s ci­ljem da osta­nu u na­ro­du i da svo­jim pri­su­stvom ot­klo­ne pri­ti­sak bu­gar­skih če­ta. Oci­je­niv­ši da čet­nič­ku ak­ci­ju vo­de lju­di ko­ji se ma­lo ra­zu­mi­ju u te po­slo­ve, na otvo­ren na­čin i jav­no, Ri­stić je upo­zo­ra­vao na opa­snost kom­pro­mi­to­va­nja Sr­bi­je po pi­ta­nju re­for­mi u Tur­skoj, isto­vre­me­no iz­no­se­ći stav da bi za Sr­be u Tur­skoj bi­lo naj­ko­ri­sni­je da spolj­nu po­li­it­ku vo­di Mi­ni­star­stvo ino­stra­nih dje­la, a ne pa­tri­ot­ska udru­že­nja.
(NA­STA­VI­ĆE SE)