-Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

Na­su­prot osta­lim đa­ci­ma be­ran­ske gim­na­zi­je, bu­du­ćim po­zna­tim pje­sni­ci­ma i knji­žev­nim stva­ra­o­ci­ma ko­ji su po­ni­kli u ovoj ško­li i već ta­da ob­ja­vi­li pr­ve ra­do­ve, i ta­da skrom­ni i po­vu­če­ni Mi­ha­i­lo La­lić, ne­si­gu­ran da li ima sna­ge da stva­ra, da li to što pi­še ima vri­jed­no­sti, ta­jio je svo­je ra­do­ve i skla­njao ih da­le­ko od oči­ju dru­gih.
„Či­tao sam mno­go – ka­zi­vao je da­lje La­lić – sve što mi je u onoj osku­di­ci mo­glo do­ći do ru­ku. Sa Ivom An­dri­ćem, Gor­kim i Le­o­ni­dom An­dre­je­vim ni­ko­ga ni­je­sam mo­gao po­re­di­ti. Sa An­dri­ćem po­seb­no. Ja sam nje­gov dav­na­šnji đak. Još u tre­ćem raz­re­du sam či­tao onu nje­go­vu pr­vu zbir­ku pri­ča iz 1924. go­di­ne. Bio je to do­ga­đaj i du­go go­di­na ka­sni­je sam mi­slio da vi­še ni­šta ne bih tra­žio ne­go da na­pi­šem jed­nu pri­ču ko­ja bi se mo­gla rav­na­ti sa ‘Ali­jom Đer­ze­le­zom’ ili ‘Mu­sta­fom Ma­dža­rom’.
On­da sam ga kao ‘bru­coš’ vi­dio ži­vog i slu­šao kad je na Ko­lar­če­vom uni­ver­zi­te­tu dr­žao pre­da­va­nje o Nje­go­šu. Ka­kav li je to tek bio do­ži­vljaj! On Bo­sa­nac, este­ta, ar­ti­sta i ve­li­ki pi­sac pa o mom Nje­go­šu go­vo­ri ta­ko li­je­po, ka­ko bih ja sa­mo po­že­lio!
A on­da, ne­gdje u no­vem­bru 1944. go­di­ne, na po­vrat­ku iz rop­stva iz Grč­ke, u Bar­le­ti u Ita­li­ji, ne­ka­ko mi je do­šao do ru­ke je­dan od pr­vih bro­je­va tek ob­no­vlje­ne ‘Po­li­ti­ke’. Pi­še da je Ivo An­drić živ pre­te­kao rat, i da se ni­je kom­pro­mi­to­vao, da je ostao ‘naš’. Za­i­sta sam bio sav sre­ćan i zbog Iva i zbog Velj­ka Pe­tro­vi­ća za ko­je­ga sam usko­ro ta­ko­đe sa­znao da je ostao živ i ča­stan...
Ne­gdje u sed­mom raz­re­du ot­krio sam dva no­va ve­li­ka pi­sca i ste­kao je­dan no­vi sud o knji­žev­nom ra­du uop­šte. Iako ih ni­je bi­lo u škol­skom pro­gra­mu, ne­ka­ko su mi do­pr­la do ru­ku dje­la Bo­re Stan­ko­vi­ća i Mi­ro­sla­va Kr­le­že. Na­ro­či­to je Kr­le­ža na me­ne osta­vio sna­žan uti­sak.
Shva­tio sam ta­da da knji­žev­nost ni­je sa­mo za­ba­va i pod­sti­caj za raz­mi­šlja­nje ne­go i ak­ci­ja, da čo­vjek mi­je­nja svi­jet kri­ti­ku­ju­ći ono što za­pa­zi i kon­sta­tu­je da ne vri­je­di. Bio je to za me­ne ve­li­ki pod­strek za ko­nač­no opre­dje­lje­nje i pod­sti­caj da poč­nem ne­što i kon­kret­no da ra­dim.
Od­ne­kud se, ipak, u me­ni bi­la uvri­je­ži­la že­lja da stu­di­ram me­di­ci­nu. Sre­ćom, sa­mo dok sam do­šao u Be­o­grad gdje sam br­zo shva­tio da ja to ne mo­gu i da to ni­je za me­ne. Znao sam da ni pra­vo ni­je za me­ne i ni­kad ga ni­je­sam za­vo­lio ali, eto, upi­sao sam i po­čeo da stu­di­ram. Stu­di­rao sam pra­vo, a stal­no se ba­vio knji­žev­no­šću. Oku­ra­žio sam se i po­čeo po­ne­što i da ob­ja­vlju­jem. Ta­ko je 1934/35. go­di­ne na­stao cio je­dan ci­klus pri­ča, mo­tiv­ski ve­za­nih za rod­ni kraj. Osje­ćao sam, či­ni mi se, ne­ka­kvu opa­snost, ne­ka­kav oblak ko­ji se po­no­vo nad­vi­ja nad na­še kra­je­ve pa sam se pri­sje­tio onih muč­nih go­di­na i rop­stva iz Pr­vog svjet­skog ra­ta. Sje­tio se gla­di, bo­le­šči­na i iz­daj­sta­va i htio sam pro­sto da opo­me­nem lju­de, da uka­žem na sra­mo­tu iz­daj­stva...
Po­sli­je, bi ka­ko smo se i bo­ja­li da će bi­ti. Rat, oku­pa­ci­ja, pa za­nos usta­nič­ki, pa rop­stvo u ko­la­šin­skom ka­za­ma­tu.
Tu u ko­la­šin­skom za­tvo­ru sam pre­tr­pio naj­ve­ći strah u ži­vo­tu kad mi je Pa­vle Đu­ri­šić re­kao da ne­ću oda­tle živ iza­ći, ali da me ne­će od­mah stri­je­lja­ti, pa da na­pra­vi od me­ne he­ro­ja, ne­go će pr­vo ude­si­ti ta­ko da mu i mo­ji dru­go­vi če­sti­ta­ju i za­hva­le što me sma­kao. Umio je on ta­ko i imao sred­sta­va da po­ni­zi i obru­ka čo­vje­ka, a to je te­že od sva­ke smr­ti...
Ne­ka­kvim ču­dom ne bi ta­ko, sti­go­še ga br­zo ne­vo­lje po Bo­sni, pa za­bo­ra­vi, šta li, ali pri tom stra­hu je bi­lo sit­no i ono sta­ja­nje pred nje­mač­kim mi­tra­lje­zi­ma na Ma­te­še­vu, na Drc­koj...
Iz Ko­la­ši­na, in­ter­na­ci­ja u So­lun u zlo­gla­sni lo­gor Pa­vlos Me­las.
E, tu mi je pro­pa­lo do­sta ru­ko­pi­sa. Je­dan ne­sreć­nik, za­tvo­re­nik, od­sje­če jed­nom ne­ka­kvo gu­me­no cri­je­vo kroz ko­je je išao zrak za koč­ni­ce ili pa­ra na va­go­ni­ma že­lje­znič­kim, da na­pra­vi opan­ke. Do­ja­di­le mu ne­ka­kve ko­ru­be dr­ve­ne, za­tvo­re­nič­ke. Njem­ci to pro­tu­ma­či­li kao sa­bo­ta­žu pa upa­do­še ge­sta­pov­ci da pre­tre­sa­ju. Me­ni pu­na tor­ba ne­ka­kvih pa­pi­ra, za­bi­lje­ški, ski­ca, za­pi­sa... sve ono što sam uspi­je­vao da za­pi­šem uz­gred i ot­mem od za­bo­ra­va. Ne pi­ta se: tor­bu za ćo­ško­ve i sve is­tre­soh u ne­ki polj­ski klo­zet. Ni­je mi bi­lo to­li­ko zbog ge­sta­po­va­ca ko­li­ko zbog onih do­ma­ćih po­ga­ni, čet­ni­ka, ko­ji su bi­li s na­ma: iz­da­će me i na­to­va­ri­ti i što jest i što ni­je da se ne mo­gu kur­ta­li­sa­ti. Ali, ne ma­ri, mno­gi ru­ko­pi­si su ne­ka­ko ta­ko ne­sta­li i pro­pa­li u muč­nim vre­me­ni­ma...
Ne vo­lim da obe­ća­vam i na­ja­vlju­jem no­ve knji­ge jer obič­no mi je is­pa­da­lo dru­ga­či­je. Do­đe ta­ko su­šnih go­di­na, i to ne jed­na, kad jed­no­stav­no ne ro­di. Ima u Ska­dar­skom je­ze­ru jed­no čud­no vo­će, ka­so­ronj. U je­ze­ru ni­če, ra­ste, ali ako pre­ko lje­ta ne bu­de ki­še, ro­da ne­ma...”
( Sju­tra: „LE­LEJ­SKA GO­RA” JE NA­STA­LA SLU­ČAJ­NO )


Usko­ro knji­ga

Felj­ton je ra­đen po no­voj knji­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća „NI­KAD KRA­JA TAM­NI­CA­MA – LA­LI­ĆE­VE PO­RU­KE I POD­U­KE”, ko­ja ovih da­na iz­la­zi iz štam­pe i usko­ro će mo­ći da se ku­pi uz DAN na svim pro­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na.


La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke

„Po­ne­kad je već svr­še­no ne­što što iz­gle­da da ni­je ni po­če­lo, na­ro­či­to je ne­sre­ća vje­šta da se pri­vu­če iz­ne­na­da.”
***
„Vla­sti je da­de­no da bu­de te­ška i po­ga­na, i va­zda joj se pri­či­nja­va da ni­je vlast, da ni­je pri­zna­ta ako ni­je do­bro stra­šna.”
***
„Vlast je va­zda sa­mo svo­ja, i ni­je vlast ako ni­je sil­na i mr­ska oni­ma do­lje.”
***
„Vri­je­me je va­ra­li­ca – či­ni se čo­vje­ku bi­će ga do­sta da se pla­te svi du­go­vi, a od­jed­nom se sa­svim pre­ki­ne i vi­še ne­ma od­la­ga­nja.”
***
„Zna se još od Mon­te­nja, i pri­je nje­ga: ‘Mi ne ide­mo, nas no­se’. Ili nas no­se, ili vu­ku, ili gu­ra­ju ja­če si­le. Vu­ku nas br­za­ci, no­se nas ma­ti­ce do­ga­đa­ja, na­ma­me nas lu­ka­ve zam­ke da skre­ne­mo s pu­ta – ma­lo, pa sve vi­še... Ta­ko če­sto za­lu­ta­mo u ne­pred­vi­đe­ne avan­tu­re i ne­pri­jat­ne epi­zo­de. Na­đe­mo se u ćor­so­ka­ku, ne­viđ­bo­gu ili škrip­cu, iz ko­jeg nas va­de s mu­kom ili ku­kom, a naj­če­šće nas ta­mo osta­ve...”