- Pi­še: Bo­ži­dar Mi­ća­no­vić Pi­vlja­nin

U ze­mlji ču­da ka­kva je Cr­na Go­ra sva su ču­da mo­gu­ća osim da se na­rod već jed­nom otri­je­zni. U ze­mlji gdje uz bla­go­slov na­ro­da (ako bu­de­te do­bri, Đu­ra će vam opro­sti­ti što vas je tu­kao) jed­ni te isti džo­ke­ji ga­lo­pi­ra­ju sko­ro tri de­ce­ni­je. U ze­mlji gdje se žr­tve oba­ve­zno za­lju­be u svo­je ti­ra­ne. U ze­mlji gdje je i ,,Ma­la ne­vje­sta” krat­ko­me­tra­žni film. U ze­mlji gdje se vrh dr­ža­ve od­ri­če svog na­ci­o­nal­nog bi­ća, svo­je cr­kve i pi­sma. U ze­mlji sa naj­kra­ćom azbu­kom od dva slo­va. U ze­mlji gdje su op­štin­ski i dr­žav­ni funk­ci­o­ne­ri ,,so­ci­jal­ni slu­ča­je­vi”... U ze­mlji ko­ja ima dva pi­sma, dvi­je cr­kve, dvi­je opo­zi­ci­je, ali sa­mo JED­NU VLAST. Re­koh i dvi­je cr­kve. Omak­ne se čo­vje­ku ne­kad, po­go­to­vo u ovim su­lu­dim vre­me­ni­ma, sva­ka­kva glu­post. Jed­na cr­kva. Mi­tro­po­li­ja cr­no­gor­sko- pri­mor­ska i je­dan mi­tro­po­lit. Am­fi­lo­hi­je Ra­do­vić. Da, da. Do­bro si pro­či­tao. Baš onaj Am­fi­lo­hi­je što pri­je de­se­tak- pet­na­e­stak da­na uz­ne­mi­ri ,,srp­skog de­spo­ta”. A ima, ka­žu, i ne­ka dru­ga cr­kva. Mo­der­na, pro­e­vrop­ska... Zo­vu je NVO ,,CPC’’... NVO svih vje­ra i na­ci­ja. Vje­ra ili ne­vje­ra, pi­ta­nje je sad.
Ne­go, kre­ni­mo re­dom.
Ta ta­ko­zva­na NVO ,,CPC’’ uknji­že­na u is­po­sta­vi ce­tinj­ske po­li­ci­je, a uhlje­blje­na u ANB-u i MUP-u, ovih da­na po­ku­ša­va, ka­ko bi naš na­rod re­kao, ,,di­ći ma­lu pje­vu na ve­li­ki vje­tar”.
Tra­že da im se vra­ti ne­što što ni­kad ni­je ni bi­lo nji­ho­vo.
A ka­ko bi i bi­lo kad i ne po­sto­je ni sa­da, a ka­mo­li kad su te sve­ti­nje po­di­za­ne.
Tra­že da im se vra­te sve cr­kve i ma­na­sti­ri. Čak i Ostrog za­jed­no sa Sve­tim Va­si­li­jem. Jo­va­no­vi­ćem iz Her­ce­go­vi­ne. Ve­le, i on je nji­hov.
Ali, mi ne bi­smo bi­li mi da i od to­ga ne­ma ve­ćih ču­da.
I to opet kod nas. Do­ko­pa­še CPC-ov­ci la­pi­se, za­ši­lji­še, po­če­še pi­sat’, pre­bro­ja­va­ti se. Kad, ne le­zi đa­vo­le.
Da im je taj ta­mo nji­hov glav­ni umro, vi­še bi ih do­šlo na sa­hra­nu ne­go što ih se pot­pi­sa na pe­ti­ci­ju.
Sje­ti se pre­mu­dri ve­li­ko(m)uče­nik Ste­vo ka­ko da do­sko­či omra­že­noj SPC.
Uklju­ci ono ,,so­ko­ća­lo” i na sve stra­ne ra­za­sla ,,knji­ge ša­ro­vi­te”.
Ako iđe u svi­jet bi­je­li ima ku­ma i pri­ja­te­lja (pi­še pre­mu­dri Ste­vo dok mu Lav uz ko­lje­no sje­di i po­ne­ku do­tu­ri u olov­ku), po­te­ci­te svo­joj bra­ći u po­moć. Sna­šla nas mu­ka go­le­ma. Zo­ve­mo se­be cr­kvom, a ne­ma­mo ni te­me­lja za­ko­pa­nog. I onu nam ten­du od­ni­je­se bu­re i vje­tro­vi.
A bi­la je, kle­ta, do­bra.
Mo­gli smo svi ko­li­ko nas ima sa­krit’ se od plju­ska pod nju sa sve og­njem.
Ra­za­sla Ste­vo knji­ge, po­če­še se oda­zi­va­ti ,,vjer­ni­ci’’. Pri­te­ko­še u po­moć.
Vra­ti­te nam što nam vje­ko­vi­ma pri­pa­da, pi­še Šem­so iz Luk­sem­bur­ga.
Ra­miz po­ru­ču­je da su cr­kve u Cr­noj Go­ri ,,va­zda bi­le na­še’’.
(Je­su, Ra­mi­ze, mi­slim se, bi­le su i va­še u pra­vu si)
Al’ ni­je mo­je da su­dim... Po­ne­ki Ma(ś)a, ovo u za­gra­di ne umi­jem pro­či­tat’, i on ve­li ka’ i oni. Na­ku­pi ih se sto­ti­njak. Dok za­gr­mje i An­te Pa­ve­lić.
Vra­ćaj­te nam ote­to, to je na­še! Mi­slim se u se­bi: ,,Bo­lan,, Ste­vo, daj ja­vi Ra­mi­zu i An­ti da se do­go­vo­re ko­me tre­ba vra­ti­ti’’.
Ne­go, ja sam ti ne­uk i ne ­ra­zu­mi­jem se u go­le­me knji­ge i po­slo­ve.
Pa, eto, ona­ko us­put, sa­mo bih pri­u­pi­tao ili Ste­va il’ La­va (onog De­da Mra­za ne­ću)... Kad je sve to bi­lo ta­mo­nji­ho­vo; kad su bi­li sa­mo­stal­ni, ima­li sve što jed­noj cr­kvi tre­ba da bu­de cr­kva- što se ni­je­dan vla­di­ka cr­no­gor­ski ne za­vla­di­či u njoj ne­go ide ili u Ru­si­ju il’ u Sr­bi­ju?!
Od vla­di­ke Sa­ve, Va­si­li­ja, Da­ni­la pa na­o­va­mo.
Kad su ima­li Sve­ti si­nod, za­što on­da ban Mi­tro­fan nu­di Ni­ko­di­ma Mi­la­sa da mu pi­še si­nod? I osta ne­do­vr­šen.
Ako su to­li­ko broj­ni, što će im on­da Ra­miz, Šem­so, Pa­ve­lić?
Ko zna, mo­žda im se ovih da­na ja­vi i Dr­lje­vić?
Da ni­je tu­žno, bi­lo bi smi­je­šno.
Za­mi­sli­te da ja sad ka­žem muf­ti­ji Ce­ri­ću ili Zu­kor­li­ću: ,,Ne kla­nja se to­li­ko na­ma­za ne­go ovo­li­ko’’. Ili ,,ova dža­mi­ja ne pri­pa­da va­ma ne­go ve­ha­bi­ja­ma’’. Za­to jed­na po­ru­ka: cr­kva će ži­vje­ti ono­li­ko ko­li­ko vjer­ni­ka ima. A SPC je po­sta­ja­la i pri­je i Ste­va, i Ra­mi­za, i Pa­ve­li­ća...
I nad­ži­vje­će ih i po­sta­ja­ti dok je svi­je­ta i vi­je­ka.