-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Po­li­tič­ka ubi­stva se ne de­ša­va­ju slu­čaj­no, pa je ta­ko i aten­tat na Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća ne­ko po­ru­čio i pla­tio, ne­ko or­ga­ni­zo­vao i ne­ko iz­vr­šio. Li­kvi­da­ci­ja is­tak­nu­tog – tu ri­ječ na­gla­ša­va­ju i svi svjet­ski me­di­ji – po­li­tič­kog li­de­ra Sr­ba sa Ko­so­va po mno­go če­mu pod­sje­ća na ubi­stvo pre­mi­je­ra Zo­ra­na Đin­đi­ća: ima ne­dvo­smi­sle­ni po­li­tič­ki kon­tekst i iza­zva­la je isto ta­ko ma­sov­nu re­ak­ci­ju gra­đan­ske so­li­dar­no­sti, što se u pro­šli če­tvr­tak, ka­da je Iva­no­vić sa­hra­njen, ja­sno vi­dje­lo na be­o­grad­skom No­vom gro­blju.
I ovo­ga pu­ta su se, kao i pri­li­kom opra­šta­nja od Zo­ra­na Đin­đi­ća, 15. mar­ta 2003, oko odra oku­pi­li i oni ko­ji sa­svim si­gur­no ni­su bi­li oža­lo­šće­ni. Glav­ni go­vor je opet odr­žao je­dan cr­kve­ni ve­li­ko­do­stoj­nik – sre­ćom, ma­nje kon­tro­ver­zan od po­smrt­nog slo­va Đin­đi­ću – a u oba slu­ča­ja pra­ve di­men­zi­je nji­ho­vih li­ko­va i dje­la shva­će­ne su tek kad su pre­sta­li da po­sto­je.
Kao i pri­je de­ce­ni­ju i po, i sa­da su eks­pre­sno u op­ti­caj pu­šte­ne mno­ge te­o­ri­je za­vje­re o mo­gu­ćim, ali i te­ško za­mi­sli­vim po­vo­di­ma i mo­ti­vi­ma ubi­stva. Za jed­ne ono no­si ,,ći­ri­lič­ni pot­pis”, za dru­ge taj gnu­sni čin ni­ka­ko ni­su mo­gli da po­či­ne ,,na­ši”, ne­go je­di­no ,,nji­ho­vi”. Kao da je to bit­no: ma­fi­je ne­ma­ju na­ci­o­nal­nost, do­bro se ra­zu­mi­ju i iz­vr­sno sa­ra­đu­ju.
Naj­vje­ro­vat­ni­je su u pra­vu je­di­no skep­ti­ci ko­ji su uvje­re­ni da ubi­ca ne­će bi­ti ot­kri­ven, jer na­ru­či­o­ci i or­ga­ni­za­to­ri ima­ju do­volj­no ja­ko za­le­đe da tra­go­ve sa­kri­ju i is­tra­gu sa­bo­ti­ra­ju. Čak i u slu­ča­ju da pre­sta­ne jad­ni spek­takl po­ku­ša­ja da se al­ban­ska i srp­ska stra­na udru­že u ras­pli­ta­nju ovog ubi­stva: sva­ka na to­me in­si­sti­ra ili to ne­dvo­smi­sle­no od­bi­ja zbog po­li­tič­kih kal­ku­la­ci­ja.
Ono što je, me­đu­tim, iz­vje­sno, to je da je Oli­ver Iva­no­vić žr­tva mi­ljea, užeg i ši­reg, u ko­jem je ži­vio. O srp­skoj sre­di­ni go­vo­rio je i sam, svje­do­če­ći lič­no o ,,stra­hu Sr­ba od eks­trem­nih Sr­ba”, o ,,ne­vje­ro­vat­nom osje­ća­ju ugro­že­no­sti, stra­hu kod na­ro­da”.
,,Da se od­mah ra­zu­mi­je­mo” – ovo su nje­go­ve ri­je­či iz in­ter­vjua da­tog kra­jem sep­tem­bra pro­šle go­di­ne be­o­grad­skom ne­djelj­ni­ku ”Vre­me” – ,,ti lju­di se ne bo­je Al­ba­na­ca ne­go Sr­ba, lo­kal­nih ka­ba­da­hi­ja i kri­mi­na­la­ca ko­ji se vo­ze u dži­po­vi­ma bez ta­bli­ca. Dro­ga se pro­da­je na sva­kom ćo­šku, sva­ki ro­di­telj stre­pi zbog to­ga. Bi­lo je to­ga i ra­ni­je, ali ne u ovo­li­koj mje­ri i ni­su se ti lju­di po­na­ša­li ba­ha­to kao sa­da. Po­li­ci­ja sve to gle­da i ne re­a­gu­je, pa se gra­đa­ni osje­ća­ju ne­za­šti­će­no, iako su u ko­sov­skoj po­li­ci­ji na sje­ve­ru sve na­ši lju­di, Sr­bi…”
Zbog ova­kvih sta­vo­va, ali i zbog svo­je sa­mo­stal­no­sti, raz­mi­šlja­nja sop­stve­nom gla­vom, za­la­ga­nja za su­ži­vot sa Al­ban­ci­ma (bio je je­dan od ri­jet­kih srp­skih vo­đa na ko­so­vu ko­ji je go­vo­rio al­ban­ski), ni­je bio omi­ljen u srp­skom esta­bli­šmen­tu: u ža­ru kam­pa­nje na mi­nu­lim ko­sov­skim iz­bo­ri­ma srp­ski ta­bor ko­ji je imao po­dr­šku zva­nič­nog Be­o­gra­da po­ru­či­vao je bi­ra­či­ma da je ,,gla­sa­nje za Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća gla­sa­nje pro­tiv Sr­bi­je”.
Zbog svog in­te­gri­te­ta, Iva­no­vić je bio trn u oku i Al­ba­na­ca, za­o­ku­plje­nih ko­li­ko svo­jim na­po­ri­ma da se ri­je­še Sr­ba, to­li­ko i me­đu­sob­nom bor­bom za pre­vlast (gdje su u glav­nom rin­gu Ha­šim Ta­či i Ra­muš Ha­ra­di­naj) i za­te­če­ni pri­ti­skom svo­jih za­pad­nih spon­zo­ra da spro­ve­du ne­ke za­htje­ve, me­đu ko­ji­ma no­vo­o­sno­va­ni sud za rat­ne zlo­či­ne OVK iza­zi­va naj­ve­ću pa­ni­ku.
Ali, u cje­li­ni, ne­ma raz­li­ke iz­me­đu (još) srp­skog sje­ve­ra Ko­so­va i onog ko­ji či­ni sa­mo­pro­kla­mo­va­nu (i dje­li­mič­no) pri­zna­tu ko­sov­sku dr­ža­vu: Ko­so­vo (i Me­to­hi­ja) su, na­ža­lost, pri­mjer one su­mor­ne stvar­no­sti u ko­joj ni­je ri­ječ o dr­ža­vi ko­ja ima moć­nu ma­fi­ju, ne­go o ja­koj ma­fi­ji ko­ja ima sla­bu dr­ža­vu.
Svi me­đu­na­rod­ni fak­to­ri, na­i­me, zna­ju da su na Ko­so­vu na­ju­no­sni­ji i naj­pro­fi­ta­bil­ni­ji po­slo­vi dro­ga, pra­nje pa­ra i uža­sna prak­sa ko­ja je po­sto­ja­la kra­jem po­sled­nje de­ce­ni­je pro­šlog vi­je­ka – tr­go­vi­na ljud­skim or­ga­ni­ma (za ko­ju su osum­nji­če­ni ta­da­šnji li­de­ri OVK ko­ji su da­nas pri­pad­ni­ci ko­sov­ske po­li­tič­ke eli­te).
Sve ovo je ve­ri­fi­ko­va­no u mno­gim me­đu­na­rod­nim is­tra­ga­ma, uklju­ču­ju­ći i re­dov­ne go­di­šnje iz­vje­šta­je Stejt de­part­men­ta ko­ji do­ku­men­tu­ju ka­ko se he­ro­in – u obi­mu od oko 50 do 60 to­na - do sre­di­šta Evro­pe do­pre­ma baš pre­ko Ko­so­va (i po­tom Cr­ne Go­re i Sr­bi­je).
Isto to kon­sta­tu­ju i me­dij­ski iz­vje­šta­ji ko­ji uka­zu­ju da je al­ban­sko pod­ze­mlje uspje­lo da ko­rum­pi­ra i po­je­di­ne pri­pad­ni­ke Eulek­sa, evrop­ske mi­si­je usta­no­vlje­ne da bi se na Ko­so­vu obez­bi­je­di­la vla­da­vi­na pra­va (i ko­ja je do­pri­ni­je­la sta­vlja­nju me­te na če­lo Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća op­tu­živ­ši ga za rat­ne zlo­či­ne, dr­že­ći ga tri i po go­di­ne u pri­tvo­ru i su­div­ši mu za to na na­čin ko­ji je bio ru­ga­nje ci­vi­li­za­cij­skim nor­ma­ma).
Mi mo­že­mo sa­mo da se pi­ta­mo za­što od srp­ske en­kla­ve u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci i još tri op­šti­ne ni­je na­pra­vljen pri­mjer de­mo­krat­ske sre­di­ne, dru­štve­nog re­da i oaze po­što­va­nja svih ljud­skih pra­va. Umje­sto to­ga, u be­o­grad­skim me­di­ji­ma (,,Po­li­ti­ka”) ne­dav­no se mo­glo pro­či­ta­ti da ta­mo da­nas ima oko 14.000 ko­ri­sni­ka ,,psi­ho­ak­tiv­nih sup­stan­ci”, što će re­ći nar­ko­ti­ka ra­znih vr­sta, či­ji se ,,mi­ris ši­ri po ško­la­ma, ka­fi­ći­ma, na uli­ci i sko­ri svim sa­sta­ja­li­šti­ma mla­dih…”.
Ne­ko­me je sva­ka­ko sme­tao Oli­ver Iva­no­vić, bez ko­ga će ža­lo­sna ko­smet­ska stvar­nost bi­ti još tmur­ni­ja.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)