-Autor: De­ni Ro­drik

Po­pu­li­sti se gro­ze in­sti­tu­ci­o­nal­nog ogra­ni­ča­va­nja iz­vr­šne vla­sti. Bu­du­ći da tvr­de da pred­sta­vlja­ju „na­rod“ kao ta­kav, oni sva ogra­ni­če­nja svo­je mo­ći shva­ta­ju kao pod­ri­va­nje na­rod­ne vo­lje. Po nji­ma, ta­kva ogra­ni­če­nja mo­gu slu­ži­ti je­di­no „ne­pri­ja­te­lji­ma na­ro­da“ – ma­nji­na­ma i stran­ci­ma (u slu­ča­ju de­snih po­pu­li­sta) ili fi­nan­sij­skim eli­ta­ma (u slu­ča­ju li­je­vih po­pu­li­sta).
Ovo je vr­lo opa­san pri­stup po­li­ti­ci, jer do­pu­šta ve­ći­ni da ga­zi pra­va ma­nji­na. Bez po­dje­le vla­sti, ne­za­vi­snog sud­stva i slo­bod­nih me­di­ja – ko­je pre­zi­ru svi auto­krat­ski po­pu­li­sti, od Vla­di­mi­ra Pu­ti­na i Re­dže­pa Ta­ji­pa Er­do­ga­na, do Vik­to­ra Or­ba­na i Do­nal­da Tram­pa – de­mo­kra­ti­ja se pre­tva­ra u ti­ra­ni­ju ono­ga ko se u da­tom tre­nut­ku na­šao na vla­sti.
Re­dov­ni iz­bo­ri se pod po­pu­li­stič­kim re­ži­mom pre­tva­ra­ju u dim­nu za­vje­su. U od­su­stvu vla­da­vi­ne pra­va i osnov­nih gra­đan­skih slo­bo­da, po­pu­li­stič­ki re­ži­mi se odr­ža­va­ju na vla­sti ma­ni­pu­li­šu­ći me­di­ji­ma i pra­vo­su­đem ka­ko im se pro­htje.
Po­pu­li­stič­ka od­boj­nost pre­ma in­sti­tu­ci­o­nal­nim ogra­ni­če­nji­ma pro­ši­ru­je se i na eko­no­mi­ju, u ko­joj to­tal­na kon­tro­la „u in­te­re­su na­ro­da“ zna­či da se po­pu­li­stič­koj vla­sti ne smi­ju po­sta­vlja­ti ni­ka­kve pre­pre­ke u vi­du ne­za­vi­snih re­gu­la­tor­nih ti­je­la, ne­za­vi­snih cen­tral­nih ba­na­ka ili pra­vi­la glo­bal­ne tr­go­vi­ne. Ali, dok je po­pu­li­zam u po­li­tič­kom do­me­nu sko­ro uvi­jek šte­tan, eko­nom­ski po­pu­li­zam po­ne­kad mo­že bi­ti oprav­dan.
Poč­ni­mo od to­ga za­što se ogra­ni­če­nja u do­me­nu eko­nom­ske po­li­ti­ke uop­šte sma­tra­ju po­želj­ni­ma. Eko­no­mi­sti vo­le ova­kva ogra­ni­če­nja za­to što eko­nom­ska po­li­ti­ka ko­ja je ap­so­lut­no za­vi­sna od pre­vi­ra­nja u unu­tra­šnjoj po­li­ti­ci mo­že pro­iz­ve­sti iz­u­zet­no lo­še is­ho­de. Po­se­ban pro­blem eko­nom­ske po­li­ti­ke je ono što eko­no­mi­sti na­zi­va­ju vre­men­skom ne­do­sled­no­šću: krat­ko­roč­ni in­te­re­si če­sto pod­ri­va­ju mje­re ko­je bi du­go­roč­no bi­le znat­no po­želj­ni­je.
Kla­si­čan pri­mjer ovog pro­ble­ma je dis­kre­ci­o­na mo­ne­tar­na po­li­ti­ka. Po­li­ti­ča­ri ko­ji ima­ju moć da štam­pa­ju no­vac kad god im se pro­htje mo­gu iza­zva­ti „iz­ne­nad­nu in­fla­ci­ju“ ka­ko bi po­spje­ši­li pro­zvod­nju i za­po­sle­nost na krat­ke sta­ze – re­ci­mo pred iz­bo­re. Ali, ova mje­ra ka­sni­je do­la­zi na na­pla­tu, jer fir­me i do­ma­ćin­stva pri­la­go­đa­va­ju svo­ja oče­ki­va­nja in­fla­ci­ji. Dis­kre­ci­o­na mo­ne­tar­na po­li­ti­ka na kra­ju re­zul­ti­ra sa­mo vi­so­kom in­fla­ci­jom, a ne ra­stom pro­iz­vod­nje i za­po­sle­no­sti. Rje­še­nje je ne­za­vi­sna cen­tral­na ban­ka, izo­lo­va­na od po­li­tič­kih uti­ca­ja i ovla­šće­na da odr­ža­va sta­bil­nost ci­je­na.
Tro­ško­vi ma­kro-eko­nom­skog po­pu­li­zma po­zna­ti su iz La­tin­ske Ame­ri­ke. Kao što su pri­je vi­še go­di­na po­ka­za­li Dže­fri Saks, Se­ba­sti­jan Edvards i Ri­di­ger Dor­nbuš, neo­dr­ži­ve mo­ne­tar­ne i fi­skal­ne po­li­ti­ke bi­le su pro­klet­stvo ovog re­gi­o­na, sve dok eko­nom­ska or­to­dok­si­ja ni­je po­če­la da pre­u­zi­ma pri­mat to­kom de­ve­de­se­tih. Po­pu­li­stič­ke po­li­ti­ke su pe­ri­o­dič­no pro­iz­vo­di­le bol­ne eko­nom­ske kri­ze, ko­je su naj­vi­še po­ga­đa­le si­ro­ma­šne. Ka­ko bi pre­ki­nu­le ovaj ci­klus, ze­mlje re­gi­o­na su se okre­nu­le fi­skal­nim pra­vi­li­ma i teh­no­krat­skim mi­ni­stri­ma fi­nan­si­ja.
Dru­gi pri­mjer je tret­man stra­nih in­ve­sti­to­ra od stra­ne vla­sti. Jed­nom ka­da stra­na fir­ma ulo­ži svoj no­vac, ona po­sta­je ta­lac vla­di­nih hi­ro­va. Obe­ća­nja da­va­na da se pri­vu­če stra­na fir­ma br­zo se za­bo­ra­vlja­ju i za­mje­nju­ju mje­ra­ma ko­ji­ma se ona glo­bi u ko­rist dr­žav­nog bu­dže­ta ili do­ma­ćih kom­pa­ni­ja.
Ali, in­ve­sti­to­ri ni­su glu­pi i u stra­hu od ova­kvog is­ho­da in­ve­sti­ra­ju ne­gdje dru­gdje. Po­tre­ba na­ci­o­nal­nih vla­da da po­tvr­de svoj kre­di­bi­li­tet do­ve­la je do usta­no­vlja­va­nja tr­go­vin­skih ugo­vo­ra sa kla­u­zu­la­ma za ra­zr­je­ša­va­nje spo­ro­va iz­me­đu in­ve­sti­to­ra i dr­ža­va, ko­ji fir­ma­ma omo­gu­ća­va­ju da tu­že dr­ža­ve pred me­đu­na­rod­nim tri­bu­na­li­ma.
Ovo su pri­mje­ri ogra­ni­če­nja eko­nom­ske po­li­ti­ke ko­ja uzi­ma­ju ob­lik pre­no­še­nja ovla­šće­nja na ne­za­vi­sne agen­ci­je, teh­no­kra­te ili spolj­na pra­vi­la. Ona ima­ju va­žnu funk­ci­ju spr­je­ča­va­nja vla­da­ju­će eli­te da spro­vo­di krat­ko­vi­de eko­nom­ske po­li­ti­ke.
Ali po­sto­je i dru­ga­či­ji sce­na­ri­ji po ko­ji­ma po­sle­di­ce ogra­ni­ča­va­nja eko­nom­ske po­li­ti­ke mo­gu bi­ti štet­ne. Kon­kret­no, ogra­ni­če­nja mo­gu bi­ti po­sta­vlje­na od stra­ne spe­ci­jal­nih in­te­re­sa ili sa­mih eli­ta ka­ko bi se za­ce­men­ti­ra­la kon­tro­la nad eko­nom­skom po­li­ti­kom. U ta­kvim slu­ča­je­vi­ma pre­no­še­nje ovla­šće­nja na ne­za­vi­sne agen­ci­je ili pri­hva­ta­nje glo­bal­nih pra­vi­la ne slu­ži dru­štvu, već sa­mo ma­lo­broj­noj ka­sti „in­saj­de­ra“.
Dio da­na­šnjeg po­pu­li­stič­kog pro­tiv­u­da­ra uko­ri­je­njen je u do­ne­kle oprav­da­nom uvje­re­nju da ovaj sce­na­rio opi­su­je do­bar dio eko­nom­skih po­li­ti­ka ko­je su se spro­vo­di­le to­kom po­sled­njih de­ce­ni­ja. Mul­ti­na­ci­o­nal­ne kor­po­ra­ci­je i in­ve­sti­to­ri u sve ve­ćoj mje­ri ob­li­ku­ju agen­du me­đu­na­rod­nih tr­go­vin­skih pre­go­vo­ra, što re­zul­ti­ra ti­me da glo­bal­ni re­ži­mi ne­sra­zmjer­no fa­vo­ri­zu­ju ka­pi­tal u od­no­su na rad­nu sna­gu. Stro­ga pra­vi­la ko­ja re­gu­li­šu pra­vo na pa­ten­te, kao i me­đu­na­rod­ni in­ve­sti­tor­ski tri­bu­nal pred­sta­vlja­ju ti­pič­ne pri­mje­re. Ban­ke i dru­ge fi­nan­sij­ske in­sti­tu­ci­je su bi­le na­ro­či­to uspje­šne u spro­vo­đe­nju svo­jih na­u­ma i uvo­đe­nju pra­vi­la ko­ja ih oslo­ba­đa­ju od­go­vor­no­sti.
Ne­za­vi­sne cen­tral­ne ban­ke su od­i­gra­le kri­tič­nu ulo­gu u sma­nji­va­nju in­fla­ci­je to­kom osam­de­se­tih i de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Ali u ak­tu­el­noj si­tu­a­ci­ji ko­ju ka­rak­te­ri­še ni­ska in­fla­ci­ja, nji­hov is­klju­či­vi fo­kus na sta­bil­nost ci­je­na sa­vi­ja eko­nom­ske po­li­ti­ke u prav­cu de­fla­ci­je i one­mo­gu­ća­va stva­ra­nje po­slo­va i eko­nom­skog ra­sta.
Ova­kva „li­be­ral­na teh­no­kra­ti­ja“ vje­ro­vat­no je do­sti­gla svoj vr­hu­nac u Evrop­skoj uni­ji, u ko­joj su eko­nom­ska pra­vi­la i pro­pi­si skro­je­ni sko­ro sa­svim ne­za­vi­sno od de­mo­krat­ske de­li­be­ra­ci­je na na­ci­o­nal­nom ni­vou. U prak­tič­no sva­koj dr­ža­vi čla­ni­ci ovaj po­li­tič­ki jaz – ta­ko­zva­ni „de­mo­krat­ski de­fi­cit“ EU – do­veo je do uspo­na po­pu­li­stič­kih i evro­skep­tič­kih po­li­tič­kih par­ti­ja.
U ta­kvim slu­ča­je­vi­ma po­pu­šta­nje ogra­ni­če­nja na vo­đe­nje eko­nom­ske po­li­ti­ke i vra­ća­nje auto­no­mi­je iza­bra­nim vla­da­ma mo­že bi­ti po­želj­no. Iz­u­zet­na vre­me­na zah­ti­je­va­ju slo­bo­du da se eks­pe­ri­men­ti­še eko­nom­skom po­li­ti­kom. Ru­zvel­tov ,,Nju dil’’ je do­bar isto­rij­ski pri­mjer. Nje­go­ve re­for­me su zah­ti­je­va­le ukla­nja­nje eko­nom­skih oko­va na­met­nu­tih od stra­ne kon­zer­va­tiv­nih su­di­ja i fi­nan­sij­skih in­te­re­sa kod ku­će i zlat­nog stan­dar­da sa stra­ne.
Tre­ba stal­no bi­ti na opre­zu pred opa­sno­šću po­pu­li­zma ko­ji gu­ši po­li­tič­ki plu­ra­li­zam i pod­ri­va li­be­ral­no-de­mo­krat­ske nor­me. Po­li­tič­ki po­pu­li­zam je pri­jet­nja ko­ju tre­ba iz­bje­ći po sva­ku ci­je­nu. Eko­nom­ski po­pu­li­zam je, na­su­prot to­me, po­ne­kad neo­p­ho­dan. Za­pra­vo, u ova­kvim tre­nu­ci­ma on mo­že bi­ti je­di­ni na­čin da se spri­je­či po­bje­da nje­go­vog mno­go opa­sni­jeg po­li­tič­kog ro­đa­ka.
Pre­veo: Ras­ti­slav Di­nić
Pe­šča­nik.net