Ka­da i gdje god da dr­ži kon­cert Ma­si­mo Sa­vić svo­jim pje­sma­ma sta­ri­ju pu­bli­ku vra­ti u mla­dost pje­va­ju­ći hi­to­ve sa po­čet­ka ka­ri­je­re, a mla­de ugri­je tre­nut­no naj­slu­ša­ni­jom nu­me­rom „Ne­ka ti plo­ve bro­do­vi“. Ko­to­ro­ska pu­bli­ka je plo­vi­la sa Ma­si­mom kroz vri­je­me, kroz sta­re i no­ve hi­to­ve. Pre­ko hi­lja­du gla­so­va na grad­skom tr­gu u Ko­to­ru su za­jed­no sa njim pje­va­li: „Stra­nac u no­ći“, „Sa­mo za tvo­je oči“, „Bi­lo gdje“, „Bo­je“, „Cr­ni snje­go­vi“, „Ču­vam te“, „Na­ja­va“, „Sre­tan put“, „Raz­log“, „Iz jed­nog po­gle­da“, a za­tim je usli­je­dio i hor­ski bis.
Ka­kve uti­ske no­si­te sa na­stu­pa u Ko­to­ru – ka­kva je bi­la ko­mu­ni­ka­ci­ja sa pu­bli­kom?
– Na­stup u Ko­to­ru je bio ja­ko, ja­ko li­jep. Ni­je bi­lo pre­vi­še hlad­no, raz­glas je bio vr­lo kva­li­te­tan. Bi­lo je ma­lo teh­nič­kih pro­ble­ma, ali me­ni je naj­va­žni­je ono što mi moj ton-maj­stor ka­že na­kon na­stu­pa, a ka­že da je zvuk bio na vi­so­kom ni­vou. Pu­bli­ci sam na sa­mom na­stu­pu re­kao ko­li­ko su bi­li dra­gi i do­bri te ko­li­ko je lju­di do­šlo i po­ka­za­lo ve­li­ku vo­lju za ono što ra­dim. Stvar­no je bi­lo li­je­po.
Sje­ća­mo se Va­ših na­stu­pa u Ko­to­ru u okvi­ru Ko­to­rAr­ta. Šta za Vas zna­či i ova pri­li­ka da se pred­sta­vi­te ov­da­šnjoj pu­bli­ci?
-Uvi­jek pa­zim da na­stu­pam u Cr­noj Go­ri ba­rem tri-če­ti­ri pu­ta go­di­šnje. Je­sam li ja za­slu­žan za to, ili lo­kal­ni or­ga­ni­za­to­ri – naj­vje­ro­jat­ni­je obo­je. U Cr­noj Go­ri sam bio u sklo­pu Ko­to­rAr­ta s Ma­ti­jom De­di­ćem. Mi­slim da sam bio dva pu­ta ta­mo, na zi­di­na­ma, baš s Ma­ti­jom. Bi­lo je stvar­no na ni­vou, ozbi­ljan kla­vir je do­ne­šen za Ma­ti­ju i sve se ra­di­lo ka­ko tre­ba.
Pli­je­ni­te po­seb­nom bo­jom gla­sa, iz­u­zet­nom iz­ra­žaj­no­šću emo­ci­ja, sti­lom, ele­gan­ci­jom... Tra­je­te na sce­ni za­hva­lju­ju­ći ljud­skim i umjet­nič­kim kva­li­te­ti­ma ko­je nje­gu­je­te. Ko­ji je Vaš `recept` za tra­ja­nje u mu­zič­koj umjet­no­sti?
-Uvi­jek sam mi­slio da je re­cept za tra­ja­nje do­bar ži­vi na­stup. Ne­ko uzme tvoj CD, slu­ša u ko­li­ma, ve­že se uz tvo­je pje­sme, do­đe na kon­cert i osje­ti da to je to čak i bo­lje od CD-a. Kad lju­di ka­žu „Bo­ga mi, bi­lo je do­bro na kon­cer­tu!“, on­da imaš šan­se tra­ja­ti. Mi­slim da je to je­di­ni na­čin da tra­ješ. I dru­go – mi­slim da tre­ba bi­ti do­stu­pan me­di­ji­ma, na je­dan do­bar, kva­li­te­tan na­čin. To ne­ko tre­ba da vo­di, a ja imam ja­ko do­bar tim oko se­be pa ne­mam raz­lo­ga da bri­nem oko to­ga.
Na­kon dva sin­gla, lju­bi­te­lji Va­še mu­zi­ke oče­ku­ju i ob­ja­vlji­va­nje no­vog al­bu­ma. Ka­da?
- Sni­mi­li smo spo­to­ve za „1.000 lju­di” i „Ne­ka ti plo­ve bro­do­vi“, te pje­sme pri­pa­da­ju no­vom al­bu­mu. Oče­ku­jem da će iza­ći do pro­lje­ća. Iako, kad se ra­di o sni­ma­nju al­bu­ma, ni­kad ne znaš tač­no da od­re­diš što će se do­ga­đa­ti - sto lju­di, sto ću­di. Uvi­jek je pu­no lju­di uklju­če­no u ra­du na mom al­bu­mu. Ne­ću sad na­bra­ja­ti ko su auto­ri tek­sta, ko su kom­po­zi­to­ri jer ih ima ja­ko pu­no. Od pro­du­ce­na­ta su tu Pre­drag Mar­ti­njak, Ivan Po­pe­skić i Nik­ša Bra­toš. Ima in­te­re­sant­nih pje­sa­ma, sa­vje­tu­jem pu­bli­ci da po­slu­ša. Opet sam imao sre­će s kva­li­te­tom pje­sa­ma.
Ko­li­ko je va­žna po­dr­ška mla­dim ta­len­ti­ma, s ob­zi­rom na Va­še is­ku­stvo?
-Ne­kad ka­žem da je lak­še bi­lo ne­kad, ne­kad ka­žem da je lak­še sa­da na­pra­vi­ti ne­što. Mi­slim da je te­ško uvi­jek na­met­nu­ti se kao, `ajmo re­ći, jav­na oso­ba, ko­ja se ba­vi ne­kom umjet­no­šću. Ni­je la­ko. Lju­di se mo­ra­ju iden­ti­fi­ko­va­ti s pje­sma­ma, mo­ra­ju se iden­ti­fi­ko­va­ti s to­bom kao oso­bom ko­ja pred­sta­vlja te pje­sme, to se sve mo­ra „sto­pi­ti“, iz­mi­je­ša­ti... U mom slu­ča­ju se sve to ne­ka­ko sreć­no po­klo­pi­lo. Mi­slim da je tu i sre­ća ve­li­ki, ve­li­ki fak­tor.
Da li ste za­do­volj­ni svo­jim sta­tu­som u dru­štvu?
-Za­do­vo­ljan sam ka­ko sto­je stva­ri da­nas, ne bih mi­je­njao ni­šta. Ovaj po­sao je te­žak jer upo­zna­ješ pre­ve­li­ku ko­li­či­nu lju­di i stal­no si u „over­lo­a­du“. Za nor­mal­nu oso­bu, ko­ja ima nor­ma­lan po­ro­dič­ni ži­vot, sve­ga to­ga je pre­vi­še. Če­sto se upo­zna­jem s lju­di­ma ne­ko­li­ko pu­ta i on­da mi bu­de kri­vo i sti­dim se to­ga. Ali, to je jed­no­stav­no ta­ko. Upo­zna­jem hi­lja­de lju­di. Ali, sve u sve­mu – za­do­vo­ljan sam ka­ko dru­štvo u cje­li­ni gle­da na me­ne.
Da li kao is­ku­sni mu­zi­čar i da­nas ima­te tre­mu pred na­stup?
- Uvi­jek imam ner­vo­zu pred na­stup, ni­je to tre­ma u kla­sič­nom smi­slu, da će mi dah sta­ti, da ne­ću mo­ći pje­va­ti… Imam ve­li­ko uz­bu­đe­nje pred na­stup, ali to ne­mam sa­mo ja, to ima­ju mno­ge mo­je ko­le­ge. Svi to pro­ži­vlja­va­ju na ne­ki lič­ni na­čin.M.D.Po­po­vić


Sre­ća i na­pre­dak

Šta ste po­že­lje­li za ovu No­vu go­di­nu?
-Svi­ma že­lim zdra­vlja i sre­će. Kao što sam re­kao, sre­ća je vr­lo va­žan fak­tor u sve­mu – da bu­deš na pra­vom mje­stu u pra­vo vri­je­me, da ti se ne­ke stva­ri „otvo­re“. I svi­ma že­lim na­pre­dak.


Kad adre­na­lin spla­sne

Ka­da se svje­tla uga­se, a pu­bli­ka ode, na ko­ji na­čin pro­na­la­zi­te mir?
- Na­sto­jim ra­di­ti pi­la­tes. Mir ne mo­gu pro­na­ći za­to što sam se­bi ka­žem „Idem ja sad pro­na­ći mir“. Mir mo­ra do­ći, adre­na­lin mo­ra spla­snu­ti. Tek kad adre­na­lin ma­lo spla­sne mo­gu re­ći da mi se ma­lo du­ša pri­mi­ri­la. Po­sao je ta­kav – stal­no ste u po­kre­tu i na­pe­ti.


Do­volj­ni raz­lo­zi za pje­smu

Na no­vom al­bu­mu sa­ra­đu­je­te i sa Ser­ge­jom Ćet­ko­vi­ćem, što nas po­seb­no ra­du­je.
- Ser­gej je na­pi­sao pje­smu za moj no­vi al­bum, ko­ja se zo­ve „Ni­sam spre­man”. Pre­mi­jer­no smo je iz­ve­li za­jed­no u Be­o­gra­du, ali na svirci je ne­će­mo iz­ve­sti za­jed­no, pje­va­ću je sa­mo ja. Či­ni mi se da je Ser­gej na­pi­sao jed­nu stvar­no ve­li­ku kom­po­zi­ci­ju za me­ne. Mo­je pr­vo pi­ta­nje je bi­lo: „Za­što mi da­ješ tu pje­smu?”. Ka­ko je mo­gu­će da mi kom­po­zi­tor da­je ono naj­bo­lje od se­be? Ser­gej se sa­mo na­smi­jao, re­kao da vo­li ono što ra­dim i da bi mu bi­la ve­li­ka čast da pje­vam pje­smu. I me­ni su to bi­li do­volj­ni raz­lo­zi.