Svo­je­vre­me­no pr­vi su­di­ja Spe­ci­jal­nog odje­lje­nja pod­go­rič­kog Vi­šeg su­da, sa­da advo­kat, La­zar Ako­vić ka­zao je u in­ter­vjuu za „Dan” da je pra­vom i prav­dom op­či­njen još iz stu­dent­skih da­na, ka­da je kao de­vet­na­e­sto­go­di­šnji mla­dić u Pod­go­ri­cu do­šao iz pro­vin­ci­je – da ostva­ri svoj ži­vot­ni san. Upi­sao je stu­di­je pra­va na dr­žav­nom uni­ver­zi­te­tu i me­đu pr­vi­ma u svo­joj ge­ne­ra­ci­ji di­plo­mi­rao, na­kon če­ga je nje­go­va ka­ri­je­ra ima­la sa­mo uz­la­znu pu­ta­nju. Ostva­ren i pri­vat­no i pro­fe­si­o­nal­no, sa po­seb­nim pi­je­te­tom go­vo­ri o svo­jim po­če­ci­ma.
● Za su­di­ju Spe­ci­ja­li­zo­va­nog odje­lje­nja iza­bra­ni ste kao re­la­tiv­no mlad su­di­ja, ali sa bo­ga­tim su­dij­skim sta­žom. Ka­ko ste to do­ži­vje­li i da li Vam je ta ulo­ga pro­mi­je­ni­la ži­vot?
– San sva­kog mla­dog prav­ni­ka ko­ji za­po­či­nje svo­ju pro­fe­si­o­nal­nu ka­ri­je­ru u su­du je da u bu­duć­no­sti po­sta­ne su­di­ja. Po­sta­vio sam se­bi taj cilj i uspio sam u to­me, sli­je­de­ći iz­re­ku „Ako imaš cilj, na­ći ćeš i put”. Pri­prav­nič­ki staž za­po­čeo sam u pod­go­rič­kom Osnov­nom su­du, a su­dij­ski put u Osnov­nom su­du u Ba­ru. Na­kon to­ga sam po­no­vo do­šao u Osnov­ni sud u Pod­go­ri­cu i na­sta­vio da­lju ka­ri­je­ru u Vi­šem su­du gdje kao pr­vi su­di­ja za or­ga­ni­zo­va­ni kri­mi­nal u Cr­noj Go­ri pre­su­đu­jem ve­li­ki broj pred­me­ta ko­ji su bi­li pod lu­pom jav­no­sti.
Tu svo­ju ulo­gu sam do­ži­vio kao pro­fe­si­o­nal­ni iza­zov i ogrom­nu lič­nu od­go­vor­nost. Bio je to ogro­man te­ret – od­go­vo­ri­ti vr­lo te­škom pro­fe­si­o­nal­nom za­dat­ku, ka­ko u struč­nom, ta­ko i u mo­ral­nom smi­slu.
●Sma­tra­te li da je, osim pro­fe­si­o­nal­ne i lič­ne od­go­vor­no­sti, za to bi­la neo­p­hod­na i hra­brost, ima­ju­ći u vi­du da je u to vri­je­me po­če­la bor­ba pro­tiv or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la?
– Kao su­di­ji ide­al mi je bi­la prav­da kao op­šte do­bro, pa i po ci­je­nu sop­stve­nog ri­zi­ka. Od­lu­ke sam do­no­sio u skla­du sa za­ko­nom i slo­bod­nim su­dij­skim uvje­re­njem. Po­što­vao sam etič­ka pra­vi­la i imao po­se­ban re­žim lič­nog ži­vo­ta, ma­ni­fe­sto­van kroz ogro­man rad i po­sve­će­nost po­slu, a na­u­štrb lič­nog i po­ro­dič­nog ži­vo­ta. Pri­li­kom do­no­še­nja od­lu­ka uspi­je­vao sam da is­klju­čim emo­ci­je jer u su­prot­nom od­lu­ke ne bi bi­le objek­tiv­ne. Bi­lo je mno­go ne­pro­spa­va­nih no­ći, raz­mi­šlja­nja i pre­i­spi­ti­va­nja ka­ko od­re­đe­ne pred­me­te pre­su­di­ti. Me­đu­tim, na­kon ob­ja­ve pre­su­de, ni­ka­da se­be ni­je­sam pre­i­spi­ti­vao da li sam is­prav­no pre­su­dio. Da sam to či­nio, imao bih stal­no op­te­re­će­nje i ne­mir, ko­ji bi me ogra­ni­ča­va­li u ži­vlje­nju i ra­du.
● Da li ste se tim iz­bo­rom osje­ti­li pro­fe­si­o­nal­no ostva­re­nim i je­ste li bi­li svje­sni te­ži­ne po­sla ko­ji Vas je če­kao. Je­su li se re­a­li­zo­va­le Va­še že­lje i oče­ki­va­nja?
– Da, sva­ka­ko. Ostva­rio sam svo­je že­lje i hti­je­nja i ka­da bih po­no­vo mo­gao da vra­tim vri­je­me, si­gu­ran sam da ni­šta ne bih pro­mi­je­nio. Od pr­vog da­na sam bio svje­stan da su­di­ja mo­ra ima­ti lič­nu hra­brost, ka­ko u slu­ča­je­vi­ma ka­da do­no­si osu­đu­ju­će pre­su­de sa iz­ri­ca­nje mak­si­mal­ne ka­zne za­tvo­ra, ta­ko i do­no­še­njem oslo­ba­đa­ju­ćih pre­su­da za ona li­ca ko­ja su me­dij­ski i od jav­no­sti već ogla­še­na kri­vi­ma. Mo­ra­te ima­ti lič­ni dig­ni­tet da bi se vje­ro­va­lo va­šim pre­su­da­ma. U su­prot­nom, upr­kos to­me i ka­da su one i za­ko­ni­te i objek­tiv­ne, jav­nost ne vje­ru­je u to.
● Ko­li­ko pred­me­ta ste pre­su­di­li kao su­di­ja Spe­ci­jal­nog odje­lje­nja i da li Vam je ne­ki od njih po­seb­no ostao u sje­ća­nju ?
– Kao pred­sjed­nik vi­je­ća po­stu­pao sam u naj­slo­že­ni­jim kri­vič­nim pred­me­ti­ma, od ko­jih su mno­gi bi­li u ži­ži jav­no­sti. Pre­su­dio sam u pred­me­tu ubi­stva glav­nog i od­go­vor­nog ured­ni­ka „Da­na” Du­ška Jo­va­no­vi­ća, u pred­me­tu ubi­stva vi­so­kog po­li­cij­skog funk­ci­o­ne­ra Sla­vo­lju­ba Šće­ki­ća, u slu­ča­ju ubi­stva pe­to­čla­ne po­ro­di­ce Ro­ga­no­vić iz Her­ceg No­vog, naj­ve­ćeg zlo­či­na u mo­der­noj isto­ri­ji Cr­ne Go­re, kao i u ra­znim ko­rup­cij­skim afe­ra­ma.
● Da li ste pri­li­kom pre­su­đe­nja emo­ci­je osta­vlja­li po stra­ni i da li je to uop­šte mo­gu­će?
– Ne­pri­stra­snost je osno­va do­no­še­nja sud­skih od­lu­ka. Sam čin su­đe­nja se ve­zu­je za ne­u­tral­nog do­no­si­o­ca od­lu­ka, ne­pod­lo­žnog spolj­nim uti­ca­ji­ma ko­ji se ti­ču pre­su­đe­nja. Na­rav­no, ni­je­dan su­di­ja ni­je sa­vr­šen i nji­ho­ve ka­rak­te­ri­sti­ke i sta­vo­vi uti­ču na pro­ces od­lu­či­va­nja. Ulo­ga su­di­ja je po pri­ro­di dru­ga­či­ja od ulo­ge advo­ka­ta, ko­ji oba­vlja­ju pri­vat­nu prak­su i zbog to­ga ana­li­za nji­ho­vih etič­kih oba­ve­za po­la­zi od sa­svim raz­li­či­te gru­pe pret­po­stav­ki. Su­di­ja mo­ra bi­ti ne­pri­stra­san do­no­si­lac od­lu­ka. Ta­ko­đe, su­di­ja ne tre­ba da bu­de lo­ja­lan kli­jen­tu, kao što to tre­ba da bu­du advo­ka­ti, već da bu­de lo­ja­lan pra­vo­sud­nom si­ste­mu i od­go­va­ra­ju­ćoj pri­mje­ni za­ko­na. Advo­kat mo­ra da slu­ži in­te­re­si­ma prav­de kao i oni­ma či­ja slo­bo­da mu je po­vje­re­na, a nje­go­va oba­ve­za je ne sa­mo da za­stu­pa pred­met kli­jen­ta, već i da bu­de nje­gov sa­vjet­nik. In­te­re­si od­bra­ne u pro­ce­su su raz­li­či­ti od in­te­re­sa op­tu­žbe, ma­da bi etič­ki cilj tre­ba­lo da bu­de isti – ostva­re­nje isti­ne i prav­de.
● Ka­ko ste do­ži­vje­li na­pu­šta­nje su­dij­ske funk­ci­je i da li je taj čin uti­cao na Vaš lič­ni i pro­fe­si­o­nal­ni dig­ni­tet?
– Na­kon od­la­ska iz pra­vo­su­đa ušao sam u advo­kat­ske vo­de.To je za me­ne bi­la ve­li­ka ne­iz­vje­snost i ne­po­zna­ni­ca. Tre­ba­lo je ma­lo vre­me­na da se pre­đe sa jed­nog na dru­gi ko­lo­si­jek. Pr­vi moj od­la­zak u sud­ni­cu u ulo­zi advo­ka­ta bio je neo­bi­čan. I da­nas mi se vr­lo če­sto de­si da raz­mi­šljam kao su­di­ja, to me is­ku­stvo na­u­či­lo, da sa­da u svoj­stvu advo­ka­ta go­vo­rim kli­jen­ti­ma da ima­ju re­al­ne za­htje­ve, da se ko­rekt­no po­na­ša­ju i da će u tom slu­ča­ju sud re­al­ni­je i bo­lje sa­gle­da­ti nji­ho­vu si­tu­a­ci­ju.
● Na­mje­ra­va­te li da se vra­ti­te su­dij­skom po­slu, od­no­sno po­sto­ji li raz­log zbog ko­jeg bi po­no­vo obu­kli su­dij­sku to­gu?
– Upr­kos to­me što je sud­stvo mo­ja iz­vor­na lju­bav, ne bih se vra­tio su­dij­skom po­zi­vu. Advo­ka­tu­ra je za me­ne jed­no no­vo ot­kro­ve­nje i pri­lič­no sam se do­bro sna­šao u njoj. Pri­mje­nju­je se mo­re pra­va, ostva­ru­je ogro­man broj kon­ta­ka­ta sa ra­znim pro­fi­li­ma lju­di. Vi­di­ci na ži­vot po­sta­ju ši­ri i ve­ći. Su­di­ja vi­di sa­mo ono što se de­ša­va na „sce­ni”, dok advo­kat vi­di mno­go to­ga što se de­ša­va iza „pa­ra­va­na”. Osim kri­vič­ne ma­te­ri­je, ba­vim se i gra­đan­skom ma­te­ri­jom gdje za­stu­pam mno­go ča­snih i po­šte­nih lju­di či­ja su pra­va ugro­že­na. Osmi­jeh tih lju­di, ka­da im na­pra­vi­te uspjeh je ne­što što i vas či­ni sreć­nim i pro­fe­si­o­nal­no is­pu­nje­nim.
● Ko­li­ko Vas in­te­re­su­je po­li­ti­ka i da li bi ušli u te vo­de?
– Ni­ka­da ni­je­sam imao ni že­lju ni vo­lju da se ba­vim po­li­ti­kom. Is­klju­či­vo vo­lim da se ba­vim svo­jom stru­kom, onim što naj­bo­lje znam da ra­dim.
● Ka­ko gle­da­te na sta­nje u na­šem pra­vo­su­đu i ak­tu­el­ne re­for­me?
– Sa go­di­na­ma i is­ku­stvom do­la­zi i mu­drost. Re­gru­to­va­nje su­di­ja iz re­da advo­ka­ta bi­lo bi ko­ri­sno za prav­du jer bi od­lu­ke ta­kvih su­di­ja bi­le mu­dri­je i plod sve­u­kup­ne ži­vot­ne ana­li­ze i sa­gle­da­va­nja. Pro­ble­mi bi se po­sma­tra­li kroz ši­ru ži­vot­nu pri­zmu, do­du­še, sa jed­nim ne­do­stat­kom – bla­žim sta­vom pri­li­kom iz­ri­ca­nja ka­zni, jer kao advo­kat bi­va­te to­le­rant­ni­ji pre­ma sva­kom pro­ble­mu zbog že­lje da kli­jen­tu pra­vi­te što je mo­gu­će po­volj­ni­ji re­zul­tat.
Re­form­ski za­ko­ni ko­ji se do­no­se u po­sled­nje vri­je­me u zna­čaj­noj mje­ri su ne­po­volj­ni za gra­đa­ne, a sa­mim tim i za advo­ka­tu­ru. Šti­ti se dr­ža­va od po­je­din­ca. Av­gu­stov­skim iz­mje­na­ma Za­ko­na o par­nič­nom po­stup­ku pro­pi­sa­no je da u spo­ro­vi­ma i dr­ža­va ima mo­guć­nost da tra­ži na­kna­du tro­ško­va uko­li­ko us­pi­je u spo­ru. Da ap­surd bu­de ve­ći, ta na­kna­da tro­ško­va se tra­ži po advo­kat­skoj ta­ri­fi. Ve­li­ki broj gra­đa­na sa­da ne­će tra­ži­ti sud­sku za­šti­tu zbog bo­ja­zni da ne iz­gu­be spor i da će on­da mo­ra­ti da državi pla­ti­ tro­ško­ve po­stup­ka. Upra­vo je iz­gla­san i Za­kon o dr­žav­nim slu­žbe­ni­ci­ma i na­mje­šte­ni­ci­ma u ko­jem je, iz­me­đu osta­log, pro­pi­sa­no da pra­va iz rad­nog od­no­sa za­sta­ri­je­va­ju u ro­ku od tri go­di­ne od da­na na­stan­ka oba­ve­ze. I to je od­red­ba ko­ja je do­ne­se­na na šte­tu za­po­sle­nih, jer će mno­ga nji­ho­va po­tra­ži­va­nja za­star­je­ti.
VJ.DA­MJA­NO­VIĆ


U ve­li­koj ga­la­mi stra­da isti­na

● Ko­li­ko je te­ško u da­na­šnje vri­je­me i u ak­tu­el­nim okol­no­sti­ma za­do­bi­ti po­vje­re­nje kli­je­na­ta?
– Kao advo­kat ka­da bra­nim li­ca ko­ja su op­tu­že­na za naj­te­ža kri­vič­na dje­la, osim što ih pro­fe­si­o­nal­no bra­nim, uvi­jek stro­go vo­dim ra­ču­na i da do­dat­no svo­jim po­na­ša­njem i po­stu­pa­njem ne po­vri­je­dim osje­ća­nja žr­ta­va – ošte­će­nih.
Su­dij­sko ime mi je u ve­li­koj mje­ri do­ni­je­lo kli­jen­te. Me­đu­tim, da bi se za­dr­ža­li kli­jen­ti i sti­ca­li no­vi, neo­p­hod­ni su re­zul­ta­ti ko­je pra­vi­te. Kli­jen­tu se ni­ka­da ne smi­ju da­ti ga­ran­ci­je za si­gu­ran uspjeh, jer uvi­jek mo­že ne­što da se is­kom­pli­ku­je i u či­stim prav­nim si­tu­a­ci­ja­ma. Naj­ve­ći ne­pri­ja­telj u advo­ka­tu­ri mo­že da po­sta­ne baš vaš kli­jent, ka­da se na­pra­vi ne­u­spjeh. Za­to tre­ba bi­ti vr­lo oba­zriv. Ne­ki kli­jen­ti – okri­vlje­ni oče­ku­ju od vas ne­mo­gu­će. Ta­kve kli­jen­te ne vo­lim da za­stu­pam. Zna­ju če­sto da pi­ta­ju: „Ka­kav si sa su­di­jom… Je­si li do­bar sa su­di­jom?” Uvi­jek im dam isti od­go­vor: „To ni­je bit­no, bit­no je da smo `dobri` sa či­nje­ni­ca­ma, pa je ne­bit­no ko god da su­di u pred­me­tu.” Mno­gi kli­jen­ti vo­le ka­da advo­kat u sud­ni­ci „pra­vi te­a­tar”, ka­da vri­je­đa sud i tu­ži­o­ce. Ta­da im iz­gle­da da ima­ju moć. Me­ni je taj mo­del po­na­ša­nja ne­pri­hva­tljiv. Osim to­ga, za stran­ku je ne­is­pla­tiv jer do­vo­di se­be u ne­po­volj­ni­ji po­lo­žaj. U ve­li­koj ga­la­mi mo­že po­ne­kad da stra­da i isti­na.


Šah je (kao) ži­vot

– Go­di­na­ma sam igrao šah i to za uspje­šne ša­hov­ske klu­bo­ve: „Mi­mo­zu” iz Tiv­ta, Elek­tro­pri­vre­du iz Ni­ši­ća, Ivan­grad iz Be­ra­na. Bio sam pred­sjed­nik ŠK Elek­tro­pri­vre­da iz Nik­ši­ća i se­lek­tor mu­ške se­ni­or­ske re­pre­zen­ta­ci­je Cr­ne Go­re.
Šah je sjaj­na igra, ko­ja ži­vot od­sli­ka­va fan­ta­stič­no. Da­ma ili kra­lji­ca je naj­ja­ča fi­gu­ra na ta­bli, dok je kralj naj­moć­ni­ja. Ako tre­ba, svi gi­nu sa­mo da kralj po­bi­je­di. Upr­kos svo­joj sna­zi, ako za­tre­ba i da­ma se žr­tvu­je za pi­o­na (naj­sla­bi­ju fi­gu­ru u par­ti­ji), da bi kralj po­bi­je­dio. Upr­kos eman­ci­pa­ci­ji že­na, ovo je, na­ža­lost, isti­na. Na­še maj­ke, se­stre, su­pru­ge su stub dru­štva na ko­ji­ma po­či­va­ju mno­ge vri­jed­no­sti, ka­ko po­ro­dič­ne, ta­ko i dru­štve­ne. To mo­ra­mo pri­zna­ti i bi­ti im na to­me za­hval­ni. No­vo­go­di­šnje če­stit­ke pr­vo upu­ću­jem nji­ma, pa on­da i svim osta­lim gra­đa­ni­ma Cr­ne Go­re.