Pri­je 18 go­di­na, 1. de­cem­bra, Ve­sna i Sr­đan Mi­ju­ško­vić iz Kum­bo­ra do­bi­li su če­tvor­ke – Va­si­li­ja, Pe­tra, Iva­nu i Bo­ži­da­ra. Oni će u dru­štvu svo­jih pri­ja­te­lja ve­če­ras na­zdra­vi­ti svom pu­no­ljet­stvu.
O to­me ka­ko je bi­lo pri­je 18 go­di­na, tog za nju naj­sreć­ni­jeg da­na u ži­vo­tu – 1. de­cem­bra 1999. go­di­ne za „Dan“ pri­ča Ve­sna Mi­ju­ško­vić, maj­ka ko­ja je na svi­jet do­ni­je­la pr­ve če­tvor­ke u Cr­noj Go­ri.
– Svi su ro­đe­ni u pet mi­nu­ta. Pr­vo Va­si­li­je, pa mi­nut ka­sni­je Pe­tar, pa za­tim u na­red­noj mi­nu­ti Iva­na i po­sled­nji Bo­ži­dar. Bi­lo je vr­lo te­ško po­di­za­ti če­tvor­ke. Naj­te­že su bi­le za nas te pr­ve dvi­je go­di­ne. Ali, naj­va­žni­je je ka­da su dje­ca zdra­va. Sva­ki pe­ri­od ima svo­je ma­ne i vr­li­ne. Za ovih 18 go­di­na ne mo­gu re­ći ko­ji je pe­ri­od bio te­ži, a ko­ji lak­ši. Sa nji­ho­vim od­ra­sta­njem sva­ko vri­je­me je tra­ži­lo ne­ku po­seb­nu pa­žnju i iz tog naj­ra­ni­jeg dje­tinj­stva osta­ju sa­mo li­je­pe uspo­me­ne. Tih ne­kih „slat­kih“ mu­ka se go­to­vo i ne sje­ća­te. To­kom trud­no­će zna­la sam da no­sim pr­vo dvoj­ke a za­tim je kon­sta­to­va­no da no­sim troj­ke i na kra­ju ču­la su če­ti­ri ot­ku­ca­ja sr­ca – ka­za­la je ona.
Ve­sna do­da­je da ni­je ima­la pro­ble­ma u trud­no­ći.
– Sve je bi­lo nor­mal­no, ni­je­su išli u spe­ci­jal­nu bol­ni­cu, bi­li su sa osta­lim be­ba­ma od sa­mog ro­đe­nja. Svi su nam pru­ži­li iz­u­zet­nu bri­gu i pa­žnju, vi­še sam bi­la ja u lo­šem sta­nju pa smo če­ka­li dok se opo­ra­vim. Naj­te­ži je bio onaj pr­vi pe­ri­od dok smo se or­ga­ni­zo­va­li. Oni su je­li raz­li­či­tu ko­li­či­nu hra­ne, u raz­li­či­te pe­ri­o­de spa­va­li. Te­ško je to bi­lo. Kao da su od­ra­sta­li po ne­kom do­go­vo­ru. Uvi­jek sam bi­la u strep­nji. Zna­te, ka­da ima­te jed­nu be­bu pa joj po­sve­ti­te svu pa­žnju. Uvi­jek sam bi­la u ne­kom stra­hu da li sam do­volj­no svi­ma po­klo­ni­la pa­žnju. Jer i oni su bi­li raz­li­či­ti. Ne­ko od njih je tra­žio stal­nu pa­žnju dok je ne­ko opet vo­lio sam da se igra. Ka­ko su ra­sli mo­gla sam sa nji­ma da se do­go­va­ram i pro­sto sam uži­va­la u nji­ho­vom od­ra­sta­nju. Sve vi­še smo se igra­li i iz­la­zi­li. Da bu­dem iskre­na, u tim pr­vim tre­nu­ci­ma smo ve­ću pa­žnju po­sve­ći­va­li dje­ča­ci­ma. Bi­li su ne­sta­šni. Iva­na je od­ra­sta­la u tom mu­škom okru­že­nju ali uvi­jek je bi­la ener­gič­na, po­seb­no u ško­li, da usta­ne da bra­ni bra­ću. Uvi­jek se tru­di­la da im sta­ne u za­šti­tu. I oni su uvi­jek pre­ma Iva­ni ima­li ne­ki za­štit­nički od­nos – do­da­je Ve­sna.
Ka­ko is­ti­če, ima­li su po­moć mno­gih to­kom njihovog od­ra­sta­nja.
– Ne­ću sa­da da pri­čam o ime­ni­ma da ne bih ne­kog za­bo­ra­vi­la. Naj­vi­še po­mo­ći je bi­lo ka­da su se ro­di­li i ovom pri­li­kom že­lim da za­hva­lim svi­ma ko­ji nas ni­je­su za­bo­ra­vi­li jer u ovom pe­ri­o­du od 18 go­di­na bi­lo je do­sta te­ških mo­me­na­ta i tre­nu­ta­ka ka­da ni­je­smo sa­mi mo­gli sve da is­pla­ni­ra­mo. U vr­tić su kre­nu­li sa pet go­di­na i de­vet mje­se­ci. U ško­lu su kre­nu­li ra­ni­je. Bi­li su pri­lič­no zre­li i ni­je bi­lo di­le­me da li mo­gu ra­ni­je po­ći u ško­lu. U ško­li su ima­li i uspo­na i pa­do­va. Za­do­volj­ni smo, a oni pla­ni­ra­ju da­lje ško­lo­va­nje – ka­za­la je ona.
Ve­sna is­ti­če da Bo­ždar i Va­si­li­je po­ha­đa­ju na­u­ti­ku u Po­mor­skoj ško­li u Ko­to­ru, Iva­na Op­štu gim­na­zi­ju u Her­ceg No­vom, dok je Pe­tar uče­nik Tu­ri­stič­ke ško­le u Her­ceg No­vom.
– Va­si­li­je i Bo­ži­dar ima­ju na­mje­ru da upi­šu Po­mor­ski fa­kul­tet. Iva­na po­ka­zu­je lju­bav pre­ma je­zi­ci­ma. U go­di­ni ko­ja je pred na­ma mo­ra­će­mo da uskla­di­mo sve te nji­ho­ve oba­ve­ze i že­lje – ka­že sret­na maj­ka Ve­sna.
Uz uče­nje sti­gle su oba­ve­ze i u spor­tu. Pe­tar i Va­si­li­je su iza­bra­li va­ter­po­lo, Iva­na pli­va­nje, a Bo­ži­dar fud­bal.
– Išli su i u mu­zič­ku ško­lu. Pe­tar je po­ka­zao zna­tan uspjeh u va­ter­po­lu. Po­što je re­pre­zen­ta­ti­vac u mla­đim se­lek­ci­ja­ma, po­stao je pr­vo­ti­mac „Ja­dran Ca­ri­ne“. Sa re­pre­zen­ta­ci­jom Cr­ne Go­re osvo­jio je sre­br­nu me­da­lju na pr­ven­stvu svi­je­ta za ju­ni­o­re pro­šle go­di­ne u Pod­go­ri­ci i od­lu­či­li smo da je naj­bo­lje da se po­sve­ti va­ter­po­lu. Da­li smo im mo­guć­nost da iza­be­ru šta že­le. I da­nas, ro­đen­dan mi ne­će­mo ne­što mno­go sla­vi­ti. Dje­ca će sa svo­jim pri­ja­te­lji­ma na­pra­vi­ti žur­ku i pro­sla­vi­ti svo­je pu­no­ljet­stvo. Ve­če­ras će or­ga­ni­zo­va­ti dru­že­nje sa­mo za pri­ja­te­lje iz ško­le i sa va­ter­po­la – ka­za­la je ona.
Z.Ša­ko­tić


Svi za jed­nog, je­dan za sve

„Naj­sta­ri­ji“ brat Va­si­li­je ka­že za „Dan“ da je sva­ko upu­ćen na svoj rad i svo­je oba­ve­ze, te da se bu­kval­no vi­de sa­mo u pro­la­zu.
– Dok smo bi­li mla­đi svi smo če­ka­li taj dan. Obič­no ka­žu da je to ma­tu­ra ali ona do­la­zi tek u ma­ju. Naš ro­đen­dan je ve­če­ras i sa­mo za tre­nu­tak će­mo osta­vi­ti svo­je oba­ve­ze, a već u su­bo­tu kre­će­mo sa no­vim za­da­ci­ma – ka­že Va­si­li­je.
Pe­tar do­da­je da su do kra­ja osnov­ne ško­le bi­li pri­lič­no ve­za­ni.
– Za­jed­no smo išli na tre­nin­ge, za­jed­no u osnov­nu ško­lu. Ci­je­lo osnov­no ško­lo­va­nje bi­li smo u istom odje­lje­nju. Svi smo ima­li svo­je dru­ga­re i sti­ca­li smo na­vi­ku da ni­je­smo upu­će­ni jed­ni na dru­ge. Po­ma­že­mo jed­ni dru­ge ali sva­ko imao svo­je dru­štvo – ka­že Pe­tar.
Iva­na na­vo­di da je nje­na že­lja bi­la da se ba­vi mu­zi­kom.
– Vo­lje­la sam da svi­ram kla­vir. Do­bro je kre­nu­lo ali mo­je oba­ve­ze su se pre­kla­pa­le sa oba­ve­za­ma u gim­na­zi­ji. Ni­je­sam mo­gla sve to da uskla­dim i pri­o­ri­tet sam da­la ško­li – ka­že ona.
Bo­ži­dar na­gla­ša­va da su ih maj­ka i otac uči­li da se ne osje­ća­ju ma­nje vri­jed­nim ako ne­ko­me ide bo­lje u ško­li i u spor­tu.
– Sva­ko od nas če­tvo­ro je po­ka­zi­vao bo­lje re­zul­ta­te na ne­kom dru­gom po­lju – re­kao je za „Dan“ Bo­ži­dar.