- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ju­go­slo­ven­ska gra­ni­ca pre­ma Ma­đar­skoj, na di­je­lu ko­ji je za­u­zi­ma­la Hr­vat­ska, išla je „to­kom Mu­re, tač­no na 1,5 km uz­vod­no od že­le­znič­kog mo­sta iz­me­đu Đe­ke­nje­ša i Ko­pron­ce, to­kom Dra­ve, na 9 km is­toč­no od Do­njeg Mi­holj­ca, ne­ka­da­šnjom gra­ni­com Ugar­ske i Hr­vat­ske-Sla­vo­ni­je, s tim što je že­le­znič­ka pru­ga Đe­ke­nješ-Barč sa sta­ni­com Go­la osta­la na ma­đar­skoj stra­ni”.
Te­ri­to­ri­ja Hr­vat­ske i Sla­vo­ni­je sa Sre­mom za­u­zi­ma­la je 17,43 od­sto ili ne­što vi­še od še­sti­ne ukup­ne po­vr­ši­ne dr­ža­ve. Sa­mu Sla­vo­ni­ju sa­vre­me­ni­ci su lo­ci­ra­li na pod­ruč­je ome­đe­no ri­je­ka­ma Dra­vom i Sa­vom, ko­je se pro­sti­ra­lo iz­me­đu Hr­vat­ske i Sre­ma. Gra­ni­ca Sla­vo­ni­je s Hr­vat­skom išla je, sma­tra­lo se, ri­je­kom Ilo­vom; pre­ma Sre­mu Sla­vo­ni­ja ni­je ima­la pra­vu pri­rod­nu gra­ni­cu, a pro­te­za­la se sve do Vin­ko­va­ca. Di­je­li­la se na gor­nju i do­nju: pod gor­njom se pod­ra­zu­mi­je­va­la te­ri­to­ri­ja ko­ja je do­pi­ra­la do Sre­ma, br­do­vi­tog re­lje­fa, za raz­li­ku od do­nje, smje­šte­ne u plod­noj rac­ni­ci. Sre­di­šnje di­je­lo­ve gor­nje Sla­vo­ni­je za­u­zi­ma­le su pla­ni­ne Pa­puk i Psunj; iz­me­đu njih na­la­zi­la se po­že­ška ko­tli­na, kroz ko­ju su pro­ti­ca­le ri­je­ke Lo­nja i Lon­dža, a u tom kra­ju iz­vi­ra­le su i ri­je­ke To­pli­ca i Pa­kra.
Hr­vat­ska po­li­tič­ka eli­ta, me­đu­tim, ima­la je svo­je vi­đe­nje hr­vat­skog pro­sto­ra, ome­đe­nog, naj­če­šće, gra­ni­ca­ma ko­je je ta eli­ta sma­tra­la isto­rij­skim gra­ni­ca­ma Hr­vat­ske. Bri­tan­ski po­sla­nik u Be­o­gra­du uočio je da se u svi­je­sti ‘’pan Hr­va­ta’’ na­la­zi vi­zi­ja jed­ne „moć­ne po­kra­ji­ne” sa cen­trom u Za­gre­bu, ko­ja bi se sa­sto­ja­la iz Hr­vat­ske, Sla­vo­ni­je, Dal­ma­ci­je, do­brog di­je­la Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, Ba­ra­nje i di­je­la Bač­ke. Pre­ma ustav­nom na­cr­tu Jo­si­pa Smo­dla­ke, me­đu pred­vi­đe­nih 12 sa­mo­u­prav­nih po­kra­ji­na bi­le su i Sla­vo­ni­ja, Hr­vat­ska, Dal­ma­ci­ja i Po­mor­je. Da­kle, pri­mor­ske obla­sti, od­no­sno ne­ka­da­šnju austrij­sku po­kra­ji­nu Dal­ma­ci­ju, on je po­di­je­lio na dva di­je­la, sa Spli­tom i Du­brov­ni­kom kao glav­nim gra­do­vi­ma, s tim što su ove dvi­je obla­sti išle, pre­ma nje­go­voj za­mi­sli, du­blje u unu­tra­šnjost kop­na, za­hva­ta­ju­ći znat­ne di­je­lo­ve Cr­ne Go­re i Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Pre­ma Smo­dla­ki­nom obra­zlo­že­nju, po­dje­la Pri­mor­ja bi­la je pot­pu­no pri­rod­na i da­ti­ra od dav­ni­na: „Ze­ta i po­reč­je Ne­re­tve u za­le­đu Du­brov­ni­ka, to je sta­ro Po­mor­je srp­sko, po pod­ne­blju, ću­di i obi­ča­ji­ma na­ro­da ta­ko raz­lič­no od Ra­ške. Do­nje Pri­mor­je, od Ma­kar­ske do Se­nja, a unu­tra do vo­do­del­ni­ce, to je Sta­ra ili Be­la Hr­vat­ska ko­joj su Kra­lje­vi sto­lo­va­li oko Spli­ta, a ko­ja se ni­je ma­nje raz­li­ko­va­la od Po­sav­ske Hr­vat­ske ne­go li srp­sko Po­mor­je od Ra­ške’’. Hr­vat­sku je de­fi­ni­sao kao „no­vi­ju” i „naj­no­vi­ju”. Pr­va se pro­sti­re iz­me­đu Kvar­ne­ra i Me­đu­mur­ja, sa Za­gre­bom kao pre­sto­ni­com, a dru­gu sa­či­nja­va Sla­vo­ni­ja, s Osi­je­kom kao glav­nim gra­dom. Hr­vat­ska „ob­u­hva­ta hu­mo­vi­to sred­nje Po­sa­vje sa dva bo­ka, uz mo­re i uz Dra­vu” – pi­sao je Smo­dla­ka u svom na­cr­tu Usta­va – „i po­red pri­rod­ne za­o­kru­že­no­sti ima i svoj iz­ra­zi­ti kul­tur­ni tip (sa­ču­va­la je naj­vi­še sre­do­več­nih tra­di­ci­ja, ni­je ni­kad bi­la pod Tur­či­nom, ima oso­bit go­vor itd.)” Sla­vo­ni­ja je, me­đu­tim, „u rav­ni­ni iz­me­đu ve­li­kih vo­da i ve­li­kih šu­ma”, gdje „pre­bi­va na­rod iste ve­re kao u Hr­vat­skoj, ali dru­go­ga po­re­kla, dru­go­ga go­vo­ra, druk­či­je ću­di i obi­ča­ja”. Smo­dla­ka je iz Sla­vo­ni­je is­klju­čio Srem, smje­šta­ju­ći ga u dru­gu po­kra­ji­nu, Voj­vo­di­nu, a u Hr­vat­sku je uklju­či­vao Me­đu­mur­je.
Po­red Smo­dla­ke, ustav­ne na­cr­te do­ni­je­li su i Na­rod­ni i ju­go­slo­ven­ski klub, ko­ji su oku­plja­li, osim slo­ve­nač­kih i mu­sli­man­skih čla­no­va Pri­vre­me­nog na­rod­nog pred­stav­ni­štva, i ve­ći broj hr­vat­skih po­li­ti­ča­ra. Nji­ma je po­šlo za ru­kom da iz­dej­stvu­ju da se u ustav­nom na­cr­tu Na­rod­nog klu­ba na­đe i Hr­vat­ska, kao jed­na od šet pred­vi­đe­nih fe­de­ral­nih je­di­ni­ca, ob­u­hva­ta­ju­ći još Sla­vo­ni­ju, Dal­ma­ci­ju, Me­đu­mur­je, Is­tru i sva ostr­va. Za osno­vu te­ri­to­ri­jal­ne po­dje­le pred­vi­đe­ne ovim na­cr­tom ni­je uze­to dr­žav­no­prav­no sta­nje za­te­če­no u mo­men­tu stva­ra­nja Kra­lje­vi­ne SHS, već dr­žav­no­prav­no sta­nje iz 1913. go­di­ne, što zna­či da je u hr­vat­sku je­di­ni­cu uklo­plje­na oblast Sre­ma sve do Ze­mu­na. Ovaj kri­te­ri­jum je, me­đu­tim, pre­kre­šen ti­me što je i Dal­ma­ci­ja, uklju­ču­ju­ći i Bo­ku, pri­po­je­na Hr­vat­skoj. Pr­va­ci Hr­vat­ske za­jed­ni­ce su, ipak, bi­li sprem­ni da od­stu­pe od svog na­cr­ta u po­gle­du Bo­ke Ko­tor­ske, Du­bro­vač­kog pri­mor­ja i Sre­ma: Bo­ka bi bi­la pri­po­je­na Cr­noj Go­ri, Du­bro­vač­ko pri­mor­je Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni a Srem Voj­vo­di­ni. Uslov za ovaj kom­pro­mis bi­lo je pri­klju­če­nje sje­ve­ro­za­pad­ne Bo­sne Hr­vat­skoj. Po­dje­lu na šest po­kra­ji­na pred­la­gao je i ju­go­slo­ven­ski klub, s tim što se nje­gov na­crt Usta­va raz­li­ko­vao od na­cr­ta Na­rod­nog klu­ba uto­li­ko što je Hr­vat­ska sa Sla­vo­ni­jom i Me­đu­mur­jem tre­ba­lo da či­ni jed­nu je­di­ni­cu, a Dal­ma­ci­ja s Bo­snom i Her­ce­go­vi­nom dru­gu.
Hr­vat­ska puč­ka se­ljač­ka, od­no­sno Hr­vat­ska re­pu­bli­kan­ska se­ljač­ka stran­ka pro­gla­ša­va­la je za „ne­pri­je­por­ne” i „ne­po­bit­ne” hr­vat­ske te­ri­to­ri­je Hr­vat­sku, Sla­vo­ni­ju, Dal­ma­ci­ju, Me­đu­mur­je, Krk i Ka­stav, s tim što su nje­ni li­de­ri i ide­o­lo­zi, Stje­pan Ra­dić i dr Ru­dolf Hor­vat, ple­di­ra­ju­ći za kon­fe­de­ral­ni od­nos iz­me­đu Hr­vat­ske i Sr­bi­je, pred­la­ga­li ple­bi­sci­tar­no opre­dje­lji­va­nje Slo­ve­ni­je, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, Cr­ne Go­re, Ba­na­ta, Bač­ke i Ba­ra­nje za Za­greb, od­no­sno Be­o­grad.(NA­STA­VI­ĆE SE)