- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


To­kom vre­me­na, ka­ko se sta­nje u Sr­bi­ji po­gor­ša­va­lo, ta­ko je i ton pi­sa­nja u „No­vi­na­ma” po­sta­jao sve oštri­ji. Na sa­mom po­čet­ku ne­mi­ra, Pa­vlo­vić je svu že­sti­nu svo­je kri­ti­ke usmje­rio na kne­gi­nju Lju­bi­cu, za­tim bra­ću kne­za Mi­lo­ša, Je­vre­ma i Jo­va­na, i čla­no­ve knez Mi­ha­i­lo­vog „pra­vi­telj­stva”, pri­je svih na Đor­đa Pro­ti­ća, pred­sjed­ni­ka vla­de. To­kom vre­me­na od­nos Pa­vlo­vi­ća pre­ma kne­gi­nji Lju­bi­ci zna­čaj­no se mi­je­njao. Po­što se, u jed­nom mo­men­tu, za­jed­no s Je­vre­mom Obre­no­vi­ćem, pri­klju­či­la opo­zi­ci­o­nom po­kre­tu, ko­ji je ra­dio na ogra­ni­ča­va­nju vla­dar­skih ovla­šće­nja kne­za Mi­lo­ša, ona je u vi­je­sti­ma ob­ja­vlje­nim u „No­vi­na­ma” po­mi­nja­na s pu­no uva­ža­va­nja, dok su nje­ni po­te­zi is­ti­ca­ni kao pri­mje­ri ro­do­lju­blja i po­što­va­nja Usta­va i za­ko­na Sr­bi­je. Me­đu­tim, po­što je, po po­vrat­ku iz Vla­ške, kne­gi­nja Lju­bi­ca pre­u­ze­la or­ga­ni­zo­va­nje ustan­ka ko­ji je tre­ba­lo da po­vra­ti pre­sto u Sr­bi­ji kne­zu Mi­lo­šu, sli­ka o njoj na­glo se pro­mi­je­ni­la. Od tog vre­me­na, „No­vi­ne” je po­či­nju jav­no op­tu­ži­va­ti da je glav­ni or­ga­ni­za­tor knez Mi­lo­še­vih za­vje­ra, da se mi­je­ša u dr­žav­ne po­slo­ve ze­mlje, pa čak i da po­ku­ša­va da pod­mi­ću­je či­nov­ni­ke Por­te. I po­red ova­kvog pi­sa­nja i ne­go­do­va­nja pri­sta­li­ca stran­ke Vu­či­ća i Pe­tro­ni­je­vi­ća, „sta­ra vje­šti­ca”, ka­ko su kne­gi­nju Lju­bi­cu na­zi­va­li u usta­vo­bra­ni­telj­skim kru­go­vi­ma, igra­la je još iz­vje­sno vri­je­me iz­u­zet­no zna­čaj­nu ulo­gu u Sr­bi­ji. Do bu­ne Mi­lo­še­vih pri­vr­že­ni­ka, ko­je je pred­vo­dio kne­gi­njin brat, Ga­ja Vu­ko­ma­no­vić, ni broj­ni ape­li i uvje­ra­va­nja nje­go­vih naj­po­vjer­lji­vi­jih lju­di ni­je­su uspje­li da ubi­je­de knez Mi­ha­i­la u neo­p­hod­nost kne­gi­nji­nog is­klju­če­nja iz po­li­tič­kog ži­vo­ta. S ve­li­kim za­do­volj­stvom „No­vi­ne” su pro­pra­ti­le po­sled­nje tre­nut­ke po­li­tič­kog an­ga­žo­va­nja kne­gi­nje Lju­bi­ce. Osi­o­nim oslo­ba­đa­njem bra­ta iz za­tvo­ra, bez odo­bre­nja nad­le­žnih vla­sti, ona je iza­zva­la oprav­dan gnjev kne­za Mi­ha­i­la, ko­ji je bio po­ja­čan pri­ti­skom mi­ni­sta­ra i Je­vre­ma Obre­no­vi­ća, da će, u slu­ča­ju da za­kon ne bu­de is­po­što­van i Ga­ja ne bu­de po­no­vo vra­ćen u za­tvor, pod­ni­je­ti ostav­ke. Cio ovaj su­kob okon­čan je sta­vlja­njem kne­gi­nje Lju­bi­ce pod stal­nu pri­smo­tru i nje­nim ko­nač­nim uda­lja­va­njem iz po­li­ti­ke. Me­đu­tim, Pa­vlo­vi­ćev za­htjev, u ko­jem se od­sli­ka­vao in­te­res „usta­vo­va­ca”, da kne­gi­nja bu­de pro­tje­ra­na iz ze­mlje, ni­je ostva­ren u vri­je­me i na na­čin na ko­ji je on to oče­ki­vao. Sto­ga je vi­jest ko­ju su „No­vi­ne” pre­ni­je­le, o odo­bre­nju iz­da­tom od kne­za Mi­ha­i­la, na pred­log Sa­vje­ta, da se nje­go­va maj­ka i stric Jo­van uda­lje iz Sr­bi­je, bi­la vi­še iz­raz že­lje gru­pe oku­plje­ne oko iz­da­va­ča u Pe­šti, ne­go od­raz stvar­nog sta­nja stva­ri u Sr­bi­ji. Naj­vi­še ener­gi­je i no­vi­nar­skog umi­je­ća Pa­vlo­vić je is­po­ljio u kri­ti­ci čla­no­va vla­de kne­za Mi­ha­i­la, nje­go­vog naj­bli­žeg okru­že­nja, kao i cje­lo­kup­nog si­ste­ma upra­ve u Sr­bi­ji. To­kom ci­je­log pe­ri­o­da pr­ve vla­de kne­za Mi­ha­i­la, u „No­vi­na­ma” je pa­žlji­vo pra­ćen sva­ki po­tez mi­ni­sta­ra, pa su i naj­ma­nje ne­pra­vil­no­sti, uoče­ne u nji­ho­vom ra­du, iz­no­še­ne u jav­nost. Pri sve­mu tom, uoč­lji­vo je da auto­ri­ma ovih tek­sto­va glav­ni po­kre­tač ni­je bi­la že­lja da se iz­no­še­njem ano­ma­li­ja, ko­je su neo­spor­no po­sto­ja­le u ra­du or­ga­na vla­sti, uti­če na nji­ho­vo is­pra­vlja­nje i ti­me po­stig­ne sta­bil­nost ze­mlje. Osnov­ni uti­sak ko­ji se sti­če či­ta­njem po­me­nu­tih na­pi­sa je osjet­no is­po­lja­va­nje zlo­vo­lje pre­ma svi­ma ko­ji su pred­sta­vlja­li ne­ku vr­stu smet­nje i pre­pre­ke usta­vo­bra­ni­te­lji­ma, bi­lo da su oli­ča­va­li nji­ho­ve po­sred­ne ili ne­po­sred­ne pro­tiv­ni­ke, ili sa­mo su­par­ni­ke, od­no­sno sim­pa­ti­ze­re pro­tiv­ne stru­je. S na­mje­rom da dis­kre­di­tu­je Vla­du u Sr­bi­ji, Pa­vlo­vić je „lo­vio” sva­ki slu­čaj ko­ji mu je mo­gao po­slu­ži­ti u toj na­mje­ri.
On je če­sto na­pa­dao na lič­no­sti po­je­di­nih mi­ni­sta­ra. Cvet­ka Ra­jo­vi­ća, „po­pe­či­te­lja vnu­tre­nji de­la”, na pri­mjer, op­tu­ži­vao je za na­sil­nič­ko op­ho­đe­nje s lju­di­ma. U „No­vi­na­ma” je ob­ja­vlje­na vi­jest da je Ra­jo­vić fi­zič­ki na­sr­nuo na tr­gov­ca, vla­sni­ka ku­će ko­ju je iz­naj­mio, za­to što ga je ovaj upo­zo­rio da pri­pa­zi na odr­ža­va­nje hi­gi­je­ne u njoj. Iz­vje­štač se, me­đu­tim, ni­je za­u­sta­vio na to­me, već je is­ta­kao da je pre­tu­če­nom us­kra­će­no pra­vo žal­be i da je iz­vje­sno vri­je­me dr­žan u za­tvo­ru, ka­ko bi ga za­stra­ši­li i pri­vo­lje­li da od­u­sta­ne od po­kre­ta­nja kri­vič­nog po­stup­ka. Tekst je za­vr­šen podsmje­šlji­vom opa­skom: „Hva­li­te nam se sa­mo, srb­ska bra­ćo, sa va­šom svo­bo­dom i sre­ćom, za­i­sta ne­će vam ni­ko ovu za­vi­di­ti, no mož’da sa­ža­lje­va­ti vas”. Po­ku­šaj iz Be­o­gra­da da se opo­vrg­ne ova vi­jest u „No­vi­na­ma” pre­ne­sen je sa­mo u iz­vo­di­ma i pro­pra­ćen no­vom sar­ka­stič­nom pri­mjed­bom: „Ni­je da­kle isti tr­go­vac pri­nu­žden sa zi­ra­vim okom u Ustav i ured­be za­vi­ri­va­ti i na­zi­ra­ti, ka­ko ta­mo le­po sto­ji, da je u Ser­bi­ji lič­nost i čest sva­kog ne­pri­ko­sno­ve­na, i tim le­pim na pa­pi­ru toč­ka­ma ma­lo bo­je i tol­ko­va­nja do­da­va­ti”. Ta­ko­đe, Pa­vlo­vić je is­ti­cao ba­ha­tost, ra­sip­ni­štvo, kao i sla­bo po­zna­va­nje pra­va i ne­prin­ci­pi­jel­nost pri do­no­še­njeu pre­su­da Ste­va­na Ra­di­če­vi­ća, mi­ni­stra pra­vo­su­đa. Slič­ni pri­mje­ri bi­li su ve­o­ma če­sti.
Ipak, ve­ći­na ovih na­pa­da bi­la je usred­sre­đe­na na pred­sjed­ni­ka vla­de Đor­đa Pro­ti­ća. To ni­je za­ču­đu­ju­će ako se zna pred­i­sto­ri­ja od­no­sa Pro­ti­ća i usta­vo­bra­ni­te­lja.
(NA­STA­VI­ĆE SE)