- PI­ŠE: Mi­lo­sav B. Ga­go­vić, pen­zi­o­ni­sa­ni pu­kov­nik JNA

Ka­ko je i za­što te 1991. go­di­ne u Slo­ve­ni­ji vas­kr­snu­la be­lo­gar­dij­ska ide­o­lo­gi­ja, da ne ka­žem fa­ši­stič­ka, i da li je bi­lo još ži­vih Slo­ve­na­ca ko­ji su se bo­ri­li pro­tiv te ide­o­lo­gi­je. Ni­je Slo­ve­ni­ja ima­la dru­gih raz­lo­ga da iza­đe iz za­jed­nič­ke dr­ža­ve iz­u­zev ide­o­lo­ških, po­seb­no ne na ona­kav na­čin, jer je bi­la pri­vi­le­go­va­na po mno­gim pi­ta­nji­ma, kao što su iz­grad­nja put­ne in­fra­struk­tu­re, in­du­stri­je i tr­go­vač­ko-eko­nom­skog udje­la u iz­vo­zu i tr­ži­štu uop­šte, ka­kav tret­man za­si­gur­no ne­će ima­ti u Evrop­skoj uni­ji. Isto ta­ko ma­nje će bi­ti sa­mo­stal­na u od­no­su na Bri­sel ne­go što je bi­la u od­no­su na Be­o­grad. Sa ove dis­tan­ce je in­te­re­sant­no, za­što je to­li­ko žu­ri­la da se osa­mo­sta­li ne če­ka­ju­ći kraj­nje re­zul­ta­te raz­go­vo­ra ko­ji su vo­đe­ni na ni­vou SFRJ. Na osno­vu če­ga je op­tu­ži­va­la sr­bi­jan­sko ru­ko­vod­stvo, ako Sr­bi­ja ni­je ima­la ni­ka­kvih pre­ten­zi­ja pre­ma Slo­ve­ni­ji ni­ti je bi­la pro­tiv nje­ne se­ce­si­je. Za­što se po­sli­je ula­ska u Evrop­sku uni­ju, vra­ti­la na biv­še tr­ži­šte sa ko­ga je se­ce­si­jom po­bje­gla, ako je evrop­skim usre­će­na. Da li je tek ta­da shva­ti­la da ni u Evro­pi, ,,ne vi­se ko­la­či o dra­či” ili su ih oni za ko­je su od­ra­di­li od­go­va­ra­ju­ći po­sao na­kon to­ga od­ba­ci­li kao tri­ne­sto pra­se, što ka­že naš na­rod. Ko­li­ko su se usre­ći­li u no­voj za­jed­ni­ci go­vo­re či­nje­ni­ce kao što su za­du­že­nje dr­ža­ve to­li­ko da ni nji­ho­vi pra­u­nu­ci ne­će mo­ći vra­ti­ti te du­go­ve što ni­je bio slu­čaj dok su bi­li u za­jed­nič­koj dr­ža­vi SFRJ. Za­du­ži­va­njem su stva­ra­li la­žan stan­dard da oprav­da­ju se­ce­si­ju. Oni i sad odr­ža­va­ju stan­dard gra­đa­na i eko­nom­ski op­sta­ju za­hva­lju­ju­ći tr­ži­štu biv­ših re­pu­bli­ka Ju­go­sla­vi­je. Nji­ma je bio da­le­ko Be­o­grad, ali Bri­sel ni­je. Sme­tao im je srp­ski je­zik, a ne sme­ta­ju im en­gle­ski i nje­mač­ki. Be­o­grad ih je raz­vi­jao, a Bri­sel ih gu­ši. Tvor­ni­ce bi­je­le teh­ni­ke Go­re­nje ne po­di­žu u Austri­ji, Nje­mač­koj i slič­no već po Sr­bi­ji. Za­što? Ne­ko­li­ko ovih na­vo­da sam dao iz raz­lo­ga što su tvr­di­li da im je bi­lo neo­p­hod­no ve­će tr­ži­šte, a vra­ti­li su se na sta­ro. Da im je neo­p­hod­na ve­ća sa­mo­stal­nost u od­lu­či­va­nju o svom raz­vo­ju i ure­đe­nju, a ko­li­ko su sa­da sa­mo­stal­ni­ji, po svim pi­ta­nji­ma. Ni­je mi po­znat nji­hov uspjeh na no­vom Evrop­skom tr­ži­štu, vi­še­mi­li­on­skom.
Ži­vje­la Bo­sna, Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra ne­ka u je­dan glas ka­žu. Evro­pu hva­li, a Bal­ka­nom se hra­ni. Ako zna­mo ko su bi­li nji­ho­vi men­to­ri za se­ce­si­ju, kao što su Gen­šer, Mok i Pa­pa Pa­vle Dru­gi, a po­zna­ta nam je nji­ho­va pri­pad­nost u Dru­gom svjet­skom ra­tu, ni­je nam te­ško za­klju­či­ti, zbog če­ga su se odvo­ji­li, a po­seb­no na ona­kav na­čin. Ta troj­ka je ra­sla is­pod Hi­tle­ro­vog ši­nje­la, na­do­je­na na­ci­zmom i fa­ši­zmom, do­šla u pri­li­ku da ostva­ri ono što ni­je­su ostva­ri­li u vri­je­me kad su to ra­di­li pod ko­man­dom Tre­ćeg Raj­ha i uspje­li u to­me jer su na­šli isto­mi­šlje­ni­ke u po­je­di­nim slo­ve­nač­kim ru­ko­vo­di­o­ci­ma. Obilj­ža­va­nje da­tu­ma ve­za­nih za po­bje­de nad fa­ši­zmom i po­la­ga­nje vi­je­na­ca na spo­men-obilj­žja onih ko­ji su da­li svo­je ži­vo­te u bor­bi pro­tiv fa­ši­zma, u ovo vri­je­me u Slo­ve­ni­ji je smi­je­šno i li­ce­mjer­no kad se zna da su nji­ho­ve sled­be­ni­ke per­so­ni­fi­ko­va­ne u pri­pad­ni­ci­ma JNA ubi­ja­li kao oku­pa­to­re. Slo­ve­ni­ja ni naj­ma­nje ni­je tre­ba­la Sr­bi­ji, pa ni nje­nom pred­sjed­ni­ku Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću ta­ko da su ne­u­te­me­lje­ne tvrd­nje, ka­ko je Slo­ve­ni­ja bi­la pri­mo­ra­na da upo­tri­je­bi oruž­je ka­ko bi ostva­ri­la vo­lju svog na­ro­da za ot­cje­plje­njem, od­no­sno osa­mo­sta­lje­njem. Ne, Slo­ve­ni­ji je na­re­đe­no, od na­ve­de­nih men­to­ra, da se na taj na­čin iz­dvo­ji iz za­jed­nič­ke dr­ža­ve Ju­go­sla­vi­je, jer će pro­iz­ve­sti ve­ću mr­žnju svog na­ro­da pre­ma dru­gi­ma po­seb­no Sr­bi­ma ko­je će pred svi­je­tom pri­ka­za­ti kao na­rod sa ko­jim se ne mo­že ži­vje­ti u za­jed­ni­ci. To ni­je či­nio slo­ve­nač­ki na­rod već uski krug lju­di ko­ji su pri­do­bi­je­ni da ra­de za in­te­re­se onih ko­ji že­le ras­pad Ju­go­sla­vi­je i kom­pro­mi­ta­ci­ju srp­skog na­ro­da. Ve­li­ki zna­ju da pra­šta­ju pa su im Sr­bi mno­go to­ga opro­sti­li bez ula­ska u sa­dr­žaj­ni­je ana­li­ze sve­ga ono­ga što im je Slo­ve­ni­ja u ne­ga­tiv­nom smi­slu pri­vu­šti­la. Od nje je po­čeo do­mi­no efe­kat ru­še­nja Ju­go­sla­vi­je i stra­da­nja srp­skog na­ro­da na pro­sto­ru Hr­vat­ske i BiH. U sva­kom slu­ča­ju ta­da­šnjem slo­ve­nač­kom ru­ko­vod­stvu tre­ba do­pu­ni­ti bi­o­gra­fi­je i obi­lje­ži­ti ih kao no­si­o­ce po­čet­ka oru­ža­nog su­ko­ba na pro­sto­ru SFRJ od­no­sno kao ak­te­re rat­nih zlo­či­na. Oni su po­če­li rat a svi osta­li su ga sa­mo sli­je­di­li. Sje­ti­te se sa­mo kro­ko­dil­skih su­za slo­ve­nač­kog ru­ko­vod­stva za ugro­že­nim al­ban­skim na­ro­dom na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji od stra­ne srp­skih vla­sto­dr­ža­ca. Sve su ra­di­li da bi što ru­žni­ju sli­ku o Sr­bi­ma po­sla­li u svi­jet, a se­be pri­ka­za­li ugro­že­nim i ne­volj­nim, ko­ji tr­pe srp­ski zu­lum to­li­ke go­di­ne. Ne­mam na­mje­ru da za­va­đam srp­ski i slo­ve­nač­ki na­rod, ali uka­zu­jem na po­tre­bu da se svi pro­ble­mi iz­ve­du na či­stac i da se zna pra­vi kri­vac za sve što se do­go­di­lo a ne da se ola­ko bez isti­ni­tih či­nje­ni­ca op­tu­žu­je bi­lo ko. Sa­mo kad se zna isti­na mo­že se ići da­lje, či­stih ra­ču­na i po­šte­ni­je. Uza­lu­dan je ula­zak u Evrop­sku uni­ju ako mi isti­nu za­pre­će­mo i osta­vi­mo je ne­do­stup­nom, a la­ži­ma ustu­pi­mo nje­no mje­sto. Da je isti­na bi­la do­mi­nant­na kad je na­sta­la SFRJ ne bi de­ve­de­se­tih go­di­na do­ži­vje­la ona­kvu sud­bi­nu.(KRAJ)