Svje­dok sa­rad­nik Alek­san­dar Sin­đe­lić ju­če je u vi­še na­vra­ta op­tu­žio li­de­re De­mo­krat­skog fron­ta da je tre­ba­lo da iz­ve­du dr­žav­ni udar u do­go­vo­ru sa Edu­ar­dom Ši­šma­ko­vom. On je ju­če u sud­ni­ci pod­go­rič­kog Vi­šeg su­da us­tvr­dio da je to spri­je­če­no hap­še­njem Mir­ka Pa­je Ve­li­mi­ro­vi­ća i Bra­ti­sla­va Di­ki­ća. Iako je ka­zao da su li­de­ri DF-a tre­ba­li da iz­vr­še pre­vrat, krun­ski svje­dok tu­ži­la­štva je u is­toj re­če­ni­ci na­veo da do to­ga ni­je do­šlo jer su upra­vo oni iz­da­li.
Advo­kat Mi­ro­je Jo­va­no­vić, bra­ni­lac An­dri­je Man­di­ća, ka­zao je za „Dan” da upra­vo ova­kve iz­ja­ve do­ka­zu­ju da je Sin­đe­lić tre­ba­lo da bu­de pod­vrg­nut vje­šta­če­nju.
– Su­di­je će se po­ka­ja­ti što ovaj svje­dok sa­rad­nik ni­je pod­vrg­nut vje­šta­če­nju ka­da kroz pi­ta­nja i do­ka­ze od­bra­ne vi­de o ka­kvom se čo­vje­ku i kon­struk­ci­ji ra­di. Svje­dok sa­rad­nik je tri pu­ta pro­mi­je­nio is­kaz. Sve po­či­nje i za­vr­ša­va sa „re­če mi ne­ki Edi” –re­kao je Jo­va­no­vić.
Ka­ko je do­dao, ja­sno je da je svje­dok na­u­čio kao pje­smi­cu is­kaz gdje se fo­ku­si­rao na li­de­re DF-a sa ja­snim ci­ljem – pri­ku­plja­njem po­li­tič­kih po­e­na za one ko­ji su mu an­ga­žo­va­li čak i tre­ne­ra za jav­ne na­stu­pe.
Sin­đe­lić je ju­če u sud­ni­ci pod­go­rič­kog Vi­šeg su­da is­crp­no od­go­va­rao na pi­ta­nja advo­ka­ta Ra­do­nje Dra­ku­lo­vi­ća, bra­ni­o­ca Edu­ar­da Ši­šma­ko­va, i advo­ka­ta Mi­la­na Pe­tro­vi­ća, bra­ni­o­ca Bra­ti­sla­va Di­ki­ća. Iz­nio je tvrd­nju da je Di­kić znao za plan upa­da u Skup­šti­nu i da su lju­di ko­ji su op­tu­že­ni i na­la­ze se u pri­tvo­ru iz­da­ni od stra­ne li­de­ra De­mo­krat­skog fron­ta.
– Iz­da­li su nas oni ko­ji su nas an­ga­žo­va­li, a to su li­de­ri DF-a. Ni­je to ura­dio ni Edi, ni Di­kić – ka­zao je Sin­đe­lić i do­dao da u Cr­noj Go­ri ni­ko ni­kad ni­je imao bo­lje uslo­ve da iz­vr­ši pre­vrat.
Go­vo­re­ći o na­či­nu na ko­ji je tre­ba­lo uhap­si­ti ta­da­šnjeg pre­mi­je­ra Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, svje­dok sa­rad­nik je ka­zao da je bi­lo naj­va­žni­je da on ne stig­ne do ame­rič­ke am­ba­sa­de ili do Cen­tra bez­bjed­no­sti. On je na pret­hod­nom su­đe­nju is­pri­čao da mu je Edu­a­rd Ši­šma­kov ka­zao da u Cr­noj Go­ri tre­ba ru­ši­ti vlast i uhap­si­ti Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, a da De­mo­krat­skom fron­tu tre­ba oru­ža­na po­moć.
Di­ki­ćev advo­kat Mi­lan Pe­tro­vić pi­tao je Sin­đe­li­ća šta je po za­ni­ma­nju, na šta mu je on od­go­vo­rio da je u dru­gom raz­re­du gim­na­zi­je na­pu­stio ško­lo­va­nje i da je po­tom van­red­no išao na kurs za ru­ko­va­o­ca gra­đe­vin­skih ma­ši­na.
Na „po­li­tič­ke kur­se­ve” ni­je išao jer se, ka­ko je na­veo, ne ba­vi po­li­ti­kom.
– Išao sam na sku­po­ve pro­tiv NA­TO-a. Ne­stra­nač­ku po­li­ti­ku ko­ja se ti­če srp­stva, to sam pra­tio – re­kao je Sin­đe­lić.
Do­dao je i da je pro­šao sve obu­ke ko­je se pro­la­ze u voj­sci. Ra­dio je u fir­mi So­ko se­kju­ri­ti, ali je od­u­stao od tog po­sla jer je pri­vat­no vi­še za­ra­đi­vao.
– Ne mo­gu sa si­gur­no­šću da ka­žem ka­da sam ta­mo ra­dio, mo­gu­će 2008–2009, po­sto­ji do­ku­men­ta­ci­ja – na­veo je Sin­đe­lić.
On je ka­zao da go­vo­ri ru­ski i en­gle­ski.
– En­gle­ski ne go­vo­rim ne­što spe­ci­jal­no, ra­zu­mi­jem ka­da ne­ko pri­ča. Ru­ski znam mno­go bo­lje. Od 2007–2008. go­di­ne pa do ovog tre­nut­ka imao sam kon­tak­te sa Ru­si­ma. Na ru­skom je­di­no ne bih mo­gao da ra­zu­mi­jem ne­što spe­ci­fič­no, što se ne go­vo­ri u sva­ko­dnev­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji – re­kao je Sin­đe­lić.
On je na­veo da je nje­go­va or­ga­ni­za­ci­ja „Srp­ski vu­ko­vi” pre­da­la sve pa­pi­re i pr­o­gra­me po­li­ci­ji.
– Ima­li smo po­čet­ni pro­gram i na pla­ka­ti­ma iz­li­je­plje­nim svu­da po Sr­bi­ji pi­sa­la su na­če­la or­ga­ni­za­ci­je. Ja sam za par­la­men­tar­nu mo­nar­hi­ju, ali ka­ko se ni­je po­ja­vi­la po­li­tič­ka sku­pi­na ko­ja bi ta­ko dje­lo­va­la, ja sam odr­ža­vao kon­tak­te sa „rav­no­gor­ci­ma” – ka­zao je Sin­đe­lić.
Svje­dok sa­rad­nik je do­dao da bi Ši­šma­kov po­dr­žao nje­ga ili ne­ki dru­gi mo­nar­hi­stič­ki po­kret u Sr­bi­ji.
On je ka­zao da je u Mo­skvi bio i po­sli­je voj­ne pa­ra­de, mo­gu­će oko 12. ma­ja.
– Edi­ja sam upo­znao 2014. u Ro­sto­vu, ne u Mo­skvi – ka­zao je Sin­đe­lić.
Do­dao je da ni­ka­da ni­je ušao na te­ri­to­ri­ju Lu­gan­ska, te da je po­moć za ru­ske iz­bje­gli­ce sa­ku­pljao sa ko­za­ci­ma iz Eka­te­rin­bur­ga i da će do­sta­vi­ti ime­na lju­di sa ko­ji­ma je sa­ra­đi­vao.
Sin­đe­lić je ka­zao da je sa Di­ki­ćem imao tri su­sre­ta. Pr­vi put u Ni­šu, u bli­zi­ni Bel ami te­le­vi­zi­je.
– Do­šao je sa dje­te­tom. Ni­je­sam vi­dio ni­kog dru­gog. Ni­je­sam znao da je Di­kić bio šti­će­no li­ce, ni­ti bi me­ne ko o to­me oba­vi­je­stio, ali sam pret­po­sta­vljao da je šti­će­no li­ce. Znao sam ko je bio, pa sam iz­nio sa­mo dio pri­če – na­veo je Sin­đe­lić i do­dao da mu Di­kić ni­je re­kao da je s njim obez­bje­đe­nje.
On je ka­zao da Di­ki­ću ni­je re­kao da go­vo­ri na sku­pu u Cr­noj Go­ri, već da se po­ja­vi kao ugled­na lič­nost.
– Re­kao sam mu da do­đe i da po­ve­de još lju­di jer je on ugle­dan Sr­bin. Ni­šta mu ni­je­sam re­kao o pla­ni­ra­nim de­ša­va­nji­ma u Cr­noj Go­ri – re­kao je Sin­đe­lić.
Na pr­vom sa­stan­ku ni­je tra­žio od Di­ki­ća da pro­vje­ra­va ne­ke oso­be, već je taj za­htjev iz­nio na dru­gom sa­stan­ku.
– Ka­da sam mu iz­nio de­ta­lje oko to­ga šta će da se de­ša­va, re­kao sam mu da ne bi bi­lo lo­še da ode do Cr­ne Go­re i vi­di. Ovog tre­nut­ka mi ne pa­da na pa­met da li sam kon­kret­no za ne­ko li­ce re­kao Di­ki­ću da ga pro­vje­ra­va. U raz­go­vo­ru sa Di­ki­ćem po­sve­tio sam se do­ga­đa­ji­ma u Cr­noj Go­ri – is­pri­čao je Sin­đe­lić.
Advo­kat Pe­tro­vić je pi­tao Sin­đe­li­ća šta zna o ge­ne­ra­lu Di­ki­ću.
– O Di­ki­ću sam čuo sve naj­bo­lje. Znao sam da ima udru­že­nje rat­nih ve­te­ra­na, da ne ra­di, pri­ja­te­lji smo na fej­sbu­ku, vi­dio sam da je pro­srp­ski or­ijen­ti­san... Zbog sve­ga to­ga, zbog nje­go­vog ugle­da, od­lu­čio sam da kon­tak­ti­ram s njim. Edi ni­je po­mi­njao Di­ki­ća, za nje­ga ni­je ni znao – ka­zao je Sin­đe­lić.
On je na­veo da je Edi stu­pio u kon­takt s njim 2016.
-Bi­la je to ne­dje­lja, isti dan ka­da sam po­di­gao no­vac – na­veo je Sin­đe­lić i do­dao da pri­ja­telj ko­ji ga je vo­zio do po­šte ta­da ni­je znao da će da ide u Ru­si­ju.
– Tom čo­vje­ku sam ra­dio ku­ći­ce, a i po­zna­jem ga jer iz­da­je knji­ge ko­je sam ku­po­vao. Tom čo­vje­ku ni­je­sam re­kao zbog če­ga idem do po­šte – ka­zao je Sin­đe­lić i do­dao da se taj čo­vjek zo­ve Ra­de, a fir­ma „Beo knji­ga”.
Sin­đe­lić je ka­zao da je na in­ter­net iz­ba­cio ne­ko­li­ko fo­to­gra­fi­ja o sa­ku­plja­nju po­mo­ći, te da je Di­ki­ću go­vo­rio o ak­tiv­no­sti­ma u Ru­si­ji.
– Di­kić ni­je znao da ja po­zi­vam Pa­ju da pre­u­zme dru­gi dio opre­me. Na taj na­čin je ne­svje­sno ko­čio ope­ra­ci­ju, iako je imao vre­me­na do sju­tra­dan da pre­u­zme te­le­fon. On ni­je znao za pro­mje­nu pla­na – na­veo je Sin­đe­lić.
On je ka­zao da je Di­ki­ću tre­ba­lo da ob­ja­sni sve o spe­ci­jal­nom te­le­fo­nu ka­da se ču­ju, ali su oni u me­đu­vre­me­nu uhap­še­ni.
– Tre­ba­lo je da mu ob­ja­snim da se taj te­le­fon pre­da­je lju­di­ma iz DF-a, ali do tog raz­go­vo­ra ni­je do­šlo jer su uhap­še­ni. Ko ih je pri­ja­vio, ja to ne znam. Ja ni­je­sam – re­kao je Sin­đe­lić.
Di­ki­ća je tre­ba­lo da po­zo­ve ka­da taj biv­ši ko­man­dant srp­ske žan­dar­me­ri­je pre­u­zme spe­ci­jal­ni te­le­fon.
– Di­kić ni­je znao za spe­ci­jal­ni te­le­fon, sa­mo za mo­to­ro­li­ce – na­veo je svje­dok sa­rad­nik.
Advo­kat Pe­tro­vić ga je pi­tao ka­da i gdje je Di­kić tre­ba­lo da se vi­di sa vo­đa­ma gru­pe.
–Tre­ba­lo je da se sa­sta­nu u ne­dje­lju, u 20 ča­so­va, na tr­gu kod Skup­šti­ne. Ka­ko je Edi ru­ko­vo­dio, on bi dao uput­stva, i da ni­je­su po­hap­še­ni, Pa­ja bi do­šao po ovo i do­šao u Cr­nu Go­ru – na­veo je Sin­đe­lić.
On je do­dao da je hap­še­nje Ve­li­mi­ro­vi­ća i Di­ki­ća po­kva­ri­lo da­lje spro­vo­đe­nje pla­na.
– Di­kić je znao da će bi­ti uze­ta za­štit­na opre­ma, ali ni­je znao šta. Spe­ci­jal­nu opre­mu je tre­ba­lo da ko­ri­sti tim ko­ji je uba­čen ra­ni­je, a ne Di­kić. Sit­ne stva­ri, bo­dlji­ka­ve ži­ce, tre­ba­lo je da se iz­ru­če svim de­mon­stran­ti­ma. Di­kić me je pi­tao „šta ako na­pad­ne po­li­ci­ja”, a ja sam iz­o­ko­la re­kao da će bi­ti ne­ko da in­ter­ve­ni­še. Znao je da će se ući u Skup­šti­nu i da će bi­ti su­ko­ba, ali za oruž­je ni­je znao. Oruž­je i opre­ma su raz­li­či­te stva­ri.
Di­kić je tre­ba­lo da bu­de kod bar­ja­ka. Edi mi je re­kao da plat­no bu­de cr­no i da se ku­pe spre­je­vi ko­ji su žu­to-ze­le­no flu­o­re­scent­ni i da se na plat­no sa obje stra­ne na­cr­ta gla­va vu­ka, to bi bio znak da oku­plje­ni pri­đu. Sva­ku da­lju ko­mu­ni­ka­ci­ju na­kon to­ga Edi je imao sa li­de­ri­ma DF-a – ka­zao je Sin­đe­lić.
Ka­ko je do­dao, Di­kić ni­je znao iden­ti­tet tih lju­di, ali je znao da će bi­ti na tr­gu, sa cr­nom za­sta­vom.
– Ja ne znam da li je Di­kić po­zna­vao ne­kog od tih lju­di ko­je je tre­ba­lo da pa­zi na tom sku­pu. Re­kao mi je da je po­zna­vao ne­ke lju­de iz vre­me­na ka­da je bio ge­ne­ral. Sve je ra­đe­no da gru­pe bu­du što vi­še raz­dvo­je­ne, ako bi do­šlo do to­ga da ne­ko na­pra­vi gre­šku i da se oda­ju, da ne bi bi­li uhap­še­ni i ovi dru­gi. Lju­di ko­ji su uhap­še­ni jed­no­stav­no su na­mje­šte­ni. Di­kić je imao pu­nu slo­bo­du dje­lo­va­nja oko or­ga­ni­zo­va­nja sku­pa, ni na jed­no ime ga ni­je­sam upu­tio jer od Edi­ja ni­je­sam imao ni­jed­no ime. To se če­ka­lo za po­sljed­nji tre­nu­tak – na­veo je Sin­đe­lić.
Advo­kat Ra­do­nja Dra­ku­lo­vić pi­tao je za ime i pre­zi­me svje­do­ka sa­rad­ni­ka ko­je je u nje­go­vim do­ku­men­ti­ma. On je od­go­vo­rio da je nje­go­vo ime Sa­ša Sin­đe­lić i oci­je­nio da je ovo pi­ta­nje po­ku­šaj op­struk­ci­je. Sin­đe­lić je ka­zao da je spre­man da svu do­ku­men­ta­ci­ju oko svog kr­šte­nja do­sta­vi­ti su­du.
– Ne sje­ćam se kad sam se kr­stio jer sam već re­kao da je moj djed tra­žio da se kr­stim i da mi je ta­da da­to ime Alek­san­dar – ka­zao je svje­dok sa­rad­nik.
On je re­kao da se ba­vio obez­bje­đe­njem i pro­iz­vod­njom ma­ji­ca i duk­se­ri­ca.
– Ni­ka­da se ni­sam ba­vio kri­mi­nal­nim rad­nja­ma. Kon­stant­no ra­dim po dva-tri po­sla da ne bih bio u ova­kvoj si­tu­a­ci­ji, da ni­ko ne mo­že da upre pr­stom u me­ne – us­tvr­dio je Sin­đe­lić.
On je ka­zao da mu je nu­đe­no da do­đe u Pod­go­ri­cu, ali da ni­je do­la­zio.
Advo­kat Dra­ku­lo­vić pi­tao je Sin­đe­li­ća ka­ko je pre­ko Ve­stern ju­ni­o­na po­di­gao no­vac, a ni­je znao ime po­ši­lja­o­ca.
– Ka­da sam po­di­zao no­vac ko­ji mi je Edi po­slao, ta­da je ra­di­la jed­na po­šta u Be­o­gra­du. Ako po­sje­du­je­te broj i zna­te ko­li­či­nu ko­ja vam je po­sla­ta, ni­je po­treb­no ime po­ši­lja­o­ca. Edi je me­ni po­slao de­se­to­ci­fre­ni broj, s tim sam oti­šao i po­di­gao no­vac. Mo­gu­će da sve to po­sto­ji u mom te­le­fo­nu, iako sam do­sta to­ga obri­sao u mo­men­tu ka­da sam čuo da su lju­di po­hap­še­ni, že­le­ći da pri­kri­jem to što se na­la­zi u te­le­fo­nu. Ovo oko po­di­za­nja nov­ca se mo­že pro­vje­ri­ti jer si­gur­no po­sto­je tra­go­vi. Ja sam već u svom is­ka­zu ob­ja­snio na­čin na ko­ji sam oti­šao po taj no­vac, da ni­je­sam išao svo­jim vo­zi­lom, već me pre­ba­cio čo­vjek kod ko­ga sam ra­dio oko mon­ta­žnih ku­ći­ca – od­go­vo­rio je Sin­đe­lić.
On je re­kao da ni­ka­da ni­je re­kao da je 100 od­sto si­gu­ran da je na po­šilj­ci pi­sa­lo ime Edu­ard ili Ed­gar.
– Ono što znam i ono što sam ka­sni­je shva­tio je­ste da je mo­gu­će da je na ko­ver­ti bi­lo pre­zi­me Ši­šma­kov – na­veo je svje­dok sa­rad­nik.
Advo­kat Dra­ku­lo­vić ga je pi­tao da li je ga je za­ni­ma­lo ka­ko se zo­ve čo­vjek sa ko­jim po­slu­je.
– Ja sam imao ap­so­lut­no po­vje­re­nje u Edi­ja, i sa­da ga imam. Ni­ka­da ga ni­je­sam pi­tao za pu­no ime i pre­zi­me, gdje ži­vi ili bi­lo šta dru­go. Edi je si­gur­no me­ne pro­vje­rio i ras­pi­tao se o me­ni, a ja sam, ka­ko sam i ob­ja­snio, pet sa­ti pro­šao mal­tre­ti­ra­nje na po­li­gra­fu. On je me­ni pri­je is­pi­ti­va­nja ka­zao ka­ko iz­gle­da ka­da ne go­vo­rim isti­nu. Pi­tan sam sve i sva­šta, za sve vri­je­me ko­li­ko je tra­ja­lo is­pi­ti­va­nje, i ka­da sam pro­šao, mi­slim da je to bio raz­log ko­ji me je pre­po­ru­čio. To mo­je po­li­graf­sko te­sti­ra­nje je sni­ma­no ka­me­rom i ni­je­su mi od­mah re­kli je­sam li pro­šao ili ne. Tek po­sli­je ne­ko­li­ko da­na su mi re­kli da sam pro­šao – is­pri­čao je Sin­đe­lić.
On je is­ta­kao da je do­bro­volj­no pri­hva­tio plan.
–Ni­ko me ni­je pri­si­lja­vao. Do­bro­volj­no sam pri­hva­tio plan zbog po­vje­re­nja u Edi­ja i zbog vi­ših ci­lje­va – na­veo je Sin­đe­lić. On je ka­zao da ni­je od­jed­nom ku­pio svu opre­mu, već je to či­nio u vi­še na­vra­ta.
– I ra­ni­je sam uzi­mao opre­mu. Uzi­mao sam ko­li­čin­ski vi­še, ali ne pre­vi­še, da ne bi bi­lo sum­nji­vo. To gdje sam ja ra­ni­je ku­po­vao i pro­da­vao uzi­mao sam ma­nje ko­li­či­ne i pla­ćao te­zgu na pi­ja­ci – re­kao je Sin­đe­lić.
On je na­veo da je 100 od­sto is­po­što­vao do­go­vor sa Edi­jem.
– Sa moj stra­ne ni­je po­sto­ja­la mo­guć­nost da bi­lo ko­ja in­for­ma­ci­ja pro­cu­ri – us­tvr­dio je Sin­đe­lić.
Su­đe­nje će bi­ti na­sta­vlje­no da­nas.VJ.DA­MJA­NO­VIĆ


Ima­li lju­de u po­li­ci­ji i sud­stvu

Advo­kat Pe­tro­vić pi­tao je svje­do­ka srad­ni­ka da li je po­sto­jao plan za hap­še­nje biv­šeg pre­mi­je­ra Mi­la Đu­ka­no­vi­ća.
–Ono što sam znao to sam i re­kao. Plan je po­sto­jao iz­me­đu Edi­ja i DF-a, a ja o de­ta­lji­ma tog pla­na ni­je­sam znao. On je re­kao da ako ga bi­lo ko pre­sret­ne, da ga uhap­si, sa­mo da ne do­đe do ame­rič­ke am­ba­sa­de ili do zgra­de CB-a – ka­zao je Sin­đe­lić.
Do­dao je da ni­je bio upo­znat sa struk­tu­rom po­li­ci­je u Cr­noj Go­ri.
– Edi mi je re­kao da je o to­me raz­go­va­rao sa lju­di­ma iz DF-a. Re­kao mi je da oni ima­ju svo­je lju­de u po­li­ci­ji i su­du, i u svim struk­tu­ra­ma za sa­mu ak­ci­ju. Ja ni­je­sam is­pi­ti­vao i ni­je­sam znao šta je u nji­ho­vim gla­va­ma. Ja sam imao mo­guć­no­sti da se sa nji­ma sa­sta­jem, ali sam ob­ja­snio za­što ni­je­sam htio – na­veo je Sin­đe­lić.


Ni­je imao ko­mand­nu od­go­vor­nost

– O to­me na ko­ga bi se pu­ca­lo od­lu­či­va­li bi Edi i lju­di iz DF-a. Iz ono­ga što je me­ni Edi re­kao, ja ni­je­sam imao ko­mand­nu od­go­vor­nost. Što se ti­če opre­me, tu ne­ma ni­šta ne­le­gal­no. Što se ti­če oruž­ja, ne spo­rim da je to kri­vič­no dje­lo, svje­stan da za to mo­gu da od­go­va­ram. Ura­dio sam to zbog sve­op­štih srp­skih ci­lje­va.
Ko­li­ko sam shva­tio Edi­ja, cr­no­gor­ska po­li­ci­ja bi ima­la mak­si­mum 3.000 po­li­ca­ja­ca, ali bi bi­lo te­ško da se svi oni pre­gru­pi­šu. Edi mi je re­kao da će i ne­i­den­ti­fi­ko­va­ni lju­di bi­ti uba­če­ni i da su oni već u Cr­noj Go­ri, i re­kao mi je šta će bi­ti nji­hov za­da­tak – is­pri­čao je Sin­đe­lić.


Di­kić je znao za plan

Sin­đe­lić je ka­zao da je Di­kić pri­li­kom sva tri su­sre­ta uzeo no­vac od nje­ga. Od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nje advo­ka­ta Pe­tro­vi­ća, ob­ja­snio je da je vo­đa­ma gru­pa re­če­no da će se na­pra­vi­ti smje­na vla­sti, ali ne na ko­ji na­čin.
–Zna­li su da će bi­ti de­mon­stra­ci­ja i su­ko­ba. Di­kić, Pa­ja Ve­li­mi­ro­vić, Ri­stić i Bo­gi­će­vić tre­ba­lo bi da ka­žu šta je bi­lo i ka­ko je bi­lo jer smo iz­da­ni. Di­kić je znao da će lju­di bi­ti u gru­pa­ma, da će do­ći do su­ko­ba sa po­li­ci­jom, do ula­ska u Skup­šti­nu, i da će DF to da vo­di – tvr­di Sin­đe­lić.