Li­de­ri DF-a An­dri­ja Man­dić i Mi­lan Kne­že­vić uda­lje­ni su ju­če iz sud­ni­ce to­kom sa­slu­ša­nja svje­do­ka sa­rad­ni­ka u slu­ča­ju „Dr­žav­ni udar” Alek­san­dra Sa­še Sin­đe­li­ća, ko­ji ih je op­tu­žio da su iz­da­li srp­ski na­rod i iz­ra­zio sum­nju da su sa­rad­ni­ci za­pad­nih slu­žbi te da sve ra­de da bi iz­bje­gli kri­vič­nu od­go­vor­nost i za­dr­ža­li no­vac ko­ji su uze­li.
Mi­lan Kne­že­vić bur­no je re­a­go­vao na te­ške op­tu­žbe.
„Ako ovaj šljam na­sta­vi da pri­ča to što pri­ča, do­bi­će po vra­tu od me­ne”, re­kao je Kne­že­vić da bi se na to na­do­ve­zao Man­dić ko­ji je ka­zao: „Ovaj bra­bo­njak ko­ji je ubio čo­vje­ka u Hr­vat­skoj...” Ri­je­či op­tu­že­nih une­se­ne su u za­pi­snik po­sli­je če­ga su po na­lo­gu su­di­je Mu­go­še, na­pu­sti­li sud­ni­cu. Pri­li­kom iz­la­ska Kne­že­vić se okre­nuo u prav­cu glav­nog spe­ci­jal­nog tu­ži­o­ca Mi­li­vo­ja Kat­ni­ća i obra­tio mu se ri­je­či­ma: „Isti ste, Mi­li­vo­je, lju­di, i ti i on.”
To­kom Sin­đe­li­će­vog svje­do­če­nja su­di­ja Su­za­na Mu­go­ša je u vi­še na­vra­ta opo­mi­nja­la ove op­tu­že­ne da se ne smi­ju, jer ta­kvo po­na­ša­nje ni­je pri­mje­re­no sud­ni­ci da bi ih u jed­nom tre­nut­ku opo­me­nu­la i zbog ru­ko­va­nja ko­je je, ka­ko su tvr­di­li bi­lo „plod” nji­ho­vog kla­đe­nja ve­za­no za Sin­đe­li­će­vo svje­do­če­nje.
To­kom ju­če­ra­šnjeg pe­to­ča­sov­nog iz­la­ga­nja Sin­đe­lić je, iz­me­đu osta­log, tvr­dio da je u vi­še na­vra­ta ne­ko po­ku­šao da ga li­kvi­di­ra da su mu se de­ša­va­le pri­jet­nje i pre­sre­ta­nja osta­lja­ju­ći mo­guć­nost da je to or­ga­ni­zo­vao op­tu­že­ni Ne­ma­nja Ri­stić, ali je ve­ću vje­ro­vat­no­ću dao da su to ura­di­li „iz­daj­ni­ci”. U tom smi­slu on je iz­me­đu osta­log de­talj­no opi­sao nje­gov po­sled­nji su­sret sa Edi­jem na Ka­le­meg­da­nu u Be­o­gra­du, da ga je ne­ko us­put pra­tio, i da je on pro­bao da za­va­ra trag, pa se par­ki­rao da­lje od Ka­le­meg­da­na.
– Na sa­mom Ka­le­meg­da­nu sam pri­mi­je­tio da ni­je isto kao na pret­hod­nim sa­stan­ci­ma, bi­lo je lju­di ko­ji še­ta­ju i vi­dio sam da je i Edi to pri­mi­je­tio.
Ovaj nji­hov su­sret do­go­dio se, ka­ko ka­že, u vri­je­me hap­še­nja nji­ho­vih lju­di u Cr­noj Go­ri ka­da mu je Edi re­kao da lju­de što pri­je tre­ba va­di­ti iz za­tvo­ra. Po­mi­njao mu je Edi advo­ka­te i pi­tao ga ko­li­ko ima nov­ca, a po­tom mu iz­bro­jao oko 50 hi­lja­da eura. Obe­ćao mu je još 50 hi­lja­da da što pri­je an­ga­žu­je advo­ka­te. Istom pri­li­kom, ka­ko tvr­di Sin­đe­lić, Edi mu je re­kao da je ne­kom muf­ti­ji iz islam­ske za­jed­ni­ce upla­ćen no­vac pre­ko Ka­di­ro­va i da će se for­mi­ra­ti vla­da sa De­mo­krat­skim fron­tom u njoj. Is­pri­čao je da je 2016. pr­vi put do­bio po­ru­ku od Edi­ja da tre­ba ru­ši­ti vlast u Cr­noj Go­ri, a da je op­tu­že­ni Ne­ma­nja Ri­stić po­mi­njao i ubi­stvo ta­da­šnjeg pre­mi­je­ra Đu­ka­no­vi­ća. Za sve što je iz­nio na su­du, spre­man je, tvr­di, da ide i na po­li­graf.
Sin­đe­lić je ka­zao da je spe­ci­jal­nog tu­ži­o­ca Sa­šu Ča­đe­no­vi­ća iz­vri­je­đao pri­li­kom pr­vog nji­ho­vog su­sre­ta u Be­o­gra­du, ali i da mu je ka­zao da že­li da te­re­ti lju­de ko­ji su po­ku­ša­li da ga ubi­ju i ko­ji su iz­da­li Sr­be i Ru­se ko­ji su išli u Cr­nu Go­ru. Ka­že da je od Ča­đe­no­vi­ća tra­žio da po­ša­lju glav­nog tu­ži­o­ca i da, ako on bu­de ga­ran­to­vao da će u Cr­noj Go­ri mo­ći slo­bod­no da da iz­ja­vu, da će on to ura­di­ti.
– Da se ni­sam pre­dao, bio bih ubi­jen, ali lju­di iz BIA ni­su htje­li da mi ka­žu od ko­ga. Za­to mi­slim da te lju­de ne­ko šti­ti, tu mi­slim na lju­de iz De­mo­krat­skog fron­ta – ka­zao je Sin­đe­lić On je opi­sao si­tu­a­ci­ju u ko­joj je, ka­ko tvr­di, po­ku­šan aten­tat na nje­ga bli­zu Ava­le.
Sin­đe­lić je ka­zao da je srp­ski na­ci­o­na­li­sta i da je pan­sla­vi­sta, da je pro­tiv gra­ni­ca me­đu Sr­bi­ma. Re­kao je da je pr­vi put iz Sr­bi­je iza­šao 2013. i da je ta­da uzeo pa­soš, da je Edi­ja upo­znao u Ru­si­ji, u Ro­sto­vu, gdje je bio u dru­štvu Ko­za­ka.
– On je znao da se zo­vem Alek­san­dar, znao za Srp­ske vu­ko­ve, i on­da me sklo­nio u stra­nu da po­raz­go­va­ra­mo – pri­čao je Sin­đe­lić.
Edi je pred­lo­žio Sin­đe­li­ću da sa­ra­đu­ju jer se on za­la­že ta­ko­đe za mo­nar­hi­stič­ku ide­ju. I tu su raz­mi­je­ni­li bro­je­ve te­le­fo­na. Sin­đe­lić na­vo­di da je odr­ža­vao ko­mu­ni­ka­ci­ju s Edi­jem pre­ko vi­be­ra, i da ga je po­zi­vao da do­đe u Mo­skvu. Ka­zao je da je 2015. bio u Mo­skvi u mar­tu, ali da se ta­da ni­je ja­vio Edi­ju, ali da je u ma­ju oti­šao na du­že i da se ja­vio Edi­ju te da su se sre­li. Do­dao je da mu je Edi re­kao da bi, za sa­rad­nju s moć­nim lju­di­ma, tre­ba­lo da ga po­li­graf­ski is­pi­ta­ju. Na­veo je da ga je Edi do­ve­zao is­pred ne­ke ve­li­ke zgra­de, da su ušli u stan u toj zgra­di i ta­mo če­ka­li lju­de ko­ji su tre­blo da ga is­pi­ta­ju, ali da se ni­su pred­sta­vi­li kad su sti­gli. Sin­đe­lić na­vo­di da ra­zu­mi­je 90% ru­skog, i da ga je Edi is­pi­ti­vao pre­ko po­li­gra­fa i da su mu po­sta­vlja­na čud­na pi­ta­nja ko­ja su kod nje­ga po­bu­di­la sum­nju.
Ka­zao je da ga je Edi pi­tao da li ga je ne­ko po­slao, da li je pod­no­sio za­htjev za rad u po­li­ci­ji i voj­sci, da li je uci­je­njen, da li je ubio, da li mu se su­di, da li je špi­jun, da li bi iz­dao Edi­ja... Sin­đe­lić na­vo­di da je to tra­ja­lo 4-5 sa­ti. Sin­đe­lić ka­že i da se po­tom vi­dio sa Po­ču­čom, da je tu bio i Ven­ci­slav, ka­da ga je po­zvao Edi i tra­žio da se vi­de. „Sve je u re­du, bra­te. Sad mo­že­mo da ra­di­mo”, na­vo­di Sin­đe­lić da mu je Edi ka­zao kad su se sre­li. Do­dao je da mu je Edi ka­zao da se obra­ti kad god mu tre­ba bi­lo ka­kva po­moć. Sin­đe­lić je is­ta­kao da mu je Edi dao no­vac ka­da ga je vo­zio na aero­drom, da mu po­kri­je tro­ško­ve pu­ta i bo­rav­ka u Mo­skvi.
Na­veo je da su se po­no­vo ču­li ka­sni­je i da je Edi in­si­sti­rao da hit­no do­đe u Mo­skvu, ali da je on ta­da imao po­sla i da mu se ni­je išlo, da je po­ku­šao da iz­bjeg­ne, ali da je Edi na­sta­vio da in­si­sti­ra i da mu je re­kao da će mu po­kri­ti tro­ško­ve i po­sla­ti mu no­vac od­mah.
Sin­đe­lić na­vo­di da je Edi­ja uzi­mao za ugled­nog čo­vje­ka i da je od­lu­čio da ode. Ka­zao je da je na uplat­ni­ci o nov­cu ko­ji mu je Edi po­slao, vi­dio pre­zi­me Ši­ro­kov ili Ši­šma­kov, ali da ni­je znao da se ra­di o Edi­ju, već da je mi­slio da je mo­žda ne­ko dru­gi po­slao u nje­go­vo ime. Sin­đe­lić je ka­zao da je sti­gao na aero­drom Še­re­me­tje­vo i da je bio iz­ne­na­đen što ga je Edi sa­če­kao na mje­stu gdje se vr­še kon­tro­le i da je bio u dru­štvu još jed­nog čo­vje­ka sa le­gi­ti­ma­ci­jom. Ka­zao je da su mu oka­či­li kar­ti­cu, da­li ne­ki pa­pir i re­kli da ću­ti, i kad su sti­gli do pa­so­ške kon­tro­le, taj dru­gi čo­vjek je ot­klju­čao vra­ta pri­je pa­so­ške kon­tro­le i on­da su iza­šli u aero­drom­ski pro­stor mi­mo pa­so­ške kon­tro­le, pre­ko slu­žbe­nih pro­la­za.
– Edi me je do­veo u zgra­du gdje sam vje­šta­čen pri­je go­di­nu da­na – is­pri­čao je Sin­đe­lić i do­dao da je Edi od nje­ga tra­žio da sklo­ni sve ure­đa­je ko­je ima, a da mu je on dao dru­gi te­le­fon i da ga po­zo­ve ako mu ne­što tre­ba, i da ne ko­ri­sti svo­je te­le­fo­ne. Ka­zao je da je ka­sni­je sa Edi­jem do­šao kru­pan čo­vjek ko­ji se pred­sta­vio kao Ivan i ko­ji mu je iz­gle­dao kao bi­zni­smen, i da ni­ka­kvu pri­ču ni­je po­kre­tao. Sin­đe­lić je ka­zao da mu je Edi re­kao da ga je zvao zbog Cr­ne Go­re i da on tre­ba da uzme uče­šća u ne­koj ak­ci­ji. On je ka­zao da je znao za lju­de iz vla­sti i opo­zi­ci­je u Cr­noj Go­ri, a da je pro­tiv vla­sti jer je mo­nar­hi­sta, pa da ide­o­lo­ški ne sma­tra do­brim to što su na vla­sti na­sled­ni­ci ko­mu­ni­sta.
Na­veo je i to da mu je Edi ka­zao da će u Cr­noj Go­ri bi­ti iz­bo­ri, da su oni po­ma­ga­li ne­kim lju­di­ma, ali da oni ne mo­gu da do­bi­ju iz­bo­re „jer ih Mi­lo po­kra­de”. Do­dao je da mu je Edi is­pri­čao da su da­li mno­go nov­ca za kam­pa­nju i da će Cr­na Go­ra ući u NA­TO, a da je Sin­đe­lić ka­zao da že­li da po­mog­ne jer je pro­tiv­nik NA­TO-a.
Sin­đe­lić tvr­di da mu je Edi ka­zao da to u Cr­noj Go­ri vo­di De­mo­krat­ski front i da je ka­zao da su iz DF-a do­la­zi­li u Mo­skvu i do­sa­đi­va­li. Edi mu je re­kao da se iz DF-a pla­še da će opet ba­ti­na­ti lju­de kao 2015. i da se pla­še za svo­je ži­vo­te i da će ili iz­gu­bi­ti iz­bo­re, ili da će ih na­pa­sti kri­mi­nal­ne gru­pe po­ve­za­ne s Đu­ka­no­vi­ćem, te da im zbog to­ga tre­ba oru­ža­na po­moć. Tvr­di da je Edi ka­zao da on ima svo­ju spe­ci­jal­nu eki­pu ko­ja bi ta­ko po­mo­gla, a da ni­su ima­li vre­me­na da ob­u­če lju­de iz Sr­bi­je ko­ji bi za to bi­li an­ga­žo­va­ni. Ka­zao je da Edi ni­ko­ga iz DF-a ni­je po­mi­njao ime­nom, ali da je on ra­zu­mio da DF kon­tro­li­še ci­je­lu opo­zi­ci­ju, ko­ja ni­je svje­sna šta će DF da ura­di.
Is­pri­čao je da ima­ju lju­de iz­nu­tra ko­ji će po­mo­ći i da se mo­ra­ju spro­ve­sti hap­še­nja u Cr­noj Go­ri i to po­li­ti­ča­ra i ma­fi­ja­ša, i da su se po­mi­nja­le smje­ne tu­ži­la­ca i su­di­ja, „prak­tič­no uvo­đe­nje van­red­nog sta­nja”.
Sin­đe­lić je is­pri­čao da mu je Edi ob­ja­snio da se na­pra­vi skup 16. ok­to­bra i da iz­gle­da kao spon­ta­ni skup, i da je po­mi­njao trg kod Skup­šti­ne, i da bi tim lju­di­ma zna­či­la po­dr­ška iz Sr­bi­je dok su is­pred Skup­šti­ne i ka­sni­je kad bu­de pro­ble­ma. Na­vo­di da mu je Edi po­mi­njao i ne­kog dru­gog čo­vje­ka kog su pla­ni­ra­li za tu ak­ci­ju, ali da taj ni­je pro­šao pro­vje­ru.
Sin­đe­lić tvr­di da je re­kao Edi­ju da on ne mo­že da ide, a da mu je ovaj uz­vra­tio da ne mo­ra da ide, već sa­mo da or­ga­ni­zu­je „naj­bo­lje oko 500 lju­di” i da tre­ba da do­đu ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je, da idu u što ma­njim gru­pa­ma i da mu je on ob­ja­snio ka­ko da pre­đu gra­ni­cu neo­pa­že­no.
– Svr­ha tih lju­di je da ka­da kre­nu de­mon­stran­ti DF-a da se oku­plja­ju, ovi lju­di bi tre­ba­lo da bu­du po iz­najm­lje­nim sta­no­vi­ma, da mi­ru­ju i ne še­ta­ju po Cr­noj Go­ri, i da če­ka­ju osam sa­ti 16. uve­če i on­da kre­nu pre­ma tr­gu i oku­pe se sa osta­lim lju­di­ma – ob­ja­snio je Sin­đe­lić. Na­vo­di da je Edi tra­žio da se ku­pe i gas ma­ske, su­zav­ci, bo­dlji­ka­va ži­ca... Ka­že da je Edi imao sli­ke i ma­pe Pod­go­ri­ce, ko­je su bi­le vr­lo de­talj­ne i pre­ci­zne, te fo­to­gra­fi­je usta­no­va.
– Re­kao je da to mo­ra da us­pi­je, da su to tra­ži­li li­de­ri DF-a, da oni ne­će da pro­mi­je­ne vlast bez oruž­ja, za­to što se pla­še od­ma­zde vla­sti, tih kri­mi­ni­la­ca. Bu­kval­no, po­bi­će ih. Ta­ko je Edi me­ni pri­čao i re­kao je da ne smi­je da se do­zvo­li da Đu­ka­no­vić iza­đe iz Pod­go­ri­ce – na­vo­di Sin­đe­lić i do­da­je da je Edi ka­zao da oni već du­že pra­te Đu­ka­no­vi­ća i da mo­ra da bu­de uhap­šen, i da će taj ko­ji ga uhap­si bi­ti na­gra­đen.
Sin­đe­lić je ka­zao da je Edi is­pri­čao da je ta gru­pa od 50 lju­di spe­ci­ja­la­ca iz­u­zet­no spo­sob­na, da ne­će ima­ti pro­ble­ma s po­li­ci­jom, a da će spe­ci­jal­ne je­di­ni­ce Cr­ne Go­re uni­šti­ti na pu­tu do Skup­šti­ne, i da će to bi­ti po­ru­ka ostat­ku po­li­ci­je ko­ja po­tom ne­će is­pa­li­ti ni me­tak.
Do­dao je da mu je Edi re­kao da li­de­ri DF-a tre­ba da uđu u Skup­šti­nu, na­pra­ve ba­ri­ka­de i for­mi­ra­ju kri­zni štab u ko­ji će po­zva­ti osta­le li­de­re opo­zi­ci­je.
Sin­đe­lić na­vo­di da je po po­vrat­ku u Sr­bi­ju odr­ža­vao kon­takt s Edi­jem pre­ko vi­be­ra, i da su se po­tom sre­li na Ka­le­meg­da­nu u Be­o­gra­du. Ka­zao je da se raz­mi­šlja­ju­ći o to­me ko­ga bi mo­gao da an­ga­žu­je za te po­slo­ve sje­tio „voj­vo­de Pa­je”, ko­ga je upo­znao 2013. ili 2014. go­di­ne i da je za nje­ga čuo da je ugle­dan i da dr­ži ka­fa­nu u Zu­bi­nom Po­to­ku. Sin­đe­lić na­vo­di da je sma­trao da je si­gur­ni­je da „voj­vo­da Pa­ja” tra­ži oruž­je, jer je lak­še na Ko­so­vu da to ura­di. Ob­ja­snio je da ni­je znao da se „voj­vo­da Pa­ja” pre­zi­va Ve­li­mi­ro­vić i da je pred­lo­žio Edi­ju da nje­ga upi­ta za to, „ali pr­vo iz­o­ko­la”. Sin­đe­lić je is­pri­čao da je kon­tak­ti­rao s Ve­li­mi­ro­vi­ćem i da su se na­šli u Br­nja­ku te da ne mo­že da se sje­ti tač­no ka­da je to bi­lo. Iz­veo mu je de­talj­ni­ji plan, ka­ko da uve­de lju­de u Cr­nu Go­ru po in­struk­ci­ja­ma Edi­ja, ka­ko da se pre­đe gra­ni­ca bez le­gi­ti­mi­sa­nja, i is­ta­kao da to ne tre­ba da bu­du kri­mi­nal­ci, već obič­ni lju­di ko­ji ne­će pri­vla­či­ti pa­žnju.
Ob­ja­snio je da ga je ubje­đi­vao i ubi­je­dio, a da se Ve­li­mi­ro­vić uz­ne­mi­rio ka­da je po­me­nuo oruž­je, ali da mu je is­pri­čao da to ni­je za nje­go­ve lju­de i nje­ga, već da vi­di sa­mo mo­že li da na­ba­vi oruž­je. Is­pri­čao je da je od Ve­li­mi­ro­vi­ća tra­žio 50 ka­la­šnji­ko­va, 50 pi­što­lja i što vi­še mu­ni­ci­je i da mu je dao 15 hi­lja­da eura u apo­e­ni­ma od 500 eura, i da su nov­ča­ni­ce ko­je ima bi­le sli­je­plje­ne kao da su tek od­štam­pa­ne. Sin­đe­lić tvr­di da je na na­red­nim su­sre­ti­ma do­bio od Edi­ja 4 pu­ta po 25 hi­lja­da eura, i dva pu­ta po 50 hi­lja­da eura, da je sve pot­pi­sao što je pre­u­zeo i prav­dao ka­ko je tro­šio, a da je sav vi­šak „na­kon iz­da­je” pre­dao. Na­vo­di da se Edi ne­što čud­ni­je po­na­šao, i da je on pri­mi­je­tio tro­je lju­di ma­lo uda­lje­nih za ko­je mu se či­ni­lo da ih fo­to­gra­fi­šu, i da su oni ta­da kre­nu­li da­lje.
Po­tom je vi­dio čo­vje­ka s apa­ra­tom ko­ji je sli­kao tu tro­ji­cu lju­di i da je on­da pri­šao Edi­ju i nje­mu i po­zdra­vio se sa nji­ma, a da mu je dje­lo­vao kao da je Edi­je­vo obez­bje­đe­nje. Sin­đe­lić je na­veo da je kon­tak­ti­rao s Di­ki­ćem pre­ko Fej­sbu­ka i da je mi­slio da je on si­gur­no pod pri­smo­trom, pa da je kon­tak­ti­rao s njim s ci­ljem da mu iz­vu­če broj te­le­fo­na i da or­ga­ni­zu­je sa­sta­nak s njim. Ka­zao je da su se sre­li u Ni­šu i da je pri­čao op­šte stva­ri, da ga Di­kić ne bi pri­ja­vio po­li­ci­ji, i da je gle­dao oko­lo da li ih ne­ko po­sma­tra ili slu­ša. Pri­ča da mu je Di­kić po­me­nuo da je mi­slio da ide u Cr­nu Go­ru zbog al­ter­na­tiv­nog li­je­če­nja i da je po­mi­njao od­la­zak u ma­na­stir, ali da ni­je bio si­gu­ran da li će da ide zbog manj­ka sred­sta­va i lo­šeg sta­nja.
Ob­ja­snio je da je Di­ki­ću dao 500 do­la­ra ko­je je pret­hod­no zgu­žvao u dže­pu, jer se Di­kić ža­lio na ma­lu pen­zi­ju, i da ne mi­sli ni da je Di­kić pr­vo­bit­no shva­tio da mu je dao no­vac.
Sin­đe­lić je is­ta­kao da je pri­li­kom ku­po­vi­ne opre­me vo­dio ra­ču­na da ne ku­pu­je mno­go ko­li­čin­ski i da je ri­jet­ko raz­go­va­rao te­le­fo­nom. Po­tom je, ka­ko tvr­di, do­bio po­ziv od Ve­li­mi­ro­vi­ća, ko­ji mu je ka­zao da tre­ba da se vi­de sa Pre­dra­gom Bo­gi­će­vi­ćem.
– Da su htje­li lju­di iz DF-a da iz­vr­še pre­vrat, oni bi to iz­ve­li. To­li­ki no­vac ko­ji je dat u Mo­skvi, ima­li su oruž­je, ima­li su lju­de iz­nu­tra, spe­ci­jal­ne ti­mo­ve... – tvr­di Sin­đe­lić. Sin­đe­lić na­vo­di da su lju­di za ko­je sum­nja da su iz­da­li i da­lje na slo­bo­di i da ih ni­ko ni za šta ne te­re­ti, i da ih ne­ko šti­ti, i tvr­di da su po­ku­ša­li da ga ubi­ju.VJ. DA­MJA­NO­VIĆ


Vi­dio spi­sak cr­no­gor­skih kri­mi­na­la­ca

U Mo­skvi je, ka­ko tvr­di Sin­đe­lić, vi­dio spi­sak kri­mi­na­la­ca u Cr­noj Go­ri. Pi­ta­li su ga zna li ne­kog od njih.
– Vi­dio sam ime Bra­no Mi­ću­no­vić, i ja znam da sam čuo za to ime i pi­tao sam: „Je li to po­li­ti­čar?”, a oni su mi od­go­vo­ri­li da je kri­mi­na­lac. Edi mi je re­kao da bi ti lju­di mo­gli da usta­nu na Mi­lo­vu stra­nu i na­pad­nu de­mon­stran­te. Ko su dru­ga ime­na na spi­sku, ni­sam obra­ćao pa­žnju – tvr­di Sin­đe­lić.


Iz­re­ži­ran na­pad

Sin­đe­lić tvr­di da je Edi od nje­ga tra­žio da po­ša­lje ne­kog u Cr­nu Go­ru da za­pa­li pro­sto­ri­je De­mo­krat­skog fron­ta, ka­ko bi iz­gle­da­lo da je to ura­dio re­žim. Ka­že da je za to an­ga­žo­vao Mi­lo­ša Jo­va­no­vi­ća i da se 16. ok­to­bra sreo s Ne­ma­njom Ri­sti­ćem i da je ta­da bio u dru­štvu sa Jo­va­no­vi­ćem. Is­pri­čao je da je an­ga­žo­vao Jo­va­no­vi­ća „jer ne­ma pre­bi­je­ne pa­re”.


Di­kić po­vjer­lji­vi­ji od Ve­li­mi­ro­vi­ća

Sin­đe­lić je ka­zao da se uoči tre­ćeg su­sre­ta s Di­ki­ćem, Edi već ras­pi­tao i znao ko je Di­kić, a da ni­su sum­nja­li u nje­ga jer ga ni­je pri­ja­vio, ili bi on već bio uhap­šen. Na­veo je da je od Di­ki­ća tra­žio da ode ma­lo ra­ni­je da vi­di ras­po­red zgra­da, a zbog to­ga što je Edi pro­mi­je­nio plan. Ta pro­mje­na pla­na je bi­la da te­le­fon ko­ji je pla­ni­ran za Ve­li­mi­ro­vi­ća tre­ba da­ti Di­ki­ću, jer je on po­u­zda­ni­ji, pri­ča Sin­đe­lić. On na­vo­di da je to oko or­ga­ni­zo­va­nja lju­di za skup is­pri­čao Di­ki­ću, da mu je is­pri­čao da će li­de­ri DF-a po­zva­ti na ula­zak u Skup­šti­nu i da mu je pre­nio sve de­ta­lje, sem oruž­ja. Sin­đe­lić ka­že da je Di­kić po­sta­vljao ve­li­ki broj pi­ta­nja i da je bio sum­nji­čav, ali da mu je on dao ri­ječ i da će ga iz­vu­ći ako bu­de pro­ble­ma.
– Ja vo­dim ra­ču­na o lju­di­ma za ko­je sma­tram da su mo­ji lju­di. Ne­ki lju­di ko­ju su ov­dje uhap­še­ni, uhap­še­ni su i zbog me­ne. Da ih ja ni­sam zvao, oni ne bi kre­nu­li – po­ru­čio je Sin­đe­lić.


Obećano crnogorsko državljanstvo

-Sada je jasno da je Sinđelić svjedočio u zamjenu za crnogorsko državljanstvo i da će za uzvrat kaznu zbog ubistva u Hrvatskoj služiti u Crnoj Gori i to po povlašćenim uslovima, kazao je nakon suđenja Milan Knežević.
On i Andrija Mandić su dodali kako se više ne zna ko je svjedok saradnik, da li je sudija Suzana Mugoša, Katnić, Sinđelić...