Je­dan od ne­sum­nji­vih kva­li­te­ta film­skog do­ku­men­ta­ri­stič­kog maj­stor­stva Vla­di­mi­ra Pe­ro­vi­ća, po mi­šlje­nju prof. Si­ni­še Je­lu­ši­ća, je­ste to što gra­di svoj film­ski je­zik na prin­ci­pu kon­tra­punk­ta, zna­čenj­skih su­prot­sta­vlja­nja, ali i u mon­ta­žnom po­stup­ku, kao što je po­li­fo­ni­ja u mu­zič­kom smi­slu - je­dan tok pra­ti dru­gi tok, gra­de­ći iz­vr­snu har­mo­ni­ju sa­mog du­bin­skog shva­ta­nja eg­zi­sten­ci­je kao ta­kve. To su po­tvr­di­le i pro­jek­ci­je do­ku­men­ta­ra­ca „Ži­vot, pri­klju­če­ni­je i odr­ži­vi raz­voj jed­nog ko­ko­ta” (2010), ko­ji „ni­je­mo” go­vo­ri o „iš­ča­še­noj” sud­bi­ni jed­nog pi­je­tla ko­ji za­vr­ša­va kao žr­tva pa­gan­skog obi­ča­ja, „Ži­vot je...” sni­mljen je u ka­tun­skom kr­šu, u Cu­ca­ma, šest pri­mje­ra ži­vo­ta, i sna­la­že­nje čo­vje­ka u tom za­i­sta te­škom okru­že­nju, te „Ho­do­ča­šće” (1997), o že­na­ma ko­je su pje­ša­či­le iz or­jen­skih Uba­la, na ma­zga­ma do­no­se­ći svo­je pro­iz­vo­de ne­dje­ljom, na pa­zar­ni dan u Ri­san, „do­tak­nu se sa ob­je­snim, raz­go­li­će­nim tu­ri­sti­ma”, i vra­te se na­zad istim pu­tem.
- Ovaj pro­stor je fan­ta­sti­čan, a oda­ziv lju­di je ne­što što me je do­ta­klo, iz­van­red­no, do­šli su lju­di da gle­da­ju, ima pu­no mo­jih Ri­šnja­na, što me ra­du­je. Ovo je ne­što što će­mo po­na­vlja­ti, fil­mo­va ima ko­li­ko god tre­ba, to­li­ko da za de­set go­di­na mo­gu da obez­bi­je­dim da ne bu­de do­sad­no, ka­že Pe­ro­vić za „Dan”. U raz­go­vo­ru sa prof. Je­lu­ši­ćem, pri­sje­tio se po­če­ta­ka stu­di­ja u Be­o­gra­du, ka­da se do­ku­men­ta­ri­zam ni­je iz­u­ča­vao na aka­de­mi­ji, „čak se s do­sta pre­zre­nja gle­da­lo na nje­ga”.
- Imao sam sre­ću da sam vi­dio film „Go­lo ostr­vo” jed­nog ja­pan­skog auto­ra, dva sa­ta fil­ma bez ijed­ne ri­je­či i ostao sam fa­sci­ni­ran. Tih go­di­na po­ja­vi­la se i „be­o­grad­ska do­ku­men­ta­ri­stič­ka ško­la” sa­sta­vlje­na uglav­nom od auto­ra „sa ovih stra­na”, ko­ja mi je „do­da­la gas” u tom smi­slu- Vlat­ko Gi­lić iz­nad svih, od­mah do nje­ga Živ­ko Ni­ko­lić, Aca Ilić, Ška­na­ta u jed­nom dru­ga­či­jem smi­slu i sti­lu itd. To su lju­di ko­ji su po­ka­za­li da se stvar­nost mo­že mi­sli­ti sli­kom i zvu­kom, da u tom pro­sto­ru po­kret­nih sli­ka od­re­đe­nim slje­do­vi­ma, sklo­po­vi­ma, vi uspi­je­va­te da su­ge­ri­še­te svom gle­da­o­cu pu­no stva­ri, a da ste ver­bal­nu kom­po­nen­tu is­klju­či­li. Me­ne je to iz­u­zet­no pri­vu­klo, taj „vi­rus” me je de­fi­ni­tiv­no za­ra­zio, ka­zao je Pe­ro­vić.
Na­kon du­go­me­tra­žnog do­ku­men­tar­ca „Žeđ ka­me­nog mo­ra”, Pe­ro­vić je raz­mi­šljao i o to­me da pre­đe na sni­ma­nje igra­nog fil­ma, ali mu je umjet­nost do­ku­men­tar­ca „ušla u krv”. Sma­tra da svo­je stu­den­te na FDU na Ce­ti­nju ne mo­že na­u­či­ti do­ku­men­ta­ri­zmu, „ako ima­ju to ne­što u se­bi, to će pre­po­zna­ti”.
-Mo­ja že­lja je da ovaj „vi­rus” ko­jim sam ja ne­po­vrat­no za­ra­žen, „vi­rus kre­a­tiv­nog do­ku­men­ta­ri­zma“ pre­ne­sem na stu­den­te. I ako mi se ostva­ri da u dru­goj, tre­ćoj ili če­tvr­toj go­di­ni uočim da se u nji­ma pro­bu­di­la ta ne­ka kli­ca, ja sam sre­ćan čo­vjek. Po­sma­tram to i kao ro­di­telj, jer se sad po­ja­vlju­ju stu­den­ti ko­je mo­ram po­sma­tra­ti na taj na­čin i ako us­pi­jem da ih ma­lo skre­nem u ovaj svoj tok, za­i­sta sam sre­ćan. I već imam ta­kvih re­zul­ta­ta, već uoča­vam da stu­den­ti pre­po­zna­ju ne­ke smjer­ni­ce ko­je im ka­zu­jem, ima onih ko­ji pra­ve fil­mo­ve, ko­ji već idu na fe­sti­va­le, imam jed­nog stu­den­ta na spe­ci­ja­li­za­ci­ji, što me na­ro­či­to ob­ra­do­va­lo, jer obič­no bi­ra­ju igra­ni film za spe­ci­ja­li­za­ci­ju. Či­ni mi se da je ovaj tre­nu­tak cr­no­gor­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je ve­li­ki čas, ali ne sa­mo zbog do­ku­men­tar­nog fil­ma. U ovom tre­nut­ku ima­te če­ti­ri-pet igra­nih fil­mo­va ili za­vr­še­nih ili se za­vr­ša­va­ju, od ko­jih je je­dan, upra­vo pri­ka­zan u Her­ceg No­vom sni­mio sop­stve­nim sred­stvi­ma Goj­ko Ber­ku­ljan. Da li vje­ru­je­te da je igra­ni film „Iskra”, ko­ji će­te na­dam se gle­da­ti, sni­mio sop­stve­nim sred­stvi­ma? Svi glum­ci su mu igra­li bes­plat­no, ogro­man dio eki­pe je ra­dio ta­ko i re­zul­tat je fa­sci­nan­tan, oci­je­nio je Pe­ro­vić. Ve­če Pe­ro­vi­će­vih fil­mo­va pr­vi put je odr­ža­no u dvo­ri­štu Pa­la­te Ive­lić u Ri­snu, u or­ga­ni­za­ci­ji NVO „Boc­che di Cat­ta­ro” i Ma­ri­ne Du­lo­vić. Naj­ljep­še ko­men­ta­re o ovim ostva­re­nji­ma da­li su i Vi­da To­mić, pen­zi­o­ni­sa­na ured­ni­ca do­ku­men­tar­nog pro­gra­ma RTS-a, te Di­mi­trij Ta­lan­kin, pro­fe­sor na Mo­skov­skom Uni­ver­zi­te­tu.M.D.P.