-Pi­še: Ste­fan Je­lić

Pr­vih se­dam­na­est go­di­na XXI vi­je­ka obi­lje­žio je ne­za­pam­će­ni teh­no­lo­ški na­pre­dak, a čo­vjek kao in­di­vi­dua, že­lje­li to da pri­hva­ti­mo ili ne, okru­žen je ra­znim uti­ca­ji­ma ko­ji ima­ju za cilj da na što la­tent­ni­ji na­čin ob­li­ku­ju nje­go­vu svi­jest, raz­mi­šlja­nje, sta­vo­ve i po­na­ša­nje po­sred­stvom me­di­ja, in­ter­ne­ta, dru­štve­nih mre­ža...
Gu­blje­nje in­di­vi­du­al­nih svoj­stve­no­sti i uta­pa­nje u ko­lek­ti­vi­tet ko­ji je lak­še kon­tro­li­sa­ti, glav­ni je iza­zov s ko­jim se su­o­ča­va čo­vjek u dva­de­set pr­vom vi­je­ku.
Dru­gim ri­je­či­ma, eks­pan­zi­ja mas-me­di­ja i te ka­ko je uti­ca­la na sna­žno ja­ča­nje pro­pa­gan­de, ve­o­ma moć­nog ala­ta, ko­ji ima za­da­tak da ob­li­ku­je jav­no mnje­nje i do­đe do što ši­reg audi­to­ri­ju­ma po­sred­stvom ra­znih ko­mu­ni­ka­ci­o­nih ka­na­la i stra­te­gi­ja.
Glav­ni cilj pro­pa­gan­de je­ste da po­ša­lje pri­vlač­nu i za­ni­mlji­vu po­ru­ku kon­zu­men­tu sa­dr­ža­ja (gle­da­o­cu, či­ta­o­cu, slu­ša­o­cu) ko­ja će iza­zva­ti sprem­nost da od­re­đe­nu ide­ju (ko­ja če­sto mo­že bi­ti ne­tač­na, po­gre­šna, de­struk­tiv­na, ri­jet­ko kon­struk­tiv­na i dru­štve­no ko­ri­sna) pri­hva­ti dje­li­mič­no ili u cje­li­ni, i da tu ide­ju kao sop­stve­ni stav pre­no­si na dru­ge.
Go­vo­ri­ti o uti­ca­ju pro­pa­gan­de, a ne po­me­nu­ti nje­nog ute­me­lji­va­ča – Edu­ar­da Ber­nej­sa bi­lo bi ve­o­ma ne­za­hval­no. Edu­ard Ber­nejs, ostao je za­pam­ćen, upr­kos či­nje­ni­ci da je se­strić Sig­mun­da Froj­da, kao ne­ko ko se pr­vi put po­slu­žio ma­ni­pu­la­tiv­nim me­to­da­ma u mar­ke­tin­škim kam­pa­nja­ma. Nje­go­vo osnov­no po­la­zi­šte bi­lo je da je čo­vjek u osno­vi ira­ci­o­na­lan, glup i opa­san i da se nji­me mo­ra ma­ni­pu­li­sa­ti. Sma­trao je da uko­li­ko po­zna­je­mo po­kre­tač­ku sna­gu i na­vi­ke čo­vje­ka, on­da mo­že­mo tim čo­vje­kom i upra­vlja­ti, a da on u stva­ri ni­je ni svje­stan to­ga. Ta­ko­đe, sma­trao je da svje­sna i pa­met­na ma­ni­pu­la­ci­ja us­po­sta­vlje­nim na­vi­ka­ma ma­sa pred­sta­vlja ve­o­ma bi­tan ele­ment de­mo­krat­skog dru­štva, a da oni ko­ji se zna­ju ko­ri­sti­ti ovim me­to­da­ma i me­ha­ni­zmi­ma ima­ju su­štin­sku i neo­gra­ni­če­nu upra­vljač­ku moć.
„Mi smo vo­đe­ni, na­ši umo­vi su ob­li­ko­va­ni, na­ši uku­si for­mi­ra­ni, ide­je usa­đe­ne… i to od stra­ne lju­di ko­je ni­ka­da ni­je­smo vi­dje­li. (…) U sko­ro sva­koj sfe­ri na­ših sva­ko­dnev­nih ži­vo­ta, bi­lo da je ri­ječ o po­li­ti­ci, po­slu, dru­štve­nom okru­že­nju ili eti­ci, na­ma upra­vlja re­la­tiv­no ma­li broj lju­di… ko­ji ra­zu­mi­ju men­tal­ne pro­ce­se i so­ci­jal­ne ša­blo­ne po ko­ji­ma funk­ci­o­ni­šu ma­se.” (Edu­ard Ber­nejs).
Mo­ram pri­zna­ti, in­spi­ra­ci­ja za pi­sa­nje ovog tek­sta na­i­šla je sa­svim slu­čaj­no, gle­da­ju­ći na­iz­gled obi­čan ame­rič­ki, po­ro­dič­ni film – „Max 2: He­ro of the Whi­te Ho­u­se“ ko­ji je na jed­noj po­pu­lar­noj ame­rič­koj TV sta­ni­ci emi­to­van pri­je ne­ko­li­ko da­na.
Glav­ni li­ko­vi, no­si­o­ci rad­nje su sin ame­rič­kog i kćer­ka ru­skog pred­sjed­ni­ka, ko­ji su se spri­ja­te­lji­li to­kom po­sje­te ru­skog pred­sjed­ni­ka Bi­je­loj ku­ći, i ko­ji su do­bi­li za­jed­nič­kog pri­ja­te­lja, po­li­cij­skog psa po ime­nu Maks ko­ji im po­ma­že u raz­ot­kri­va­nju ru­skih age­na­ta ko­ji pla­ni­ra­ju da ubi­ju dvi­je po­ro­di­ce. Po­mi­sli­će­te– ša­re­na la­ža. Na­gla­sak u fil­mu, sta­vljen je na obo­stra­nu sa­rad­nju dvi­je ze­mlje kroz dru­že­nje dvo­ji­ce pred­sjed­ni­ka i nji­ho­ve dje­ce uz me­đu­sob­no uva­ža­va­nje, po­što­va­nje i osta­vlja­nje svih raz­li­ka po stra­ni. Pred­sjed­nik Ru­si­je opi­su­je se kao čo­vjek ko­ji je adre­na­lin­ski za­vi­snik (baš kao Vla­di­mir Pu­tin), ko­ji vo­li eks­trem­ne spor­to­ve, žu­star, oštar i otre­sit, dok je nje­gov ko­le­ga u fil­mu, pri­ka­zan kao čo­vjek ko­ji, sve u sve­mu, ne­ma ja­snu vi­zi­ju, ko­ji po­štu­je tra­di­ci­o­nal­ne vri­jed­no­sti i bez­re­zer­vno vo­li svo­ju ze­mlju i na­gla­sak sta­vlja na svo­ju po­ro­di­cu, baš kao što je slu­čaj sa ak­tu­el­nim pred­sjed­ni­kom SAD Do­nal­dom Tram­pom, ko­ji u jav­no­sti se­be že­li pred­sta­vi­ti po­ro­dič­nim čo­vje­kom i pa­tri­o­tom.
Ka­ko je ame­rič­ka ki­ne­ma­to­gra­fi­ja od­u­vi­jek, a u po­sled­njih 20-ak go­di­na je iz­ra­zi­to pod­lo­žna po­li­tič­kim uti­ca­ji­ma, mo­že­mo za­klju­či­ti da su če­sto, ključ­ni po­li­tič­ki sta­vo­vi i po­te­zi te­sti­ra­ni kroz pri­zmu sed­me umjet­no­sti, a sve to u ci­lju opi­pa­va­nja pul­sa jav­nog mnje­nja i stva­ra­nja me­ha­ni­zma ak­ci­je i re­ak­ci­je jav­no­sti.
Pre­pu­sti­mo se sim­bo­lič­koj ana­li­zi – po­đi­mo od op­šteg ka po­je­di­nač­nom. Pas je sim­bol naj­bo­ljeg čo­vje­ko­vog pri­ja­te­lja. U ovom fil­mu, pas po ime­nu Maks pred­sta­vlja most ko­ji je spo­jio pred­sjed­ni­ke dvi­je vje­či­to su­pro­sta­vlje­ne stra­ne (Ru­si­je i SAD) i nji­ho­vu dje­cu.
U pro­pa­gand­nom smi­slu, ovaj film na­mi­je­njen je po­ro­dič­nim lju­di­ma, ko­ji se ne ukla­pa­ju u pro­fil pro­sječ­nog gla­sa­ča Do­nal­da Tram­pa (či­taj: pro­sječ­ni gla­sa­či De­mo­krat­ske par­ti­je) i ko­ji­ma se po­ku­ša­va na­met­nu­ti stav da su Ru­si, kao na­ci­ja ve­o­ma opa­sni i kon­spi­ra­tiv­ni, ali da pri­ja­telj­stvo iz­me­đu dvi­je, od za­vr­šet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta su­ko­blje­ne stra­ne, ni­je ne­mo­gu­će, već je i po­želj­no u po­gle­du rje­ša­va­nja ključ­nih iza­zo­va i pro­ble­ma s ko­ji­ma se su­o­ča­va na­ša pla­ne­ta, upr­kos či­nje­ni­ci da ad­mi­ni­stra­ci­ja pret­hod­nog ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka Ba­ra­ka Oba­me ni­je di­je­li­la ova­kav stav.
Od­re­đe­na je cilj­na gru­pa i pro­pa­gand­na po­ru­ka ko­ju tre­ba pre­ni­je­ti u jed­nom fil­mu, a šta mi­sli­te ko­li­ko će u bu­duć­no­sti bi­ti fil­mo­va ko­ji će sla­ti iden­tič­ne po­ru­ke, ka­ko bi uti­ca­li na jav­no mnje­nje? Mno­go!
Vra­ti­mo se u re­al­nost – učin­ko­vi­tost ad­mi­ni­stra­ci­je no­vo­i­za­bra­nog pred­sjed­ni­ka SAD Do­nal­da Tram­pa u pr­vom po­lu­go­di­štu svog ra­da ni­je na za­vid­nom ni­vou, a ka­da su u pi­ta­nju spolj­no­po­li­tič­ki po­te­zi i bu­du­ći pla­no­vi, mo­že se re­ći da sli­je­di ve­o­ma ne­iz­vje­stan i ne­pred­vi­div pe­ri­od ame­rič­ke di­plo­ma­ti­je.
Po­đi­mo od od­no­sa iz­me­đu SAD i Ru­si­je. Sva­ko­dnev­na pre­vi­ra­nja, me­đu­sob­ni di­plo­mat­ski na­pa­di i osu­de, re­ci­pro­ci­ti­tet­ne sank­ci­je, op­tu­ži­va­nje Ru­si­je za mi­je­ša­nje u pred­sjed­nič­ke iz­bo­re u SAD, u jav­no­sti stva­ra­ju sli­ku da od­no­si iz­me­đu dvi­je naj­moć­ni­je ze­mlje na ze­malj­skoj ku­gli ni­kad ni­je­su bi­li lo­ši­ji od Hlad­nog ra­ta.
Pr­vi for­mal­ni sa­sta­nak dvo­ji­ce li­de­ra na sa­mi­tu G20 ko­ji je odr­žan po­čet­kom pro­šlog mje­se­ca, a ko­ji su mno­gi ana­li­ti­ča­ri oka­rak­te­ri­sa­li kao sa­sta­nak ko­ji će isto­ri­ja pam­ti­ti i na ko­jem je, iz­me­đu osta­log, raz­ma­tran ši­rok spek­tar va­žnih me­đu­na­rod­nih pi­ta­nja uklju­ču­ju­ći stav SAD o is­klju­če­nju iz Pa­ri­škog spo­ra­zu­ma o kli­mat­skim pro­mje­na­ma, si­tu­a­ci­ju na Bli­skom is­to­ku, s po­seb­nim na­gla­skom na Si­ri­ju, kao i sta­nje Ukra­ji­ni, bio je ve­o­ma kon­struk­ti­van, po na­vo­di­ma zva­nič­nih pres slu­žbi.
Do­nald Tramp je iz­ja­vio da mu pri­ja dru­štvo Vla­di­mi­ra Pu­ti­na, dok je Pu­tin imao re­zer­vi­sa­ni­ji stav, i na­gla­sio da je­dan sa­sta­nak ne zna­či ni­šta, uko­li­ko se že­le ri­je­ši­ti go­ru­ći pro­ble­mi na me­đu­na­rod­nom pla­nu.
Na sa­mi­tu do­go­vo­ren je pre­kid va­tre u Si­ri­ji.
Šta mo­že­mo za­klju­či­ti?
Ame­rič­ka ad­mi­ni­stra­ci­ja de­fi­ni­tiv­no ima vo­lju da nor­ma­li­zu­je od­no­se sa Ru­si­jom. Da po­sto­ji ve­li­ka že­lja, go­vo­ri nam i či­nje­ni­ca da se ra­znim pro­pa­gand­nim sred­stvi­ma po­ku­ša­va po­sla­ti po­ru­ka jav­no­sti da su čvr­sti od­no­si iz­me­đu dvi­je ze­mlje, upr­kos ve­li­kim raz­li­ka­ma, i vi­še ne­go po­želj­ni ka­ko bi se ri­je­ši­li ključ­ni pro­ble­mi na me­đu­na­rod­noj sce­ni. Da li je u pi­ta­nju ame­rič­ka sla­bost ili stva­r­na že­lja za pro­mje­na­ma? Di­sku­ta­bil­no pi­ta­nje.
S dru­ge stra­ne, Ru­si­ja ta­ko­đe sma­tra da su od­no­si sa Tram­po­vom ad­mi­ni­stra­ci­jom mno­go bo­lji u od­no­su na nje­go­vog pret­hod­ni­ka u po­gle­du ostva­ri­va­nja ključ­nih stra­te­ških pi­ta­nja, ali da je po­treb­no vo­di­ti stal­ne pre­go­vo­re i us­po­sta­vi­ti kon­sen­zus u skla­du sa prin­ci­pi­ma me­đu­na­rod­nog pra­va.
Ka­ko će se od­no­si iz­me­đu dvi­je ze­mlje raz­vi­ja­ti u bu­duć­no­sti?
Osta­je nam da vi­di­mo. Ne­pred­vi­di­vost je glav­na ka­rak­te­ri­sti­ka sa­da­šnje ame­rič­ke ad­mi­ni­stra­ci­je, a Ru­si vje­što ko­ri­ste sva­ku pri­li­ku da po­ša­lju svi­je­tu i ame­rič­koj ad­mi­ni­stra­ci­ji po­ru­ku da sa­mo kon­sen­zu­som mo­gu rje­ša­va­ti ključ­ne stva­ri.