In­sti­tut za srp­sku kul­tu­ru u Nik­ši­ću or­ga­ni­zo­vao je na­uč­ni skup o dr Lju­bo­mi­ru Dur­ko­vi­ću Jak­ši­ću, a po­vo­dom vi­je­ka od nje­go­vog ro­đe­nja i dva­de­set go­di­na od upo­ko­je­nja. Dr Jak­šić, ka­zao je doc. dr Bu­di­mir Alek­sić, pred­sjed­nik Uprav­nog od­bo­ra In­sti­tu­ta, je­dan je od naj­zna­čaj­ni­jih srp­skih cr­kve­nih isto­ri­ča­ra 20. vi­je­ka. Ro­đen je 1907. u ža­bljač­kom se­lu Vre­la, ni­žu gim­na­zi­ju za­vr­šio je u Plje­vlji­ma, po­tom Ce­tinj­sku bo­go­slo­vi­ju 1928., da bi, na­veo je Alek­sić, za­tim oti­šao u Be­o­grad na stu­di­je te­o­lo­gi­je. Kao sti­pen­di­sta Polj­ske pra­vo­slav­ne cr­kve pre­šao je na stu­di­je u Var­ša­vu, gdje je za­vr­šio tri fa­kul­te­ta - bo­go­slov­ski, prav­ni i isto­ri­ju. Tu je 1937. go­di­ne dok­to­ri­rao na te­mi „Pe­tar II Pe­tro­vić Nje­goš”. Rad­ni vi­jek pro­veo je u Be­o­gra­du, jed­no vri­je­me ra­dio u ka­bi­ne­tu pa­tri­jar­ha Ga­vri­la Do­ži­ća, ne­ko­li­ko go­di­na bio pro­fe­sor isto­ri­je Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve (SPC) na Bo­go­slov­skom fa­kul­te­tu, a pen­zi­o­ni­sao se u Uni­ver­zi­tet­skoj bi­bli­o­te­ci „Sve­to­zar Mar­ko­vić” u zva­nju na­uč­nog sa­vjet­ni­ka. Ta­kvom dje­lat­ni­ku, is­ta­kao je Alek­sić, ni­je po­sve­će­na ade­kvat­na pa­žnja, ni­ti je nje­go­vo dje­lo na­uč­no va­lo­ri­zo­va­no.
- Dr Lju­bo­mir Dur­ko­vić Jak­šić je­dan je od na­ših naj­ve­ćih nje­go­šo­lo­ga, ve­li­ki po­zna­va­lac i pro­u­ča­va­lac sta­rih srp­skih knji­ga, bi­bli­o­te­kar­stva i knji­žar­stva. Lju­bo­mir Dur­ko­vić je či­tav ži­vot po­sve­tio na­u­ci. Ogle­dao se u mno­gim na­uč­nim obla­sti­ma, a naj­vi­še tra­ga je osta­vio u nje­go­šo­lo­gi­ji, isto­ri­ji SPC, bi­bli­o­gra­fi­ji i bi­bli­o­lo­gi­ji. Vi­še od 60 go­di­na in­ten­ziv­nog stva­ra­lač­kog ra­da: na­uč­nog, pro­fe­sor­skog, pu­bli­ci­stič­kog, bi­bli­o­teč­kog - svr­sta­va ga u red naj­i­stak­nu­ti­jih srp­skih cr­kve­nih i kul­tur­nih dje­lat­ni­ka 20. vi­je­ka, ka­zao je dr Alek­sić.
Dur­ko­vić je, re­kao je epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je, bio ve­li­ki po­sve­će­nik na­u­ke, spe­ci­fi­čan po mno­go če­mu i kao lič­nost i kao na­uč­nik. Na sva­ki nje­gov po­da­tak, re­kao je vla­di­ka, mo­že se oslo­ni­ti, jer iza to­ga sto­ji ve­li­ko zna­nje.
- Imao je ši­ri­ne da i sam se­be po­pra­vlja, a to mo­gu sa­mo ri­jet­ki i ve­li­ki, oni ko­ji­ma je Bog dao da po­ži­ve dug vi­jek. A ono gdje je on sam se­be po­pra­vio je iz­u­zet­no va­žno za nas - ka­zao je vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je ko­ji je po­zna­vao dr Jak­ši­ća.
Se­dam­de­se­tih go­di­na taj ve­li­ki na­uč­ni dje­lat­nik, is­ta­kao je vla­di­ka, na­pi­sao je rad o Mi­tro­po­li­ji cr­no­gor­sko-pri­mor­skoj, dr­že­ći se ono­ga što je do ta­da pi­sa­no o Mi­tro­po­li­ji, a po­sto­ji spi­sak na­uč­ni­ka ko­ji su ta­da tvr­di­li da je ona auto­ke­fal­na.
- Uz ma­nje do­pu­ne i on se dr­žao tog sta­va, me­đu­tim, uvi­dio je da to ni­je ta­ko, pa je is­pra­vio svo­ju gre­šku i gre­šku svo­jih pret­hod­ni­ka i na­pi­sao obim­nu stu­di­ju „Mi­tro­po­li­ja cr­no­gor­sko-pri­mor­ska ni­ka­da ni­je bi­la auto­ke­fal­na”. Ta knji­ga je ne­za­o­bi­la­zna do da­na da­na­šnjeg za sva­kog ko se ba­vi isto­ri­jom i sta­tu­som Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske. Osim to­ga, uvi­jek mo­ra­mo po­me­nu­ti i nje­go­ve ogrom­ne za­slu­ge u or­ga­ni­zo­va­nju bor­be za Lov­ćen­sku ka­pe­lu. Iako je ka­pe­la sru­še­na, mi­slim, da ta nje­go­va bor­ba ni­je bi­la uza­lud­na, a sve ono što je na­pi­sao o Lov­ćen­skoj ka­pe­li, nje­gov lič­ni do­pri­nos, ima ogro­man zna­čaj za nas, is­ta­kao je epi­skop Jo­a­ni­ki­je.
In­sti­tut će do kra­ja go­di­ne ob­ja­vi­ti Zbor­nik ra­do­va sa ovog sku­pa i bi­o­bli­o­gra­fi­ju dr Lju­bo­mi­ra Dur­ko­vi­ća Jak­ši­ća, a u pi­ta­nju je ne­ko­li­ko de­se­ti­na po­seb­nih iz­da­nja i ne­ko­li­ko sto­ti­na na­uč­nih ra­do­va, tek­sto­va, ras­pra­va, osvr­ta, po­le­mi­ka, ob­ja­vlje­nih u pe­ri­o­di­ci po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, pa do nje­go­ve smr­ti 1997. go­di­ne.
O Lju­bo­mi­ru Dur­ko­vi­ću Jak­ši­ću u Nik­ši­ću go­vo­ri­li su i di­rek­tor Mu­ze­ja žr­ta­va ge­no­ci­da iz Be­o­gra­da prof. dr Velj­ko Đu­rić Mi­ši­na, To­maš Ćo­ro­vić, dr Žar­ko Le­ko­vić, prof. dr Da­li­bor Pe­tro­vić, prof. dr Mi­ro­slav Do­de­ro­vić, dr Ra­di­sav Ma­ro­je­vić, dr Mi­o­drag Či­zmo­vić, dr Va­silj Jo­vo­vić i Alek­san­dar Vu­jo­vić. Me­di­ja­tor sku­pa bio je đa­kon dr Ni­ko­la Ma­ro­je­vić di­rek­tor In­sti­tu­ta.
B.BRA­ŠNjO


Isto­ri­čar svo­ga na­ro­da

Dr Alek­sić je na­gla­sio da je Jak­šić ne­ko­li­ko zna­čaj­nih i za­ni­mlji­vih ra­do­va po­sve­tio te­ma­ma iz pro­šlo­sti svog užeg, dur­mi­tor­skog, i ši­reg za­vi­ča­ja, Sta­re Her­ce­go­vi­ne.
- Go­di­ne 2012. ob­ja­vlje­no je nje­go­vo mo­nu­men­tal­no dje­lo „Plje­vlja i ma­na­stir Sve­ta Tro­ji­ca” či­ji pod­na­slov – „Bor­ba pro­tiv ra­sr­blji­va­nja do oslo­bo­đe­nja od Tu­ra­ka 1912. go­di­ne”, pre­ci­zni­je uka­zu­je na sa­dr­žaj ove knji­ge iz Dur­ko­vi­će­ve za­o­stav­štvi­ne, za ko­ju njen pri­ka­zi­vač u li­stu „Pra­vo­sla­vlje” tvr­di da pred­sta­vlja „ži­vot­no dje­lo ve­li­kog i ne­u­mor­nog pre­ga­o­ca u iz­u­ča­va­nju isto­ri­je ovo­ga na­ro­da”, na­veo je Alek­sić.


„Ču­var” bo­go­slu­žbe­nih knji­ga

Glav­no obi­ljež­je i do­pri­nos Dur­ko­vi­će­vog is­tra­ži­va­nja je­ste li­sta ru­ko­pi­sa i sta­rih štam­pa­nih knji­ga vi­še ma­na­stir­skih i dr­žav­nih bi­bli­o­te­ka ko­je je ob­ra­dio u svom du­go­go­di­šnjem ra­du, re­kao je pro­to­je­rej Slo­bo­dan Jo­kić. Ono što je u ne­ku ru­ku ne­do­sta­tak nje­go­vog is­tra­ži­va­nja, je­ste što ih je vr­lo ma­lo opi­si­vao. Osim po­pi­si­va­nja knji­ga sa ve­li­kim uspje­hom, re­kao je pro­to­je­rej Jo­kić, ba­vio se nji­ho­vim isto­rij­skim to­ko­vi­ma, na­sta­ja­nji­ma, pre­pi­si­va­nji­ma, štam­pa­nji­ma, smje­šta­jem, se­lje­nji­ma, ali i nji­ho­vim ne­sta­ja­nji­ma, stra­da­nji­ma ili traj­nim  gu­blje­nji­ma kroz raz­ne isto­rij­ske to­ko­ve ko­je su  za­de­si­le i sa­mi srp­ski na­rod ko­me su bi­le jed­ne od naj­ve­ćih kul­tur­nih i du­hov­nih vri­jed­no­sti. Dur­ko­vić je is­tra­ži­vao ma­na­stir­ske bi­bli­o­te­ke Hi­lan­da­ra, Sve­te Tro­ji­ce kod Plje­va­lja, Mo­ra­če, Ši­ša­tov­ca, Pa­tri­jar­ši­je u Be­o­gra­du, kao i srp­ske bi­bli­o­te­ke u Sje­ver­noj Dal­ma­ci­ji od Ši­be­ni­ka, Liv­na, Ob­rov­ca, Za­dra, Ma­na­sti­ra Kr­ke, Dra­go­vi­ća, Kru­pe.