- Pre­veo:
Slav­ko K. Šće­pa­no­vić

Pu­tu­je­mo do sta­ni­ce Usmanj, u Tam­bov­sku gu­ber­ni­ju. Ukr­ca­va­mo se u Mo­skvi, u po­sled­njem tre­nut­ku, u pa­kle­noj at­mos­fe­ri. Dre­ka i pi­ska. Pi­tam: – Što se ovo do­ga­đa?! Sta­ri­ji mu­ška­rac gru­bo: – Ću­ti­te! Ću­ti­te! Oči­gled­no do sa­da ni­je­ste pu­to­va­li! Sta­ri­ca upla­še­no: – Spa­si nas, Go­spo­de! Strah kao pred gar­di­sti­ma Iva­na Gro­znog. U va­go­nu grob­na ti­ši­na. U jed­nom tre­nut­ku sve nas, bez ob­zi­ra na to što ima­mo vo­zne kar­te, iz­ba­cu­ju na­po­lje. Is­pop­sta­vlja se da je va­gon po­tre­ban cr­ve­no­ar­mij­ci­ma. Prak­tič­no, u po­sled­njem tre­nut­ku: N., nje­gov pri­ja­telj, ta­šta i ja, za­hva­lju­ju­ći slu­žbe­mom pu­to­va­nju, uspi­je­va­mo da se, po­no­vo, ugu­ra­mo u va­gon.
Tu­žno po­či­njem da shva­tam da pu­tu­je­mo u pod­ruč­je gdje je u to­ku re­kvi­zi­ci­ja. Mal­te­ne smo i sa­mi u ulo­zi re­kvi­zi­ci­o­ni­sta. Pa ta­štin sin je cr­ve­no­ar­mi­jac u re­kvi­zi­co­nom od­re­du. Od­u­zi­ma­ju sve i sva­šta, za­ključ­no sa sla­ni­nom. Pri­je­te sva­ka­kvim ne­sre­ća­ma, za­ključ­no sa ubi­stvi­ma i sa­mo­u­bi­stvi­ma. Mu­škar­ci su do te mje­re ozlo­je­đe­ni da pot­pa­lju­ju va­go­ne.
Ta­šta nas tje­ši: – Bog je mi­lo­stiv. On će nas spa­si­ti. Ja sam do sa­da tri pu­ta pu­to­va­la. Uvi­jek nas je Go­spod spa­sa­vao. A to što su lju­di ozlo­je­đe­ni ja­sna je stvar... Ko bi se su­prot­sta­vljao sop­stve­nom do­bru. Tač­no je da mom­ci na­či­sto oti­ma­ju. Pa ja i svo­me Ko­lji go­vo­rim: „Po­boj se, si­ne, Bo­ga! Ti, isti­na, ne po­ti­češ iz ple­mić­ke po­ro­di­ce, ali na­ša po­ro­di­ca je, ipak, imuć­na. Ka­ko mo­že­te ta­ko da se od­no­si­te pre­ma na­ro­du? Do­bro, tra­ži­li ste da bu­de­te vlast. Do­bi­li ste vlast. Vla­daj­te na­zdra­vlje. Ali imaj­te du­šu. Va­ša zvi­je­zda je sreć­na. Sud­bi­na vam je na­klo­nje­na.
– Sva­ko, go­spo­đo, ima svo­ju sud­bi­nu. Svo­ju zvi­je­zdu vo­di­lju. A da li ste vi, stvar­no, go­spo­đa? Po­gle­daj­te me­ne. Mo­ja stvar je pot­pu­no pro­pa­la. Mu­ža odav­no ne­mam. Ne­stao je ne­kud bez tra­ga. Osta­vio me sa dvo­je dje­ce. Te­ško! Te­ško! Još ja raz­mi­šljam o uda­ji. Za­to ja i go­vo­rim si­nu da, kad oti­ma, pla­ti bar po­la ci­je­ne. Ne­ka i ono­me od ko­ga uzi­maš ne bu­de lo­še, a i te­bi da bu­de do­bro.
A ta­mo, na re­kvi­zi­ci­o­nom pod­ruč­ju, me­ne, hva­la Bo­gu, sre­ta­ju sa pu­nim po­što­va­njem, kao da sam im­pe­ra­tor­ska udo­vi­ca. Moj Ko­lja je u odič­nim od­no­si­ma sa na­čel­ni­kom. Oni su škol­ski dru­go­vi od če­tvr­tog raz­re­da osnov­ne ško­le. Do­bri su dru­go­vi. Na­kon ško­lo­va­nja moj Ko­lja je od­mah po­čeo da ra­di u kan­ce­la­ri­ji, a nje­gov drug je ne­ko vri­je­me ski­tao i be­kri­jao, ali se sa sa­mog dna vi­nuo do sa­mog vr­ha. Po­stao je na­čel­nik i uzeo Ko­lju kod se­be. Do­no­se mi oni, i je­dan i dru­gi: še­ćer, sla­ni­nu, mli­je­ko, ja­ja. Ži­vim, šo se ka­že, kao bu­breg u lo­ju. Evo, če­tvr­ti put im idem u po­sje­tu.
U to­ku no­ći je do­šlo do spo­ra o Bo­gu. Voj­ni­ci su se iz­ja­sni­li da vo­le Bo­ga, ali ne pod­no­se iko­ne. Za­što lju­bi­ti dr­ve­ne da­ske? „Ako vo­liš Bo­ga, i ako ho­ćeš da mu se mo­liš, či­ni to pot­pu­no sa­mo­stal­no”.
Voj­nik pi­ta ofi­ci­ra: – A vi, dru­že ofi­ci­re, ko­je vje­re se pri­dr­ža­va­te? Iz mra­ka do­pi­re od­go­vor: – Ja sam spi­ri­tist so­ci­ja­li­stič­ke par­ti­je.
Sta­ni­ca Usmanj. Iz­la­zi­mo iz vo­za. Čaj­dži­ni­ca, sto­li­ce po­lo­mlje­ne. Pu­ško­mi­tro­lje­ski šar­že­ri, re­vol­ve­ri, čvr­ste ko­žne or­me. Go­sti ve­se­li. Do­ma­ći­ce uslu­žu­ju. Mi ula­zi­mo bo­si. Za ta­štu se na­šla ne­ka­kva obu­ća jed­ne od do­ma­ći­ca.
Do­ma­ći­ce su dvi­je zlu­ra­de, pre­pla­še­ne sta­ri­ce. Jed­na od do­ma­ći­ca se obraća me­ni: – Vi,ste, vje­ro­vat­no ta­šti­na po­zna­ni­ca? (Na­mi­gu­je na si­na). A ta­štin sin: či­či­kov­sko li­ce, oštri svinj­ski pro­re­zi iz­me­đu oči­ju. Ko­ža is­pod ko­se svi­je­tlo­ro­ze bo­je. Po­mi­je­ša­ne bo­je ho­land­skog si­ra i šun­ke. Pre­ma maj­ci ve­o­ma nje­žan u uč­tiv: – Ma­mi­ce, vi ste... Ma vi ste mi sve! Me­ne, hva­la Bo­gu, ne pri­mje­ću­je. Pred­sta­vlja­ju­ći me, ta­šta se zbu­nje­no ogra­đu­je: – Ja se sa nje­nim ro­đa­ci­ma još od ra­ni­je po­zna­jem.
Is­po­sta­vlja se da je ona pri­je pet­na­est go­di­na ši­la ko­stim za su­pru­gu mo­ga dje­da: – Ima­la sam ja sop­stve­nu kro­jač­ku rad­nju... Za­po­šlja­va­la sam če­ti­ri kro­ja­či­ce. Sve ča­sno i po­šte­no. Bez mu­ža sam ra­no osta­la. Umro je.
Kad su se naj­e­li i na­pi­li, dva na­ša sa­put­ni­ka su, sa osta­lim put­ni­ci­ma, po­šli u va­gon da spa­va­ju. Ta­šta i ja li­je­že­mo da spa­va­mo tu. Ona na ne­ka­kvom do­ma­ći­či­nom du­še­ku i ja­stu­ku, a ja na go­lim pod­nim da­ska­ma.
Bu­di me ja­ka ga­la­ma. Ska­čem u pot­pu­nom mra­ku. Sve ja­či to­pot ko­ra­ka, gla­sni smi­jeh, pso­va­nje. Iz mra­ka do­pi­re zvon­ki glas: – Ne uz­ne­mi­ra­vaj­te se, ma­mi­ce, to re­kvi­zi­ci­o­ni od­red do­la­zi da vr­ši pre­tres! Kre­šu ši­bi­ce. Vri­ska, plač, zvec­ka­nje zlat­nog na­ki­ta, ne­u­red­ne žen­ske fri­zu­re, ba­jo­ne­ti, po­ci­je­pa­ni ma­dra­ci i ja­stu­ci. I iko­ne pa­žlji­vo pre­gle­da­ju. Mo­žda se i iza njih ne­što kri­je. I Bo­go­vi vo­le zla­to.
Jed­na sta­ri­ca se gla­sno pi­ta: – Pa što oni kod nas tra­že? Ne­ma­mo mi ni­šta.
Stro­gi glas iz mra­ka: – Ću­ti, sta­ra vje­šti­ce! Po­i­gra­va­ju osta­ci ne­do­gor­je­lih svi­je­ća. Na zi­do­vi­ma ogrom­ne sjen­ke cr­ve­no­ar­mi­ja­ca.
(Na­sta­vi­će se)