-PI­ŠE: DR NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


Ju­nač­ka si­ro­ma­šti­na je od­li­ka ko­ju če­sto sre­ta­mo kod pa­tri­jar­hal­nog Cr­no­gor­ca.
O to­me Ge­ze­man ka­že sle­de­će: „cr­no­gor­ska si­ro­ma­šti­na nad­vi­si­la je mle­tač­ko bo­gat­stvo. Bo­gat­stvo pro­la­zi, a ju­na­štvo se va­zda spo­mi­nje. Kad su jed­nom Cr­no­gor­cu po­ka­za­li oda­je sul­ta­no­ve i upi­ta­li ga da li je ikad vi­dio mi­ri­šlja­vi­ji le­žaj: `sigurno, tra­va na na­šim planinama`. Ova ple­men­ska si­ro­ma­šti­na di­že se po­ne­kad u ep­skoj pje­smi i do mo­nu­men­tal­no­sti, kad, na pri­mjer, je­dan ju­nak uz­di­že se­be iz­nad bo­ga­tog i op­mi­nje pro­tiv­ni­ka, kad ovaj tra­ži da mu se s pu­ta uklo­ni: „A ja ti se uklo­ni­ti ne­ću/ Ako te je ro­di­la kra­lji­ca/ Na čar­da­ku na me­ku du­še­ku,/ U či­stu te svi­lu za­vi­ja­la/ I zlat­nom te ži­com po­vi­ja­la/ Pot­hra­ni­la me­dom i še­će­rom,/ A me­ne je lju­ta ar­na­ut­ka/ Kod ova­ca na plo­či stu­de­noj/ U cr­nu me stru­ku za­vi­ja­la/ A ku­pi­nom lo­zom po­vi­ja­la/ Od­ra­ni­la skor­bom ov­se­ni­jem/ I još me je če­sto za­kli­nja­la/ Da se ni­kom ne uklo­nim s pu­ta/ (isto, str 85–86).
Sklo­nost ka haj­duč­kom če­to­va­nju je bi­la po­želj­na oso­bi­na u bor­bi pro­tiv Tu­ra­ka. Če­to­va­nje ov­dje zna­či iz­ri­či­to i per­ma­nent­no rat­nič­ko ča­ra­ka­nje u in­te­re­su ple­me­na i na­ci­je, zna­či nor­mal­nu so­ci­jal­nu in­sti­tu­ci­ju ple­men­skog ži­vo­ta, iz­ra­zi­tu for­mu in­di­vi­du­al­nog i na­ci­o­nal­nog ago­na, iz pra­sta­rog ple­men­skog shva­ta­nja vo­di po­ri­je­klo i ne­po­bit­ni duh oda­no­sti, stro­ga po­kor­nost svog pri­zna­tog vo­đim, bez­u­slov­no po­žr­tvo­va­nje je za pa­le dru­go­ve na za­jed­nič­kom za­dat­ku, hra­brost ne sa­mo u bor­bi, već ka to mo­ra bi­ti i u nje­nom od­no­še­nju naj­stra­šni­jih tur­skih mu­če­nja (isto, str. 85).
„Ago­nal­no sa­mo­po­u­zda­nje je ja­ko pri­sut­no u po­na­ša­nju cr­no­gor­skog, od­no­sno srp­skog ple­me­ni­ka. Ko svo­ja mo­ral­na is­ku­še­nja su­zbi­je stro­gom sa­mo­di­sci­pli­nom te­že­ći ju­nač­kim i vi­te­škim ide­a­li­ma na­ro­da, to­me pred­sto­ji naj­ve­ća sla­va ko­ju ovo dru­štvo mo­že da pru­ži, da u pre­da­nji­ma po­tom­stva bu­de spo­mi­njan ne sa­mo kao ju­nak ne­go kao i do­bar čo­vjek“. (isto, str 84).
Di­nar­ska vi­o­lent­nost je bi­la u cen­tru pa­žnje Cvi­lji­ća i nje­go­vih uče­ni­ka. To­me je du­žnu pa­žnju po­sve­tio i Ger­han Ge­ze­man. „Jed­na od naj­u­pa­dlji­vi­jih ka­rak­te­ri­sti­ka sta­rih Cr­no­go­ra­ca je­ste i di­nar­ska vi­o­lent­nost, onaj sna­žni ele­men­tar­ni za­nos po­je­din­ca i krv­ne za­jed­ni­ce. Ona je do­bro­tvor­na kao moć va­tre, ali se mo­ra ob­u­zda­va­ti i ču­va­ti. Ovaj za­da­tak is­pu­nja­va­ju mo­ral­ni za­ko­ni za­jed­ni­ce. Ako to ne či­ne, on­da se mo­že oče­ki­va­ti `rađanje` raz­me­tlji­va­ca, na­sil­ni­ka, kav­ga­dži­ja, ubo­ji­ca i raz­boj­ni­ka.
Ne­ke cr­te de­gra­di­ra­ju mo­ral
Po­sto­ji zna­tan broj oso­bi­na kod čo­vje­ka ko­ji su u su­prot­no­sti sa iskon­skim ka­rak­te­rom i mo­ral­nom. Ov­dje će­mo no­ti­ra­ti one ko­je Ge­ze­man po­seb­no is­ti­če, od­no­sno na­gla­ša­va.
Nad­gor­nja­va­nje je bi­lo ve­o­ma pri­sut­no me­đu Cr­no­gor­ci­ma. Već je uka­za­no da Mar­ko Mi­lja­nov sta­vlja ne­ga­ti­van pred­znak is­pred nad­gor­nja­va­nja, od­no­sno is­pred onih ko­ji po­sje­du­ju sklo­nost ka nad­gor­nja­va­nju. Na tom fo­nu raz­mi­šlja i Ge­ze­man. Kao ilu­stra­ci­ju na­vo­di ve­o­ma ilu­stra­ti­van pri­mjer. „Kad se u do­ba kne­za Da­ni­la od­re­đi­vao po­rez, je­dan se čo­vjek po­ja­vi pred se­na­tom na Ce­ti­nju i ka­že da je ne­kom kom­ši­ji od­re­đen ve­ći po­rez ne­go nje­mu: što sam ja go­ri i gr­đi od nje­ga da on vi­še pla­ća ne­go ja“. (isto, str. 128). Ovim Ge­ze­man ho­će da ka­že da u nad­gor­nja­va­nju je va­žno da bu­dem bo­lji od nje­ga i vi­ši od nje­ga – pa to bi­la i vi­si­na po­re­za. Ovo mo­že bi­ti ilu­stra­ci­ja ko­mič­nih si­tu­a­ci­ja do ko­jih mo­že do­ve­sti nad­gor­nja­va­nje.
Hva­li­sa­nje u ti­je­snoj ve­zi sa raz­me­tlji­vo­šću
Raz­me­tlji­vost je oso­bi­na ko­joj Ge­ze­man da­je sle­de­će od­re­đe­nje: „ko­mič­no pri­ka­zi­va­nje raz­me­tlji­va­ca svu­da se sre­ta, pa ni ovo dru­štvo ni­je mo­glo bi­ti bez njih. Ali raz­me­tlji­vost ni­je ne­ki ve­ći stu­panj ju­na­ka, ne­go ku­ka­vi­ca, ko­ji baš za­to što je pla­šlji­vac na­vla­či na se­be ma­sku ju­na­ka. Nje­ga je la­ko ot­kri­ti jer se una­pri­jed po is­ku­stvu, ili ka­sni­je po mu­žev­noj pro­bi, ot­kri­va nje­go­va bed­na je­zgra (isto, str. 280).
Ov­dje tre­ba tre­ći da je hva­li­sa­vost i hva­li­sa­nje u ti­je­snoj ve­zi sa raz­me­tlji­vo­šću.
La­ska­vac i udvo­ri­ca su pod ana­li­tič­kom lu­pom Ge­ze­ma­na. On sma­tra da se oni uvi­jek kre­ću oko sku­ta i ru­ka­va vla­sto­dr­ža­ča. Iako su pred­met oma­lo­va­ža­va­nja, pa čak i ismi­ja­va­nja, oni su tu uvi­jek pri­sut­ni. U stva­ri oni su mi­ro­đi­ja u sva­koj čor­bi. Ge­ze­man sma­tra da ta­kvi lju­di na­ru­ša­va­ju ugled gla­va­ra. Ovo iz raz­lo­ga što gla­va­ri uvi­jek oko se­be oku­plja­ju ovu fe­lu lju­di što im se ka­sni­je mo­že obi­ti o gla­vu.
Po­tur­če­njak je ne­ga­ti­van pri­mjer u he­roj­skoj tra­di­ci­ji Cr­no­go­ra­ca. Ovo je Ge­ze­man uočio pri­li­koj bo­rav­ka u Cr­noj Go­ri u raz­go­vo­ru sa lju­di­ma. Na­ro­či­to je to pri­mjet­no u krat­koj pri­či i u ep­skim na­rod­nim pje­sma­ma. O to­me ci­ti­ra­mo Ge­ze­ma­na. „Pro­tiv­nik ov­de ni­je `pravi` Tur­čin, moć­ni i uop­šte vi­te­ški čo­vjek, ne­go do­ma­ća po­tu­ri­ca, ko­ji je re­li­gi­ju svo­jih pre­da­ka, a snjom i na­rod­nost na­pu­stio ra­di so­ci­jal­nih i dru­gih ko­ri­sti ko­je pru­ža islam, iako je za­dr­žao i da­lje svoj ma­ter­nji je­zik. Ni­je va­žno što se ot­pad­nik ogre­šio od Bo­ga i Hri­sta, ne­go što je po­tu­ri­ca na­rod­ni i na­ci­o­nal­ni iz­daj­nik” (isto, str. 156).
Ova­kve ana­li­ze i ob­ja­šnje­nja tre­ba lo­ci­ra­ti u on­da­šnjem vre­me­nu, kao što to či­ni Ge­ze­man. Ne­u­ko je i ne­ko­rekt­no ima­ti ta­kav stav, ta­kvo ob­ja­šnje­nje, u sa­vre­me­nim uslo­vi­ma, na­ro­či­to po­li­tič­kim.
Ge­ze­man pri­me­ću­je da se u Cr­noj Go­ri iden­ti­fi­ku­je ugled sa pa­met­nim go­vo­re­njem. To zna­či da onaj ko­ji ni­je ugle­dan ni­je u do­brim od­no­si­ma sa pa­met­nim go­vo­re­njem. „Ni­je svak spo­so­ban za vo­đe­nje ne­kog raz­go­vo­ra, ima lju­di ko­ji­ma ni­kad u ži­vo­tu ni­je pa­lo na pa­met da u dru­štvu ne­što is­pri­ča­ju. Sem is­pjo­ved­nič­kog da­ra čo­vjek tre­ba da je na is­tak­nu­tom dru­štve­nom po­lo­ža­ju, mo­ra bi­ti iz do­bre ku­će, ku­ća mu ga da­je, da bi se po­klo­ni­la pa­žnja nje­go­vim ri­je­či­ma. Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na (1932. za­bi­lje­že­no) ža­lio se jed­nom sku­pu je­dan sta­ri­ji Cr­no­go­rac na da­na­šnje vri­je­me u ko­me vo­de ri­ječ lju­di či­ji se oče­vi ni­ka­da ni­su usu­di­li usta da otvo­re (isto, str. 37).
Na­sta­vi­će se