KO­TOR - Kri­vo­šij­sko se­lo Cr­kvi­ce si­gur­no je je­di­no mje­sto na Bal­ka­nu ko­je je do pri­je jed­nog vi­je­ka ima­lo sve što je neo­p­hod­no da ima je­dan grad, ali su da­nas sa­mo osta­la sje­ća­nja na mo­guć­nost da­ljeg raz­vo­ja i bo­ljeg ži­vo­ta u tom kra­ju. Se­lo je smje­šte­no pod Or­je­nom, na oko hi­lja­du me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne, na po­la pu­ta od nik­šić­kog Gra­ho­va do Ri­sna i gra­ni­ca su iz­me­đu Gor­njih i Do­njih Kri­vo­ši­ja. Cr­kvi­ce su bi­le naj­ve­će voj­no utvr­đe­nje u vri­je­me vla­da­vi­ne Austro-Ugar­ske ko­ja je na pro­sto­ru sko­ro ci­je­log se­la sa­gra­di­la kom­pleks zgra­da, ali i oko 50 ki­lo­me­ta­ra kol­skog put ko­ji se i da­nas ka­ko-ta­ko mo­že ko­ri­sti­ti. Taj iz­u­zet­no va­žan voj­no-stra­te­ški lo­ka­li­tet u Evro­pi je po­znat i po to­me što go­di­šnje ima­ju naj­ve­ći ko­li­či­nu pa­da­vi­na. Ima­li su i pe­ka­ru, dru­gu po ve­li­či­ni u Evro­pi, ko­ja je mo­gla da pro­iz­ve­de dnev­no i po dva­de­se­tak to­na hlje­ba. Ima­le su Cr­kvi­ce i pet­ka­e­stak du­ća­na, kao i ho­tel. A sa­da u se­lu već vi­še od dvi­je de­ce­ni­je ne­ma ni­ti jed­nog sta­nov­ni­ka, kao ni u naj­bli­žem Je­lo­vom Do­lu, dok su u Ma­lo­vom Do­lu sve­ga dvo­ji­ca stal­nih sta­nov­ni­ka Ra­de Sa­mar­džić i Bla­žo Bla­go­je­vić.
Sa­mar­džić je u re­jo­nu Cr­kvi­ca šu­mar, ali i me­te­o­ro­log ko­ji vjer­no bi­lje­ži sve kli­mat­ske pro­mje­ne u tom opu­stje­lom kra­ju.
- Po­ro­di­ca mi je u Ko­to­ru, gle­da­mo se vi­ke­di­ma, pra­zni­ci­ma, ka­da su dje­ca na škol­skom ras­pu­stu. Ili oni do­đu, ili ja odem do njih. Tu sam stal­no u Ma­lo­vom Do­lu, ču­vam ku­ću i ima­nje, pa­zim dr­žav­nu šu­mu i mje­rim pa­da­vi­ne, tem­pe­raturu va­zdu­ha. Ni­je mi te­ško, na svo­joj sam sta­re­vi­ni - ka­že Sa­mar­džić.
Pr­ve kom­ši­je već odav­no ne če­ka­ju tu zi­mu, a Sa­mar­džić ka­že da se ni­ko vi­še i ne sje­ća ka­da su od­se­li­li Cr­kvi­ča­ni. Nji­ho­ve ku­će odav­no su pod ka­tan­cem, po­ne­ko po­vre­me­no do­đe da obi­đe imo­vi­nu, ali je i to­ga sve re­đe.
-Cr­kvi­ce su bi­le voj­ni lo­gor, bi­lo je tu sve­ga od pe­ka­re, stam­be­nih zgra­da, po­li­go­na, ne­ko­li­ko utvr­đe­nja, čak i ho­tel. Sa­da su to ru­še­vi­ne ko­je su vla­sni­ci po­če­li da pro­da­ju od­mah po­čet­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta. Ta­da su Cr­kvi­ce osta­vlje­ne od voj­ske Kra­lje­vi­ne Ju­go­slo­vi­je, a ka­da su od­la­zi­li pred rat, po­če­li su no­si­ti opre­mu ka­ko ne bi ne­pri­ja­te­lju ko­ri­sti­la. On­da je na­rod od­nio osta­lo. Zi­di­ne su sve što se da­nas tu mo­že vi­dje­ti – pri­ča Sa­mar­džić.
Nje­gov je­di­ni stal­ni kom­ši­ja Bla­žo Bla­go­je­vić ži­vi na uda­lje­no­sti od oko ki­lo­me­tar, ali sko­ro i da se ne su­sre­ću. Bla­go­je­vić ka­že da se zi­mi ne mo­že ni­ku­da, a od pro­lje­ća do ka­sne je­se­ni sva­ko se ba­vi svo­jim po­slom, a nje­gov je sto­čar­stvo jer ima sta­do od bli­zu 70 ova­ca.
-Lju­di ne­ka­ko od­jed­nom odo­še odav­de, je­dan kre­nu, a osta­li kao ri­je­ka za njim. U Ma­lo­vom Do­lu, ali i ki­lo­me­tri­ma oko­lo nas dvo­ji­ca smo sa­mi. Mje­sto je li­je­po, mo­žda za­to što je na­še, ali ni­ko nam ne do­la­zi. Ne­ma ni tu­ri­sta jer im ne­ma ko po­ka­za­ti šta su sve Cr­kvi­ce ima­le, a i kad bi bi­lo vo­di­ča mo­gao bi ih vo­di­ti sa­mo od ru­i­ne do ri­ne. Ni­ko o to­me ni­ka­da ni­je ni vo­dio bri­gu, a ov­dje je isto­ri­ja, ne­ka­da je ovo bio grad u ma­lom – is­ti­če Bla­go­je­vić.
Od Cr­kvi­ca do Ko­to­ra je oko 38 ki­lo­me­ta­ra, ali Bla­go­je­vić ka­že da on naj­če­šće ide do nik­šić­kog Gra­ho­va. A da su Cr­kvi­ce za­bo­ra­vlje­ne svje­do­či i vi­še ne­go skro­man pu­to­kaz ko­ji s glav­nog pu­ta Ri­san-Gra­ho­vo upu­ću­je ku­da se mo­že do za­bo­ra­vlje­nog mje­sta. Na sa­mom lo­ka­li­te­tu cen­tra voj­nog lo­go­ra, gdje je u vri­je­me Austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je bo­ra­vi­lo vi­še hi­lja­da voj­ni­ka, po­sta­vlje­ne su in­for­ma­tiv­ne ta­ble i pu­to­ka­zi za tu­ri­ste, pla­ni­na­re i bi­ci­kli­ste, ali je ve­ći­na od njih iz­bli­je­di­la, a one ko­je ni­je­su, ne­sa­vje­sni su ošte­ti­li i okre­nu­li u po­gre­šnom smje­ru.
B.Bra­šnjo


Mje­sto sa naj­vi­še pa­da­vi­na

Pre­ma po­da­ci­ma sa saj­ta Hi­dro­me­te­o­ro­šlog za­vo­da Cr­ne Go­re u Cr­kvi­ca­ma go­di­šnje pr­o­sječ­no pad­ne oko pet hi­lja­da mi­li­li­ta­ra ki­še po me­tru kva­drat­nom što pred­sta­vlja evro­ski mak­si­mum pa­da­vi­na, a u „re­kord­nim go­di­na­ma i bli­zu se­dam hi­lja­da mi­li­li­ta­ra”. Me­đu­tim, u tom se­lu ni u okol­nim ni­gdje ne­ma iz­vo­ra vo­de, pa Kro­vi­ši­ja­ni ko­ri­ste upra­vo ki­šni­cu. Sa­mar­džić ka­že da sva ki­ša ko­ja pad­ne ide u Bo­ko­ko­tor­ski za­liv.
-Sva­ka ku­ća ima svo­ju bi­sti­jer­nu u ko­ju sku­plja ki­šni­cu. Nju ko­ri­sti­mo za sve što nam tre­ba u do­ma­ćin­stvu i, na­rav­no, pi­je­mo je jer bo­lje ne­ma­mo, a da ku­pu­je­mo pre­da­le­ko je – ka­že Sa­mar­džić.
Austri­jan­ci su u Cr­kvi­ca­ma za­po­če­li i pr­va hi­dro­me­te­o­ro­lo­ška mje­re­nja, a u nji­ho­vom utvr­đe­nju bi­la je me­te­o­ro­lo­ška sta­ni­ca ko­ja je već odav­no sta­ci­o­na­ra­na u Ma­lo­vom Do­lu upra­vo kod Sa­mar­dži­će­ve ku­će. Pri­je se­dam –osam go­di­na Sa­mar­džić je do­bio mo­der­ni­je in­stru­men­te-hi­dro­graf i ter­mo­graf, ali ko­li­či­nu pa­da­vi­na ipak još uvi­jek mje­ri na sta­rom prin­ci­pu- u po­su­di.


Lo­po­vi če­sti „go­sti”

Sa­mar­džić ka­že da lo­po­vi če­sto po­sje­ću­ju na­pu­šte­na se­la. Sko­ro da ne­ma ku­će ni vi­ked­ni­ce u ci­je­lom tom kra­ju, a da ni­je po­ha­ra­na. Na me­ti lo­po­va, is­ti­če Sa­mar­džić, bio je i spo­me­nik Kri­vo­šij­skim usta­ni­ci­ma po­dig­nut 1976. go­di­ne na sto­go­di­šnji­cu pr­vog ustan­ka. Bron­za­ni usta­nik, vi­sok ne­ko­li­ko me­ta­ra, bio je „po­sje­čen”.
-Spo­me­nik je po­red pu­ta u Cr­kvi­ca­ma i ve­o­ma je te­žak, ali su to lo­po­vi sla­bo pro­ci­je­ni­li. Po­što u tom di­je­lu ne­ma stru­je, sa so­bom su do­ni­je­li agre­gat na ko­ji su pri­kop­ča­li bri­si­li­cu i pre­sje­kli ogrom­nu bron­za­nu sta­tuu. Me­đu­tim, oči­gled­no ih ni­je bi­lo do­volj­no da je po­ne­su pa su je tu osta­vi­li. Sklo­ni­li smo ga, po­pra­vljen je i pri­je vi­še od go­di­nu po­no­vo je po­sta­vljen - ka­že Sa­mar­džić.